Pjesnik Kosta Abrašević rođen je u Ohridu 29. maja 1879, a umro je od tuberkuloze 20. januara 1898. godine u Šapcu.
Nakon tri završena razreda grčke škole u Ohridu, školovanje nastavlja u gimnaziji u Šapcu, gdje počinje da koristi očev nadimak “Abraš” kao prezime. Rano dolazi u kontakt sa socijalističkim idejama i osniva političko – književni kružok u Šapcu, koji izdaje listove “Omirov venac” i “Grbonja”. U njegovoj poeziji dominiraju socijalističke i socijalne ideje. Bavio se prevođenjem njemačkih socijalnih pjesnika. Umro je vrlo mlad, sa samo 19 godina.
CRVENA
Crvena je krvca što kipi u nama;
Crvena je munja što oblak prolama,
Crveno je nebo kad se zorom smije,
Crven nam je barjak, što se gordo vije,
Crvena je mržnja u našim grudima,
Pa i gnev je crven što nas obuzima.
O, tirani, čujte, ne treba vam kriti
I osveta naša crvena će biti.
1894.
Njegove originalne pjesme i prepjevi objavljivani su u radničkim i socijalističkim časopisima poslije njegove smrti, a njegovu zbirku pjesama, koja je izdavana više puta, štampala je grupa velikoškolaca 1903. godine. Prevođen je na ruski, mađarski, albanski i rumunski jezik, a neke njegove pjesme su i komponovane.
ZVIŽDI VETRE
Zviždi vetre, na sve strane,
čupaj drva, krši grane!
Svom silinom svoga leta
Huji, juri preko sveta.
Zviždi pesma – da se hori!
Hrabrom borcu što se bori
za života svoga cela za ideju za načela!
Nek ga uvek prati nada
da će kad ga samrt svlada
novi borci da se jate
barjak njegov da prihvate
zviždi pesmu zviždi svima
silnicima, tiranima!
Pesmu srdžbe, pesmu gneva
pesmu, što im strah uleva
pesmu jada pesmu bede
neka čuju nek problede!
Svuda juri – dole gore
i u njihne uđi dvore.
I tu zviždi buru glasno
nek tirani čuju jasno
nek im zvuci strah potkrepe
zviždi vetre, jače tiše
leti niže, leti više.
U rudnike tamne siđi
Fabrikama vlažnim priđi
Kroz tamnice mračne bruji
Preko tučnih njiva huji
Svud gde čuješ tužna krika
radnika, mučenika
svud gde vidiš bleda lica
radenca, mučenica.
Kroz redove njihove speši,
silinom nadom krepi teši;
Pesmom nade, pesmom moći,
pesmom sreće, što će doći,
leči jade lomnih grudi,
zoru javljaj, iz sna budi!
Da će pesmom – svima javi –
Rob budućnost da pozdravi
da će sramno ropstvo stresti i slobodi vence splesti
da će život prepun milja
sreća da mu blagosilja
Sada grmni – pusti zvuke!
Nek uguše sve jauke
grmni s visa, odozgora
da u borbu svaki mora
ko spas želi ljudskom rodu
ko zahteva svud slobodu
ko istini svetoj teži
kom na srcu pravda leži
koji želi da mu dani
srećom budu obasjani
Hrabro silno i bez straha
nek je gotov svakog maha
za ideju napred stati
krv i život za nju dati
zviždi vetre leteć’ žurno,
zviždi gromko, silno, burno
U visinu let svoj diži,
u sve kraje sveta stiži
zviždi himnu, čiji glasi
nek s’ razlikuju ko talasi
Himnu bratstva svet da srodi
jednakosti i slobodi!
1897.
Mnoga kulturno umjetnička društva širom Srbije i BiH nose njegovo ime. Nažalost, o ovome mladom pjesniku vrlo se malo zna, iako mnogi kritičari njegove stihove smatraju značajnom pjesničkom pojavom u redovima tadašnjeg jugoslovenskog proleterijata. Pjesme Koste Abraševića odišu snažnim buntom i nezadovoljstvom protiv tadašnjeg položaja vladajućeg i povlaštenog sloja te se na taj način jasno legitimisao kao socijalista. Poeziju je shvatao kao sredstvo za postizanje pravednijeg i solidarnijeg društva. Njegovi stihovi ostali su na neki način stilski i jezički nedorađeni, jer ih je počeo pisati kao đak osnovne škole.
BRATSTVO
Smrtni je časak doš’o; grobu se lednom spremam,
kleca mi trošno telo: životne snage nemam;
Al ja se ne bojim smrti baš; život je gorak bio baš;
Životne slasti nisam ni kapi pio.
Smrt nije strašna, kad mi srce i duša vele
Da ću živeti večno, kod onih što spas žele
Celom ljudskom rodu.
Nije mi života žao; jer moje pesme snaže
Patnike celog sveta što sebi spasenja traže baš;
U borbi za slobodu!
U svojim mislima, težnjama i stremljenjima, Kosta se osjećao usamljenim. Tražio je istomišljenike, mlade ljude sa kojima će moći da razmjenjuje misli i ideje te da praktično radi.
Izvor: Abrašmedia
