Stara kuća
Brat me je čekao na aerodromu. Moj osam godina mlađi brat. Lepo je bilo videti ga opet. Posedeo je, malo mu se proredila kosa. Premršav. Očito je imao problem sa zubima. Pokrivao ih je dlanom kada se smejao. Ti pokreti su delovali gotovo kompulsivno. Živeo je u našoj staroj kući. Nije se ženio, nije imao decu, bio je ikonopisac, stolar, od toga je živeo. Ili, bolje rečeno, preživljavao.
Stara kuća je bila zapuštena, neokrečena, ipak, bila je to i moja kuća. Brat je hteo da je proda. Pitao me je da li se slažem. I ja sam bio za prodaju. Zato sam došao u Srbiju. Brat je našao kupca. Ja ću platiti sve pravne troškove. To sam upravo odlučio. Nisam znao da brat loše živi. Rekao sam mu da ću platiti i zubara. Brat se nasmešio mahinalno stavivši dlan preko usta.
Ne ličimo mnogo. Ja sam visok, krupan, još nemam sedu u kosi. On je srednjeg rasta, svetlook, nežne građe, podseća me na nekog glumca, ali se nisam mogao setiti na koga. On je više ličio na majku, ja na oca.
Otac je poginuo kada sam imao dvanaest godina, a brat četiri. Majka je umrla prošle godine. Živela je sa bratom u kući. Primala je penziju. Povremeno sam slao neki dolar. Majka je majka, iako se nismo dobro slagali, iako je bila naklonjenija bratu.
Otišli smo na groblje..Zapalio sam dve sveće. Ćutao sam par minuta pognute glave. Prekrstio sam se i dao bratu znak da možemo krenuti.
Ovo je moj drugi dan u Srbiji posle četvrt veka. Grad je delovao čudno. Kada kažem čudno, mislim na atmosferu. Sve je bilo isto, a ništa nije bilo isto, čak ni slično. Ljudi su delovali opušteno, ali na neki napet način. Imao sam utisak da pored mene prolaze tempirane bombe stisnutih ruku i vilica. Rekoh to bratu. Nasmešio se i dlanom momentalno prekrio usta.
Otišli smo na ručak. Hteo sam da častim brata. On je oduvek bio preponosan na gord način. Bilo ga je lako uvrediti i povrediti. Sve je doživljavao lično, baš kao i majka. Retko je ulazio sa ljudima u otvorene sukobe, ali ih je ignorisao na čudan, aristokratski način, činilo mi se. Drugima je delovao stidljivo, povučeno, čudno, možda i ekscentrično. Nikada mi nije pošlo za rukom da uspostavim bliskiji kontakt sa njim. Voleo je filmove, književnost, slikarstvo. Voleo sam sport, muziku, život. Išao sam na utakmice, koncerte, žurke, on je ostajao kod kuće sa majkom ili bi šetao obližnjim parkom. Pretpostavljam da mu je smrt majke teško pala.
Trećeg dana po dolasku, otišli smo na utakmicu. Znam da je pošao samo zbog mene. Primetno se dosađivao. Zvezda je pobedila i bio sam srećan. Nekada sam trenirao košarku. Zapostavio sam je zbog muzike. Ispostavilo se da sam talentovan za gitaru. Besomučno sam vežbao. Ni bol u prstima, ni krvave jagodice nisu mogle da me odvoje od gitare. Ubrzo sam osnovao bend, potom drugi, ozbiljniji i stekao lokalnu popularnost. Ortak iz benda je pisao tekstove, ja sam komponovao i svirao gitaru. Lepi dani. Koncerti, putovanja, devojke, čak je i nešto novca ostajalo.
Šta ćeš piti, pitao je brat.
Viski, odgovorih.
Nemam viski, rekao je brat.
Zato ga ja imam, rekoh. Izvadio sam Džek Danijels iz tašne. Zavoleo sam viski u Americi. Pomogao mi je da prebrodim neke probleme.
Pitao sam brata da li hoće viski. Odmahnuo je glavom. Izvadio je flašu iz ormara. Neobojeno piće.
Loza, pitao sam. Brat je klimnuo glavom. Nije mnogo govorio. Setih se da mi je njegova mimika nekada išla na živce, njegova introvertnost, njegova ekspresija što je odavala gordost i cinizam.
Spavao sam u svojoj staroj sobi. Tu smo Marina i ja izgubili nevinost jedno sa drugim. Lepa Marina. Krupnooka i tamnooka Marina duge crne kose i nežnog lica. Gde li je sada?
Brat i ja smo pili i ćutali. Brat je voleo ćutnju. Brat je uživao u ćutanju. Bio sam nervčik. Stalno sam nešto petljao sa rukama. Otac me je tukao zbog toga. Majka me nikada nije tukla. Ipak, oca sam više voleo ne znajući zašto. Otac je bio visok, snažan, nekadašnji rukometaš. Lepo je pevao. Voleo je društvo, kafanu, kažu da je bio omiljen kod žena. Kažu da je vozio pijan te večeri kada je poginuo. Slupani Moskvič i u njemu moj smrvljeni otac. Nisam ga video mrtvog. Nisam hteo da ga vidim mrtvog. Hteo sam da ga pamtim onako visokog, lepog, snažnog, gustokosog.
Zašto si mi jebao Dunju? Brat je konačno progovorio.
A? Ništa mi nije bilo jasno.
Zašto si mi jebao Dunju, ponovio je brat pitanje.
Koju Dunju?
Ne znaš koju Dunju? Ne sećaš se Dunje? Brat je urlao. Ruke su mu se tresle. Popio je još jednu čašu naiskap.
Odmahnuo sam glavom. Sada sam ja bio taj koji odmahuje glavom na postavljeno pitanje.
Ne znaš koja Dunja? Ne znaš koja Dunja? Brat je urlao. Približio mi se. Smrdeo je na rakiju, na tu odvratnu neobojenu rakiju. Pretpostavljam da sam i ja smrdeo, samo na viski, moj voljeni viski. Još jednom sam odmahnuo glavom. Priznajem, bio sam, blago je reći, iznenađen ovim izdanjem mog brata. Ipak, četvrt veka neviđenja je preveliko razdoblje da bismo sa sigurnošću mogli reći da bilo koga poznajemo. Sasvim je moguće da je ispred mene umesto mog brata, stajao stranac. S druge strane, ako je on meni stranac, šta sam ja njemu? Očito neko koga mrzi iz dna duše.
Ne znaš koja Dunja? Isto pitanje, samo malo nižeg tona. Po treći ili četvrti put sam odmahnuo glavom.
Mogao si da imaš koju si poželeo. I imao si koju si poželeo. Lep, markantan, muzičar iz popularnog benda, pun para, same su ti si bacale. Kuća je uvek bila prepuna klinki, devojaka, pa i dama u određenim godinama, hvalio si se da si za dan kresnuo dvanaest riba.
Ovo je bilo tačno. Seksao sam se pojedinačno sa njih dvanaest. Svaka je imala po šezdeset minuta da mi pokaže šta ume i zna. Kreten. Zanimljivo da za tih dvanaest sati nisam ni jednom svršio. U pravu je brat, nekoliko godina sam živeo u totalnom promiskuitetu. Čudi me da nisam navukao ništa žešće od tripera.
Dunja je bila moja devojka. Sećaš se, Dunja Milak, otac joj je bio kapetan. Visoka, plava, uvek sa dve duge pletenice..Često je dolazila s majkom kod nas. Bila je tiha, slična meni, lepo smo se družili. Njena mama, gospođa Hana, rekla je da bi volela da njena Dunja ima dobrog momka kao što sam ja. Dunja se nasmešila.
Jesi je opalio, pitao sam i smesta se pokajao.
Brat mi se približavao. Nisam ga se plašio, ali bilo je nečeg nadzemaljski ludačkog u njemu.
Tvore bezosećajni, vrisnuo je. Pogled mu je lutao po stolu. Mislim da je tražio nešto s čim bi mogao da me napadne, da me udari. Ustao sam sa stolice i rekao da moram krenuti.
Ne ideš nigde dok mi ne kažeš zašto si je zaveo. Brat je u ruci držao stari očev pištolj. Ruke su mu se i dalje tresle.
Nisam je zaveo, rekoh. Sada sam se već pomalo plašio brata. Jadnik je bio sasvim neuravnotežen.
Nisam želeo da umrem. Nisam se decenijama trudio da uspem, da uradim nešto od svog života, da bi me sada ubio poremećeni ludak i to moj rođeni brat, moja krv.
Srbija i Jugoslavija su bile male za moje ambicije. Hteo sam više, hteo sam svetsku slavu. Otišao sam u Englesku. Najpre sam prao posuđe po restoranima, potom sam oformio bend. Svi smo bili nebritanci i nismo imali nikakve šanse, iako smo sjajno svirali. Išao sam od audicije do audicije. Dobro sam svirao, ali nisam bio rođeni Englez ili bar Irac, Britanac. Proveo sam sedam godina u Engleskoj ni na nebu ni na zemlji. Zatim sam sreo Dejnu, Amerikanku, otišao s njom u SAD, gde i dalje živimo. Dejna i ja živimo zajedno iako nismo zvanično u braku. Imamo ćerku. Ćerki je ime Kler Sanja. Nadam se da će moja ćerka naći nekog ko ni u kakvom smislu neće podsećati na mene. Sada sam studijski muzičar. Dobro zarađujem. Nisam više opterećen slavom i popularnošću. Sve to ima svoju cenu. Ljudi poput Kurta Kobejna to najbolje znaju.
Priznaj da si jebao Dunju!
Nisam je jebao. Gledao sam brata u oči.
Priznaj!
Nisam! Sada sam i ja urlao svojim promuklim, pijanim glasom.
Jesi, skote lažljivi! Jesi! Video sam.
Šta si video?
Dunju i tebe u krevetu. U tvojoj sobi, u tvom krevetu.
Šta si video?
Nju i tebe.
Ne pitam koga, već šta. Osećao sam da gubim živce, osećao sam kako me bes obuzima.
Bilo je jutro. Bila je u tvom krevetu. Ležali ste jedno pored drugog.
Tako, dakle…
Da, “brate”. Upravo “tako dakle”.
Ti si dramoser i glupendra, rekoh.
Ti si izdajnik! Ti si veleizdajnik!
Ta tvoja Dunja mi je sama ušla u krevet. Nisam joj ni ime znao. Počela je da me ljubi i dodiruje. Bio sam bunovan. Hteo sam kulturno da je sklonim iz kreveta. Nije mi pošlo za rukom. skinula se i grabila me svud po telu. S mukom sam je izbacio iz sobe. Pretpostavljam da taj deo nisi video.
Lažeš! Lažeš! Brat je urlao. Pištolj mu je pao iz ruke. Lažeš!
Ne lažem.
Brat je podigao pištolj. Začudo, sada sam bio miran. Ni sam ne znajući zašto, bio sam siguran da me neće ubiti.
Brat je počeo da plače. Ridao je. Reče da u pištolju nema metaka. Potom je počeo da se smeje. zagrlio sam ga i privukao sebi. Bio je odraslo večito dete. Bilo mi ga je žao. Možda sam se i ja rasplakao.
Posle tog jutra, Dunju više nikada nisam video. Majka je rekla da su Dunja i njeni otišli u Bosnu. Ti si već šmugnuo u Englesku. Majka i ja više nikada nismo bili isti. Oboje smo se navukli: Ona na rakiju i lekove, ja na heroin. Godine su prolazile. Bila je mrtva trka između mene i nje, ali je ona prva otišla pod zemlju.
Da li si još uvek na…
Jesam. Još uvek sam na… zato želim da prodam kuću. Treba mi novac. Sjebo sam organe, nije mi ostalo mnogo od života.
Šta planiraš sa novcem od kuće, pitao sam.
Otići ću u neko vojvođansko selo i kupiti imanje.
Bilo mi je žao brata. Toliko toga nisam znao o njemu. Pozvao sam ga kod mene u Ameriku. Odbio je. Kuču smo prodali. Poklonio sam mu pola mog novca. Drugu polovinu ću dati ćerki, neka radi s tim šta god hoće. Brat je odbio moju polovinu. Preponosan i gord. Ispratio me je na aerodrom.
Nemoj misliti da sam ti poverovao da nisi jebao Dunju, rekao je i počeo da se smeje. Njegov levi dlan se momentalno zalepio za usta.
Namesti te zube, rekoh.
Mahnuo mi je.
Mahnuo sam mu.
