Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 — Beograd, 27. avgust 1960), srpski pjesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac.
Nemir
Ustao sam, kada Ponoć gluva,
Bleda, nema, u crnome velu,
Nevesele, sive staze čuva.
Povetarac mek po njima duva,
U suzama travu teši svelu;
Suvo granje, žuto lišće nija
Šum tajanstven noćnih elegija.
Ustao sam, da obiđem ruže
U svom vrtu, da vidim da l’ tuže
Sudbu sveta, nemilosnu tako:
Harmonije miloglasne kruže
I nijaju krunice polako.
Mesečina. Kroz aleje sane
Tuga veje, i šumore grane.
Išao sam. Al’ svemirom celim
Bled se nemar, tiha tuga širi;
Svet sa bolom života se miri;
Ruže ćute, pokrivene belim
Sjajem pune mesečine; grane
Šýme, mole milost na sve strane.
Svet pokoja večnog čeka dane.
I dok ćute zvezde, staze, ruže,
Ja ih žalim, oplakujem, volim;
Iskidane melodije kruže
Mojom dušom naivno i bono.
A časovi struje monotono.
Tužbe vetra u granama golim
Sa zvucima mog srca se druže.
Za sve koje volim — bol i strava,
Nemir živi; a njih možda trava,
Mir željeni s neba čuva plava;
Dok tog srca u zlatnoj samoći,
Koje dosad nevolje su tukle,
Ne pokrije veličanstvo Noći
Razvejane akorde umukle.
Javio se s pjesmama početkom XX vijeka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem ”ukletih” pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je djela Viljema Šekspira i Molijera. U periodu između dva svjetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vrijeme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekoliko tekstova u vremenu okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svjetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina.
Biografija
Sima Pandurović, od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu.
Osramoćen san
Cinički i grubo zatvorismo srca
Za lepotu zemlje, i zvezda i cveća,
Za intimnu radost, za tuđ bol što grca,
Za ljubav i nemir budućih proleća.
Ravnodušno, mirno napustismo ono
Što je nežna duša prošlosti nam mlade;
Nismo bili tužni kad pogrebno zvono
Oglasi kraj naše mladosti i nade.
Surovo smo svoje sahranili snove
U sanduke tvrde, u duboke rake
Zaborava večnog, gde se crvi tove,
Zaborava duše i nežnosti svake.
I dok srca naša zagrljajem mira
Mračnoga i teškog leže na dnu groba,
Strasti su povele orgije svog pira
I nas, jadnu decu svoga sramnog doba.
I u noći, koje gavrani se plaše,
Naše besne strasti, s maskama što kriju,
S perversnim veseljem krv života piju, –
Rastočeno vino u bizarne čaše…
Samo, crnim društvom, kao tanak vlat
Na vetru, zadrhti slutnja što se krije,
Monotono, kobno, kô domaći sat
U zidu, dok jedna opomena bije.
Slućenog glasnika savesti još nema.
Ali on će doći, ma u zadnji čas,
Da nam ipak javi, usplahiren vas,
Da nam se gost jedan u posetu sprema.
I da Mladost naša dolazi sa dna
Zaborava našeg, svoga vlažnog groba;
I da će nam doći, u zlokobno doba,
Za osvetu svoga osramoćenog sna.
Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909. se vjerio a potom i oženio Branislavom (1887 — 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847 — 1912). Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svjetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živio je u Valjevu sa ženom i dvoje male djece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gdje je ostao do završetka rata. Posle Prvog svjetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922-23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923.
Vekovi
Ja sam tužna veza krajnosti svih strasti
I veliko srce sveg oduševljenja;
Ja sam puna čaša gorkoga prezrenja
Na doba bez duše, bez snova i časti.
Ja sam večna ljubav naspram paroksizma
Osećanja sviju što u meni žive,
Ogledalo čisto i velika prizma
Vekova u senci jedne perspektive.
I moja je duša sred ponoćna mira,
Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani,
Duša krupnog, starog haldejskog pastira,
Što kraj svoga stada sniva na poljani.
U mojoj se duši, ko u drevno vreme
Obala modrim osveštanih voda,
U časima vere mistične i neme
Ogleda fasada indijskih pagoda.
U njoj dunu, katkad, sa pustara krici,
Orkan divlje strasti što urla i mrvi,
Kao divlje horde; u požaru krvi
Zarude odjednom prostrani vidici.
Ja osetim instinkt izumrlih rasa,
Svirepost spram slabih, spram dece i žene;
U gordosti ovih kratkih, burnih časa
Sve satrapske težnje projure kroz mene.
A drugi put, kada čežnja tiha, bona,
Prelije u sjaju mesečine mlake
I ljubav i nade mnogih miliona,
Ja osetim mržnju na gorde i jake;
I živim u društvu onih što su znali
Živeti bez glasa, bez slave, i sami,
Voleli sve lepo, trpeli i pali
Skriveni u večnog zaborava tami.
I osećam dušom miris blage ambre
I istočnu radost, i ljubav i strasti
Gospodara starih ponosne Alhambre
Što ispiše pehar kratke zemne slasti.
U meni se strasti svih vekova bore,
Prolaze junaci s Gospodnjega Groba
U zamkove svoje gde kandila gore,
S mačevima teškim, u ponoćno doba.
U meni je duša Osamnaestog Veka
I plemići gordi u svili i čipki;
Ja živim za trenut sred raskošna jeka
Vremena Vatoa, menueta gipki’.
I tada se javi huk ogromnih masa,
Silueta oštra bledog Robespjera,
I buntovni protest tribunskoga glasa,
I pad starih dogmi, prestola i vera.
Ja živim životom istorijskih mena,
Strašću sviju gordih, velikih i skromnih
I punim životom velikih vremena
U prolazu ljudskih svih istina lomnih.
Ja mrzim naše jednoliko vreme
Bezbojno, sivo, i u njemu duše
Skomračne, sitne, pakosne i neme,
Što se u ropstvu svoga straha guše;
I mrzim samo naše doba ružno,
Gde je sve jadno, sve “sredina zlatna”,
Gde se, poput starog i žalosnog klatna,
Klatimo lagano, monotono, tužno.
Rano je počeo da piše pjesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svjetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom.
U kolevci snova
Kad sunce zađe, i pokrivač plavi
Zvezdane noći, veče toplog juna
Padne po polju i vrh cvetnih kruna,
A žuti mesec na nebu se javi,
U mojoj duši šum umornih trava
I trepet lišća u disanju noći
Šire san jedan sugestivne moći,
Jedan san što se čini da je java.
Jedan san, koji sjaj mesečev zlati,
Javlja se, čili, povija onako
Kako miris dune poljanama lako,
Kako uzdah noći kandilke zaklâti.
I s bojama koje upija lepota
Noći, ovaj svet se s drugim svetom sliva
U meku sliku zadovoljstva živa,
U život jednog sna i san života.
Tada miriše doba ranog maja;
I kao da se, neprimetno, prosto,
Na Ideal što je u sećanju ost’o
Nastavlja tiho jedan san bez kraja.
Pandurevićevo književno djelo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vrijeme Prvog svjetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pjesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pjesama „Pesme“, sadrži 109 pjesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih najpoznatijih pjesama je „Svetkovina“.
Svetkovina
Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, – nama, draga, znan,
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Râna, što krvave ih vređao je svet, –
Ljubavi naše plav i nežan cvet.
I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo.Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.
Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. U cveću smo išli
Slaveći strasno osećanja ta
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti.
Sumnja u ljubav – najteži nam jad –
Min’o, i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
– Spojenost srca – ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš
U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.
Jer mi smo davno, verna draga, – je li? –
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
– Lance života što zveče i stežu, –
Jer mi smo, možda, sami tako hteli,
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.
I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
…Gle! očima im trepti rosa nemo…
Pandurevićeva djela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem.
Isti kraj
Svakim je danom u duši praznije,
na žalost, — jer to je ipak žalost, draga;
lepe su stvari najprolaznije;
pa bar da dubokog ne ostave traga!
A ovako, dug je život iskušenja,
bola i zala što tište i peku,
sećanja na prošlost, i večita bdenja,
i nada na sreću nenadnu, daleku.
I dugačka je naša ludost samo,
što verujemo u preokret svega,
kad ipak dobro i sigurno znamo
da je sve isto: pre i posle njega.
Najzad, ništa, draga, nije tako skupo,
da bi za njim oblak teške tuge ost’o.
Sve na ovom svetu svršava se prosto,
odviše prosto i očajno glupo.
Posle Drugog svjetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vrijeme okupacije, za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvislinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića.
Djela
Odabrana djela
Posmrtne počasti, 1908
Na zgarištu, drama, 1910
Dani i noći, 1912
Okovani slogovi, 1918
Ogledi iz estetike, 1920
Stihovi, 1921
Razgovori o književnosti, 1927
Bogdan Popović, 1931
Dela, V tomova, 1935—1937
Dvorana mladosti, 1955
Pesme, 1959
Prevodi
Le roi s’amuse, 1904
Athalie, 1913
Romantične Duše, 1919
Tartif
Hamlet
Ričard III
Henri IV
Kralj Lir
Makbet
