Ana i jul
Skoro će juli Ana,
žamor i miris lubenica
koračaju vazduhom
sa obližnje pijace.
Ti ćeš kao lahor proći tuda
i pokupiti retke plodove.
Ostaće iza tebe trag štikli
u vrelom asvaltu
i par grama neobjašnjive praznine.
Ja ću se skloniti sa puta,
načas se pretvoriti
u uličnu svetiljku.
Kao perut,
popadaće po mojim ramenima
mrtvi noćni leptiri.
Kući ćeš na ofucanom platnu,
vodenim bojama,
naslikati tugu kao mimikriju leta
a onda sve to oprati.
Ne žmuri dok slikaš Ana,
prečesto četkicu umačeš u crnu.
Popodne Ana sama plače
na klupi u parku
starim hlebom hrani,
umesto golubova,prastare aveti.
Slomi ogledalo Ana i
krv će se vratiti u tvoje obraze
izbledele od šamara i teških reči.
Molitve odavno ne vrede,
popnu se kao pauci uz zidove hrama
i izgore na limenom krovu,
dalje se ne može.
Noćas su sevale munje
u potpunoj tišini,
u snu su ti pucale kosti.
kad izbrojim do tri i pucnem prstima
ti ćeš se probuditi
opet si crnom naslikala jutro,
ništa se ne vidi.
P:S:”Zbod čega mrtvi mirno pevaju
a živi ne mogu da se oslobode straha”
reče Zagajevski.
Goran Matić
