Argonauti
I zar duša
ako želi da upozna samu sebe
zar ne bi u drugu dušu
trebalo da gleda:
i stranca i neprijatelja u ogledalu videsmo.
Drugovi su bili dobri momci, nisu se žalili
ni na umor ni na žeđ ni na mraz,
bili su kao drveće i kao talasi
koji prihvataju vetar i kišu
prihvataju noć i sunce
a u promeni se ne menjaju.
Bili su dobri momci, danima
su se znojili na veslima spuštenog pogleda
u istom ritmu dišući
a krv njihova bojila je poslušnu kožu.
Jednom su pevali spuštenog pogleda
kad smo plovili ka zapadu,
pored pustog ostrva sa indijskim smokvama
iza rta pasa koji laju.
Ako želi da upozna samu sebe, govorahu,
u drugu dušu trebalo bi da gleda, govorahu
a vesla su udarala u zlatnu površinu mora
u smiraj dana.
Prošli smo mnoge rtove mnoga ostrva more
što vodi do drugog mora, galebove i foke.
Ponekad su tužne žene jecajući
oplakivale svoju izgubljenu decu
a druge su besne tražile Aleksandra Velikog
i slavu zakopanu u dubinama Azije.
Usidrili smo se uz obale pune noćnih mirisa
cvrkuta ptica, vode koja je na rukama ostavljala
sećanje na veliku sreću.
Ali putovanja se nisu završila.
Duše im postadoše jedno sa veslima i rašljama
sa ozbiljnim izrazom pramca
sa tragom kormila
sa vodom koja im je spirala lica.
Drugovi poumiraše jedan za drugim,
spuštenog pogleda. Njihova vesla
pokazuju mesto gde na obali počivaju.
Niko ih se ne seća. To je Pravda.
