Stevan Raičković (Neresnica kod Kučeva, 5. jul 1928 — Beograd, 6. maj 2007), srpski pjesnik i akademik.
Biografija
Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gdje je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pjesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1949. godine počinje da objavljuje pjesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući “Prosveta”.
Niti
Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.
Nema kraja.
Prislonimo na zrak uva:
Kroz šupljine između nas vetar duva
Što vremena po dva spaja.
Leže ispod mračne sene
Mrtvi, a još nerođene
Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.
Mi se kobno lelujamo
I slušamo vetar samo
I nit po nit kako puca…
Raičković je bio urednik u „Prosveti“ do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umjetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981.
U mojoj glavi stanuješ
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.
Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
Spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.
Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.
Objavio je više od dvadeset zbirki pjesama, sedam knjiga za djecu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dvije godine kasnije, bio primijećen.
Kamena uspavanka
Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,
Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,
Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni.
Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.
Prevodio je ruske pjesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepjevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pjesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta“ Frančeska Petrarke. Sabrana djela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine.
Ti si moj život videla iz bliza
Ti si moj život videla iz bliza:
Primiso, pokret, reč što nisam reko.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.
Ti si u mome oku dok još gasne
Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu priču samo po mom licu.
Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalo zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.
Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.
Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.
Djela
Knjige pjesama
Detinjstva (1950),
Pesma tišine (1952),
Balada o predvečerju (1955),
Kasno leto (1958),
Tisa (1961),
Kamena uspavanka (1963),
Stihovi (1964),
Prolazi rekom lađa (1967),
Varke (1967),
Zapisi (1971).
Zapisi o crnom Vladimiru (1971),
Slučajni memoari (1978),
Točak za mučenje (1981),
Panonske ptice (1988),
Monolog na Topoli (1988),
Svet oko mene (1988),
Stihovi iz dnevnika (1990)
Fascikla 1999/2000 (2004)
Poetski i prozni zapisi
Čarolija o Herceg-Novom (1989),
Suvišna pesma (1991)
Kineska priča (1995)
Proza
Intimne mape (1978)
Zlatna greda (1993);
Esejistički i memoarski tekstovi
Beleške o poeziji (1978),
Portreti pesnika (1987),
Dnevnik o poeziji (1990),
Dnevnik o poeziji II (1997),
Nulti ciklus (1998),
U društvu pesnika (2000),
Slova i besede (2000),
Linija magle (2001)
Monolog o poeziji (2001);
Knjige za djecu
Veliko dvorište (1955),
Družina pod suncem (1960),
Gurije (1962),
Krajcara i druge pesme (1971),
Vetrenjača (1974),
Male bajke (1974)
Slike i prilike (1978);
Selidba (1983)
Poetski prepevi
Šekspirovi soneti (1964),
Šest ruskih pesnika (1970),
zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika,
Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974),
Slovenske rime (1976)
Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka – (1990);
Autobiografija
Jedan mogući život (Homo poeticus) (2002).
Nagrade
Dobitnik je najznačajnijih pjesničkih nagrada –
Zmajeve,
Zmajevih dečjih igara,
„Neven“,
Njegoševe,
Dučićeve,
„Branko Miljković“,
„Ljubiša Jocić“,
„Goranov vijenac“,
nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“,
Vukove,
nagrade „Desanka Maksimović“
Vasko Popa i
„Dušan Vasiljev“,
„Bogorodica Trojeručica“,
„Meša Selimović“.
Priredio: Dragan Leković
