Postoje dva klišea kad je poimanje džeza u pitanju. Prvi kaže da je džez glasan, čvrst i brz. Drugi se nadovezuje i kaže da sve što nije glasno, čvrsto i brzo – nije džez. Čet Bejker svojom muzikom negira ova dva stava: „Naučio sam da sviram suzdržano i ne izvodim previše tonova na trubi… Najveći broj ljudi impresioniraju sledeće tri stvari: koliko brzo, koliko visoko i koliko glasno možeš da sviraš. To me je oduvek iritiralo, ali sada sam mnogo iskusniji pa znam da manje od dva procenta publike ume da sluša.“ Uvek se mora voditi računa o neukusu publike, što reče jedan ex-Yu impresario.
Česni Henri “Čet” Bejker Džunior (1929-1988), u Belgiji 1983.
„Dvije stvari su pale na zemlju iz beskrajnih svemirskih prostora, meteorit iz sibirskih tajgi i Chet Baker“, kaže Nikola Banić, privatni detektiv iz romana „Dublja strana zaljeva“ Gorana Tribusona.
Setio sam se ove rečenice pre neki dana kada sam u mojoj omiljenoj knjižari u Bulevaru Kralja Aleksandra kupio knjigu Četa Bejkera „Kao da sam imao krila“ (Hoplit, 130 stranica).
Istog dana sam je pročitao. Radi se o „miksu“ Bejkerovih uspomena, misli i impresija. Većina ih se odnosi na njegov život u heroinomanskom paklu. Manje je onih vezanih za muziku. Suština Četovog života – koji je definisan kao „neprestani haos s prodorima čiste genijalnosti“ – prilično je tačno predočena.
Srpsko i englesko izdanje knjige Četa Bejkera
Čet peva
Kad sam završio knjigu uzeo sam jedan Četov boks-set, koji sam za smešno male pare svojevremeno kupio u londonskoj prodavnici „Fopp“ negde blizu avenije Šaftsberi, i ubacio ga u mašinu. Potekla je poznata kul muzika. Čet Bejker je pevao džez standarde kao da „nežno briše prašinu baršunastom krpoma sa skupocenog venecijanskog stakla“. Razmišljao sam zašto je Goran Tribuson – jedno duže vreme moj omiljeni jugoslovenski pisac – pomislio da je muzika Četa Bejkera vanzemaljskog porekla?
Dok sam slušao kao Bejker dimljivim, malaksalim, uzdržanim glasom peva „My Funny Valentine“, „I Fall In Love Too Easily“, „I’ve Never Been in Love Before“ i druge numere, učinilo mi se da su mistika i neka specijalna vrsta udaljenosti, tj. odvojenosti, da ne kažem alijeniranosti, razlog za konstataciju s početka ovog teksta. Jednodimenzionalne, monohromatske Četove vokalne interpretacije su, što se kaže, „ekstraterestijalne“ prirode kao onaj prah iz filma „Kradljivci ljudskih tela“ Dona Zigela koji ljude pretvara u zombije.
Kad smo već stigli do Zigela može se reći da Čet Bejker peva kao Džoni Nort, koga u filmu „Ubice“ pomenutog sineaste tumači Džon Kasavetis. Dakle, neko je došao da ga ubije, a on ne beži niti se krije. Čeka, zato što je odavno već mrtav. Ubila ga, a da mu nije oduzela život, neverna žena.
Uostalom, noar filmovi se čine kao prirodni habitat Bejkerove muzike. I instrumentalne i vokalne.
Heroin
Čet Bejker je čitavog života bio „navučen“ na heroin. „Bio sam neprestano na heroinu dvadeset godina“, piše u knjizi „Kao da sam imao krila“. Ta zavisnost je obeležila njegov privatni život, prožela njegovu muziku. Ne bi bilo Četa Bejkera kakvog ga znamo i volimo bez heroina. Tako stoje stvari, ma šta ko mislio o tome.
U filmu „Born To Be Blue“ kanadskog sineaste Roberta Budroa, Četa Bejkera glumi Itan Houk. U jednom trenutku, objašnjavajući svoju narkomansku zavisnost, on kaže da kad ušprica heroin „vreme se proširi“, izgubi svoje granice, a note se pretvore u kapsule u koje može da uđe i da sasvim lagodno lebdi po prostorno-vremenskom beskraju.
Zdravo strahu, zdravo smrti
Čet Bejker se kockao va bank sa smrću. Pobedu je u tom beskrajnom ruskom ruletu izborio – zvuči paradoksalno ali je istinito – zahvaljujući heroinu. Heroin je bio njegov kec iz rukava u tom kockarskom obračunu.
O tome govori sekvenca u Budroovom filmu u kojoj Bejker pre nego što ufiksa heroin kaže: „Zdravo strahu. Zdravo smrti.“ Onda se „uradi“ i pobedonosno izjavi: „Jebite se oboje.“
Uz pomoć narkomanskog šprica pobeđeni su strah i njegova najpoznatija emanacija – strah od smrti.
Očigledno da su se iza lepog Bejkerovog lica – zvali su ga „Džejms Din džeza“ – krile urvine i dubodoline depresije i pesimizma sa kojima nije bilo lako živeti. Njegov kul fazon koji je furao u džezu i svakodnevnom životu bio je jedan od načina na koji se nosio sa tim intrapsihičkim teretom koji mu je bio dodeljen.
Čet Bejker, fotografija Džona Kleridža iz 1986.
Četova svirka u instrumentalnoj verziji pesme „Little Baby Blue“ tandema Rodžers-Hart, ili njegova interpretacija „Chetty’s Lullabye“ na italijanskom jeziku, sa sve fantastičnom solo deonicom na trubi, prvorazredni su dragulji džeza. Istovremeno mogli bi da funkcionišu i kao važni anamnestički podaci za uspostavljanje neke dijagnoze.
Polako i suzdržano
Orin Kipnjuz u tekstu koji prati CD izdanje legendarnih svirki Četa Bejkera i Bila Evansa napisao je da postoje dva klišea kad je poimanje džeza u pitanju. Prvi kaže da je džez glasan, čvrst i brz. Drugi se nadovezuje i kaže da sve što nije glasno, čvrsto i brzo – nije džez.
Čet Bejker svojom muzikom negira ova dva stava: „Naučio sam da sviram suzdržano i ne izvodim previše tonova na trubi… Najveći broj ljudi impresioniraju sledeće tri stvari: koliko brzo, koliko visoko i koliko glasno možeš da sviraš. To me je oduvek iritiralo, ali sada sam mnogo iskusniji pa znam da manje od dva procenta publike ume da sluša.“
Uvek se mora voditi računa o neukusu publike, što reče jedan ex-Yu impresario.
Trideset hiljada „paklenih rupa“ se, po Bejkerovim rečima, nalazi na njegovim venama. Kroz njih nije samo heroin jurio u krvotok ukletog trubača. Istim putem je iscurela jedinstvena muzika ograničenog registra, velikog evokativnog potencijala, melanholičnog raspoloženja i nokturalnog ugođaja.
Bejkerova truba se može shvatiti kao limeni most koji povezuje turobnu svakodnevicu heroinskog ovisnika sa vrhunskom umetnošću. S jedne strane, dakle, personalni sunovrat, gubitak moralnog kompasa, sveopšta dehumanizacija svakodnevnog življenja, stalne trzavice sa dilerima, fizički i psihički maltretman, gubitak dostojanstva i samopoštovanja, različite zdravstvene tegobe.
S druge strane: umetnost, muzika, jedinstvena artistička vizija, popularnost, nagrade, lepe žene u izobilju, ceo svet pod nogama.
Kako je taj put od „đubrišta naslada“ do vrhunske umetnosti brzo, lako, pa ako hoćete, dugo i uspešno, prelazio Čet Bejker? To je tajna koja ne može lako da se odgonetne. Kad je umetnost u pitanju stvari ne mogu racionalno da se objasne. Ima tu neki višak koji je neuhvatljiv i neobjašnjiv. On je sakriven u tonovima Bejkerove trube, u njegovim utišanim i odsutnim vokalnim interpretacijama.
Beskućnik s trubom
Čet Bejker je zbog svog poroka je zanemario prijatelje, ljubavnice, supruge, decu, kolege. Živeo je bez stalne adrese, od jednog do drugog trećerazrednog hotela, od jedne do druge ustupljene sofe. Izdao je sebe i sve druge kojima je bilo stalo do njega. Jedino je ostao veran muzici.
Kad je 1966. godine izgubio prednje zube – neko kaže da su mu ih izbili dileri koji su ga pretukli zbog narkomanskog duga, drugi kažu da su mu zubi istruleli zbog heroina – on se nije predao. Godinama se trudio da povrati svoju „ambažuru“ – to je duvački termin koji označava odnos između piska instrumenta, usana, zuba i vazduha koji se uduvava – i uspeo na kraju. Mogao je ponovo da svira trubu. Doduše ne tako dobro kao pre – ali sasvim korektno.
Majls Dejvis i Dizi Gilespi, najveći trubači tog vremena, nisu voleli ni cenili Četa Bejkera. Majls je posprdno govorio da je Bejkerova muzika „slatka“. Sredinom pedesetih godina 20. veka Čet Bejker je bio izabran od strane čitalaca najprestižnijeg džez magazina „Down Beat“ za najboljeg džez trubača. Bejker je hteo Majlsu Dejvisu, kaže legenda, da uputi izvinjenje i da mu kaže da su glasači pogrešili. Majls mu je navodno odgovorio: „Pre nego što dođeš do mene treba 15 drugih izvinjenja da uputiš.“
Neki kažu da se ovde radilo o obrnutom rasizmu. Crnoputi muzičari jednostavno nisu mogli da podnesu da jedan belac ponese titulu najboljeg džez trubača. Po njima džez je bio rezervisan za crne muzičare.
„O Parkeru su govorili kao o Proroku, o Koltrejnu kao Mesiji, a nije li jednom netko nazvao Majlsa prvosvećenikom? Jedino je Čet Bejker bio bez ikakve aureole, bez ikakavih anđeoskih krila“, razmišlja detektiv Banić na stranicama Tribusonovog romana.
Ima razloga za to, reklo bi se. Bejkeru ne odgovaraju ta religijska poređenja. On se doima kao ulični džanki koji je u heroinomanskom splinu otkrio tajnu na kojoj počiva univerzum. Svirajući trubu, pevajući samrtnim glasom stare šlagere, stvarajući melanholičnu i paučinastu muziku on tu istinu širi među pukom.
Amsterdam 2013.
Čet Bejker je svoj životni put, koji ga je vodio od najvećih svetskih pozornica do poslednjih narkomanskih izbi, završio na pločnicima Amsterdama 13. maja 1988. Tog praskozorja su ga pronašli kako leži mrtav na trotoaru ispred Hotela „Prins Hendrik“ blizu amsterdamske železničke stanice, ako me pamćenje dobro služi.
Policajci su utvrdili da je ispao kroz prozor hotelske sobe na drugom spratu. Neki sumnjaju da ga je neko gurnuo ili su ga dileri, kojima je uvek nešto dugovao, jednostavno izbacili kroz prozor na ulicu. Policija je „slučaj“ zaključila tvrdnjom da je Čet slučajno pao. Ima nešto o tome u holandskom filmu „My Foolish Heart“ iz 2018. godine.
Ispred Hotela „Prins Hendrik“, juna 2013.
U junu 2013. godine bio sam ispred Hotela „Prins Hendrik“. Svratio sam da odam počast velikom umetniku, džez trubaču i pevaču Četu Bejkeru. Na spomen ploči okačenoj na zid hotela je pisalo: „Čet Bejker je umro ovde 13. maja 1988. godine. Živeće u svoj muzici za bilo koga ko bude hteo da sluša i oseća.“
Stajao sam na pločniku, pogledao sam gore ka drugom spratu. Učinilo mi se da vidim Četa kako mi maše sa prozora svoje sobe i dovikuje: „Ma nije to ništa prijatelju. Vazduh i pljuvačka. Samo to i ništa više.“
Autor: Žikica Simić
Izvor: RTS
