МИТ О ПРСТЕНУ
Никола Петровић, чувени историчар и познавалац народног предања, у свом извјештају о најновијем налазишту уписао је и следеће: „…па је очигледно да је у питању аскетска гробница. На руци скелета сам пронашао један челични прстен који ћу детаљније описати накнадно. Овдје ћу само нагласити да се, што је необично, цијелом његовом вањском страном протеже узан жлијеб испуњен црвеном бојом, непознатог састава и поријекла. Иначе, сам прстен је несвакидашње, тамне боје…“
. . . . .
Планине у даљини су попримале пурпурну боју у долазећем сутону. Небо се преливало у дивним бојама. Бака је некако халапљиво пригрлила Вука настављајући започету причу:
„У та давна времена, када је свијет био млад и невин, људи и богови су живјели једни поред других, блиски и сложни. Било је патње и мржње али и среће и радости у сунчаним данима, пјесме и игре у топлим ноћима…
Богови су људима дали многе поклоне…разне тајне…знања. Тек касније је дошла човјекова издаја и невољни одлазак увријеђених богова. Али, то је друга једна прича…
Живио је тада један човјек. Толико је волио знање, толико је научио од богова, а и они њему бијаху склони… Можеш и не повјеровати али казано је да је живио скоро три стотине година, многоструко у односу на обичне људе…толика бијаше његова љубав према знању и животу. Кажу да њему дугујемо много од овога што имамо у потоњим временима. Сјеверна племена су га називала једним именом, јужна другим…сваки народ је за њега имао име. Грци су говорили да је од богова отео тајну ватре и поклонио је људима…други да је открио тајну ковања метала… О њему су испредане легенде које се граниче са вјероватним. О њему бих да ти причам.“
Бака штапом протресе дрво у огњу, које посла прегршт блиставих варница у небо. Вук се још тјешње приљуби уз старичине увеле груди испративши плес варница погледом крупних очију.
„Тај човјек је волио људе. И жалио их је. Увиђао је њихову природу. А људи већ бијаху почели да се кваре, да буду завидни, похлепни, незасити, све чешће их је водила мржња неголи племенитост…
Далеко је у будућност видио тај човјек. Толико дружење с боговима бијаше га скоро начинило полубогом и он бијаше Јасновид. Вријеме није представљало препреку за њега. Многе је дане и ноћи провео размишљајући што да уради. И најзад, дуго тражено рјешење је било откривено. Кад је схватио што треба да ради почео је да дјела, брзо, сигурно и занесено, као што је увијек радио, што год намјеран био.
У његовој радњици ватра није гашена. Из дана у дан, до касно у ноћ, чула би се јека тешког чекића и звонки кикот малог батића…искивао је прстење.“
Бака одједном необично брзим покретом руке испод хаљетка извуче мали замотуљак који, гле чуда, кад би размотан, откри мали, таман прстен, неугледан али сјајан. Читавом дужином бијаше на његовој површини једна црвена линија. Вук, задивљен, није одвајао ока од сићушног предмета који је блистао на бакином длану.
„Али бако, ја сам мислио да је то што ми причаш само још једна легенда…“
„И јесте, сине мој. Али, зар заборављаш да су све легенде стварне приче које је вријеме искривило у нашем сјећању? Да, Мајстор је ковао прстење.
Мноштво прстенова, на стотине, све истих, створиле су његове вјеште руке.
Путовао је Мајстор и био је Путник, и ковао је прстење и био је Ковач. И прошао је свијетом, све стране, сва племена, народе, прегазио и препловио многе воде, прешао преко многих планина… Свуда су га знали, радо га дочекивали и прихватали, јер сви су знали ко је он. А он је међу људима свих племена проналазио неке које је само он, неким њему знаним оком, препознавао, и таквим „изабраним“ поклањао то прстење.
Нико није знао што им је у том тренутку говорио. А „изабрани“ су то чували као најсветију тајну. И тако је пролазило вријеме и дође тренутак Мајстору да напушти овај свијет. Посљедњи пут су видјели да лагано хода тамо гдје сунце одлази да одмара. Старост и умор не бијаху га нагнали да се погури и његова усправна фигура се на трен указала на превоју брда а потом заувијек нестала из људских живота. Али не и прича.“
Бака њежно узе дјечакову ручицу у своју кошчату руку, попут канџе неке грабљивице, а опет топлу и блиску дјечаку. На кажипрст му навуче прстен.
„Овај прстен сад припада теби, дијете моје. Вјековима је он прелазио са дједа на унука. Дјед би га поклонио својој невјести обавезавши је да га она поклони најстаријем унуку пред смрт. Не, не плаши се, није ми ништа, још ћу ја да живим. Али ја осјећам да је вријеме да ти га предам и да ти испричам причу о овим прстеновима.
Дијете моје, на свијету је некад било много дивних, чудноватих ствари. Постојала су знања која су називана магијом. Они који би овладали тим знањима могли су укротити силе природе и користити их за опште добро. Или против зла. Али постојали су и они који су магију користили у славу зла, за испуњење себичних, похлепних жеља. Богови су се наљутили и отели од људи магијска знања и отада свијет постаде једно суморније и досадно мјесто. Али, томе смо сами криви.
Одувијек бијаше најлакше користити прстенове за чување тих магијских моћи. Прстен је лијеп, чист облик, бескрајан као и живот сам, увијек исти а увијек нов… Да, некад је било мноштво магичних прстенова. Неки су имали једну сврху, неки неку другу… И Мајсторово прстење је такво. Сви његови прстенови имају једнаку моћ: они препознају чисто срце. Власник таквог једног прстена препознаће жену чистог срца, своју Вољену и са њом ће бити заувијек срећан.
Јер, упамти дијете моје, највећа несрећа је живјети живот празан, живот без љубави. Многе силе су се упрегле да човјеку замагле вид, да га спријече да види. Многи се заљубљују, вођени животињским чулом, инстинктом а не правом љубављу. Те животињске љубави пламте као пожар али брзо згасну и послије њих остане само пепео туге и презира… Права, вјечита љубав је другачија. Она боли, тиха је и њежна…али бескрајна. Власник оваквог прстена ће препознати жену с којом ће заувијек бити срећан, вољеће се тихо, њежно као бујање младе траве, ведро као сунце послије кишног дана… Ови прстенови ће дозволити људима да преживе упркос оном злу које су на себе навукли својим неразумом…
Ја сам била Вољена твог дједе. И сад овај прстен прелази теби. Једном ћеш срести жену за коју ћеш бити спреман да умреш…то је твоја сродна душа. Сваки тренутак проведен без ње бољеће те и чиниће се као вјечност дуг, сваки трен проведен са њом биће пјесма чистог весеља и среће. Нећеш примијетити тежину живота старост те неће растужити јер имаћеш иза себе живот испуњен и богат… А онда једног дана она ће предати прстен вашем унуку и све ће почети испочетка. Живот ће се наставити. Туга растанка биће блага љетња киша која неће загорчати успомену на живот испуњен љубављу.
У свим племенима на овом свијету има оваквог прстења. И међу охолим Византинцима. И међу дивљим сјеверњацима обученим у крзна великих животиња. И међу Агарјанима који погубише нашег господара и скршише његову моћ на овом пољу… Потомци „изабраних“ живе свуда. Не дај да те заслијепи мржња према туђину. Упамти, твоје је да волиш. Људи мржње има довољно, нажалост.“
Бака њежно одиже Вука на ноге, пољуби га тихо у чело. „ Крени сад дијете моје. Овдје више не можеш остати. Нијеси сигуран. Душмани су близу. Прати ону звијезду, путуј преко брда, ноћу. Дању одмарај а ноћу прати ту звијезду. Стићи ћеш до града на сјеверу. У сигурност. Богови нека те чувају. И упамти ово: ми смо племе Азра, ми само за љубав губимо главу, нипошто за мању цијену.“
Вук је на тренутак нијемо буљио у баку а онда му се престрашени поглед окрену према кућама у селу које почеше да пламте у сумраку. Зачаран досад бакином причом, као да се пробуди из сна и зачу крикове. Мир ноћи бијаше прекинут јауцима повријеђених, топотом и њиском коња, кукњавом и плачом нејаких и вриском обијесних. Престрашени Вук још једном погледа баку која се смијешила не видећи га више, гледајући неки давни дан своје среће. Дјечак се окрену и појури у шуму. Застао је послије десетак минута, на врху брда, да поврати дах. Сузним очима је гледао оно што је некад било његово село. Долина је сабласно блистала у тами освијетљена десетинама запаљених кућа. Окренуо се потраживши у висини сјеверну звијезду и крену у њеном правцу. У даљини је замирала бука…
. . . . .
Вук се прену на звук интерфона.
„Ваша нова савјетница је дошла да се упознате шефе. Да уђе?“
„Да, нека уђе.“ – одговори Вук. Поглед му је нервозно клизнуо са монитора компјутера на бистру воду Мораче испод Миленијум бриџа. Кога ли су сад послали да прати његов рад и да му „помаже“. Директор је , вјероватно, био „увиђаван“ као и увијек. „Сигурно нека татина кћерка“ помисли Вук, постидјевши се одједном своје мисли. Кажипрстом наједном проструја талас топлине, необичан усљед неочекиваности, као одаслан од тамног прстена украшеног тананом црвеном линијом. Врата се отворише и Вуков поглед би заробљен витком, високом фигуром која у три-четири таласава корачаја приђе и пружи му чврсто руку. Тамне очи испод црвеног, немирног прамена и пријатан, мало искривљен осмијех:
„Здраво, ја сам Вила.“
Широк осмијех се расу по канцеларији: „Ја сам Вук…Вило.“
