Постање
Никола Петровић, чувени историчар и астроном-аматер, у свој дневник уписао је следеће ријечи: „У науци постоји теорија која свакодневно добија доказе своје исправности. Та теорија тумачи стварање свемира који је у неком тренутку давне прошлости представљао бесконачно мали простор великог притиска и топлоте након чега је почео да се шири, заједно с материјом коју садржи. Доказ за ту теорију налазимо и у томе што је недвосмислено утврђено да се галаксије међусобно удаљавају те према томе то ширење траје још увијек. Та теорија се назива теоријом Великог праска…“
. . . . .
На почетку бијаше Ништа.
Ништа је неописиво.
Како исказати нешто што је немјерљиво, нешто што нема никакву особину, нешто што је негација свега мјерљивог?
Једино индиректно, као контрапод нечег што је могуће исказати.
. . . . .
У једном тренутку бесконачности Вук постаде свјестан себе. Од тог тренутка поче да тече вријеме. Од тог тренутка настаде простор с Вуком који је бесциљно тумарао по њему. Тај тренутак је камен међаш за човјека који познаје само четири димензије.
Вук је постојано лутао бесконачним беспућем Ништавила. Беспуће бијаше бескрајно, хладно и без икаквих ограничења те је Вук постојао у апсолутној слободи. Његова слобода се није мјерила временом или простором, јер ти не бијаху познати, већ бијаше одраз његове свијести која бијаше бескрајна, безоблична, неисказива. Јурио је с једне на другу страну смрзнутог Ништавила, скицирао у свијести мапу пређеног, утискивао у меморију утиске неописивог окружења које је прешао. Лутао је тражећи. Мноштво питања је бујало у њему а одговора није било. Тражио је одговоре али их није налазио.
„Ко сам ја? Која је моја сврха? Што је сврха? Мора ли све да има сврху? Морам ли и ја да имам сврху?“
„Гдје сам? Кад сам? Да ли сам? Или само замишљам да сам? И ако јесам, зашто сам? И ако јесам, зашто сад? Шта је сад? Зашто сад не би било увијек?“
И тако…
Прођоше еони.
Вук није познавао вријеме. Стога му се ти еони учинише неважни. Постојао је тренутак кад је постао свјестан себе. И овај тренутак испуњен лутањем и тражењем одговора. Постојала је огромна празнина Ништавила. То је било све.
. . . . .
Вук осјети неку промјену. Нешто му се приближавало. Нешто је незаустављиво хрлило ка њему истовремено га необјашњиво присиљавајући да крене у сусрет. Препустивши се том новооткривеном пориву Вук се крете тамо гдје га је пут водио.
Мада су можда прошли вјекови или миленијуми, за Вука је трајало тек тренутак док се не сусрете с незнанцем. У пустоши Ништавила лагано је кружио око…нечег. Попут звијери која је пронашла свој плијен споро и промишљено се кретао проучавајући придошлицу. А она, кружила је трудећи се да му не окрене своју незаштићену страну, испипавајући га својим чулима и свијешћу.
У Вуковој глави одјекну нешто попут његових мисли: „Ко си ти? Што си ти? Зашто ме зовеш? Због чега смо овдје? Због чега смо сад? Да ли смо сад? Зашто?“
Вук не прекиде своје кружење одговоривши: „Ја сам Вук. Ни сам не знам што сам и због чега сам ту. И ја сам, као и ти, осјетио да сам позван. То је све што знам. Лутао сам Ништавилом и ево – сад сам с тобом.“
„Ја сам Вила. Откад знам за себе лутала сам Ништавилом. Тражила сам одговоре на разна питања али их нијесам нашла. Осјетила сам твој позив и дошла сам и нашла те. То је све“, одговори придошлица.
Неколика циклуса кружења у дубокој тишини а онда у један мах обоје заблисташе: „Можда је наша сврха да се пронађемо. Да будемо заједно. Заувијек.“
Док су лагано кружили једно око другог, танане нити њихових нематеријалних тијела опрезно су и споро испипавале оног другог све више се уплићући и замотавајући, скраћујући се и смањујући одстојање док се напокон Вила и Вук не спојише. Док су нијемо размјењивали све оно што су били прије него што су се срели и док су упознавали једно другог спори плес два бестјелесна интелекта није престајао и ускоро се потпуно прожеше и постадоше једно. То ритмично сједињавање пропрати први бљесак и свјетлост оцрта контуре новог постојања.
Лагано кретање се настави и након тога а ново постојање поче да се материјализује и чврсне тихо, споро и неумитно. Његов спирални облик условљен кретањем и природом материје која се рађала поче да сјаји. Тамо гдје се нити Вилиног и Вуковог ткива бијаху најгушће уплеле појавише се чворови материје, тамо гдје су нити биле ријетке настадоше празнине и међупростори.
Ковитлац материје и енергије се све више сажимао убрзавајући свој ритам. Усљед тог убрзавања нека непозната сила га је све више увлачила у средиште. Ускоро се ковитлац сажео у једну тачку незамисливе густине а огромна температура и притисак га доведоше до усијања. У тренутку кад је сићушна кугла постала бијела и сјајна, толико да ју је било немогуће гледати, и кад је њено окретање достигло врхунац, догоди се оно неизбјежно: уз страховит бљесак кугла експлодира и расу се у свим правцима.
Чворови почеше да се развијају и шире одбијајући своје сроднике од себе. Празнине између њих држале су се резервисано и незаинтересовано, као да их се све то нимало не тиче, старајући се само да не буду лишене свог постојања.
Вила и Вук постадоше једно од којег настаде мноштво а оно је управо кренуло у поход ради освајања Ништавила.
Све је добило свој смисао. И своју сврху.
. . . . .
„Луцифере сине, опет се заје*аваш с мојом лабораторијом? Колико пута сам ти рекао да не улазиш овамо?“
Престрашени дјечарац се узврпољи: „Ћале, нијесам, тебе ми. Него, ето, било ми досадно. Само сам помијешао ово из плаве и црвене флашице да видим што ће да се деси. Види како је лијепо ово што се добије кад се помијешају! Блиставо је, чудесно и расте. Свиђа ми се. Немој да се љутиш! Нијесам ваљда нешто упропастио?“
„Црвена и плава, кажеш? Не знам, то још нијесам пробао. Види, ако изађе на добро то ће теби да завјештам. Може?“
„Важи. Ти си краљ, Боже!“
