Чему све
Чему ријечи,
чему све,
чему живот,
зелено лишће
и осмијех благ?!
Чему достигнућа,
лет у космос
и хиљаду
проналазака?!
Чему све,
ако једном
склопимо очи
и одемо
тамо негдје
гдје нема траве
зелене и снене?!
Чему све,
ако нема
твоје руке
испод моје главе?
Чему све,
ако прошло није будуће,
а будуће није прошло,
и ако у тој крстоносној игри
не видимо себе
како идемо боси,
док вјетар нам дише
кроз прса од
расутих ријечи.
Чему све,
ако смо ријечи
скривали,
ако смо их скривали,
од себе
или су се скривале саме,
плашећи се
да нијесу довољно јаке,
увјерљиве…
И сва та наклапања
учитеља живота,
психијатријских лежаљки
од порцелана…
Чему све,
ако сумњамо да бисмо постојали
а постојимо да бисмо сумњали?
Чему логика, ако Логос
није више од ријечи,
више од онога што зовемо ријеч.
Чему све,
ако ова пјесма
није лијек,
није лијек за Твоју душу,
за све душе,
за све душе,
чујете ли за све душе,
које желе да буду вољене,
не као маслачак
који ће вјетар да разнесе
или убере
дјечија невјешта рука…
Твоје руке су знале одговор.
Твоје руке су знале одговор.
Оне су говориле,
оне су чиниле чуда.
Твоје руке су биле јутро,
необорива чињеница,
reductio ad absurdum,
била је довољна твоја рука
да нијеми живе,
а живо да нијеми,
и у тој игри краја и бескраја
једна пјесма која се пјева
а која би да се не чује.
