1. Bijelo Dugme – Bijelo Dugme (1984)
Bijelo Dugme je bend koji je značajan za rokenrol na Balkanu iz razloga jer ga je otpevao i odsvirao na jeziku siromašnih ljudi- većini nama razumljivo, ne odvajajući se od svog etnosa a napajajući se sa autentičnog izvora rokenrola i pokazao da se rok muzika ne tiče samo elite ili srednje klase (ali uglavnom da nastaje iz nje). Sa druge strane, oni afirmišu i autohtonu poeziju (Duško Trifunović), a i on rokenrol, tako da se i tu dešava sinergija između važnih stvari što se tiče homo balkanikusa . Bregović jedan od retkih svetskih priznatih muzičara odavde, često osporavan od strane nas manje uspešnih, ili totalno neuspešnih.
Ovaj album je najtopliji album Dugmeta, i čini mi se da Brega ovde polako prestaje da glumi rok zvezdu, jer već puni 34 godine, što su ozbiljne godine (i ako se sada aktuelizuje da i sa pedeset možeš da se ponašaš kao retard), gađa sveopšti senzibilitet Balkana i radi ga, verovatno rasterećenije nego bilo koji album bar kada je u pitanju sviranje gitare. Na njemu se prepliću ljubavna i egzistencijalna tematika, tako da je ovo zapravo angažovan album, koji u plitkosti i samodovoljnosti može da deluje kao banalan i naivan.
Mladen Vojičić Tifa u punoj snazi dokazuje da Željko Bebek nije Bijelo Dugme. Sa svojih 15 godina ga nikada ne bih uvrstio u pet najdražih ex-yu albuma, niti bih ga doživeo ovako ozbiljno. Loše vrijeme za nas rajske ptice.
2. Azra – Ravno do dna (1981)
Mogao sam biti bezobrazan pa staviti opus Azre od ’79- ’84 kao nešto najvažnije u domaćem rokenrolu i zatvoriti krug, ali to ne bi bilo pošteno prema pločama drugih grupa. Izdvajam album Ravno do dna iz prostog razloga, njega sam sa 12 godina prvi put čuo na kaseti i više ništa nije bilo isto za mene posle tog momenta.
Azra me je opismenila, Azra je u meni probudila bunt, Azra je u meni probudila istražitelja koji se počeo zanimati za stvari kao što su književnost, muzika, poezija jer ja kao neko ko je 1991. godište upravo kroz Azru saznajem za Danila Kiša, Borhesa ali i o geopolitičkoj situaciji dvadesetog veka, kako ovde, tako i u svetu ali i o opštoj kulturi.
Takođe, pomogla mi je da sagledam stvari koje se dešavaju sada, jer se uglavnom krug na ringišpilu zvanom planeta Zemlja u jednom momentu identično zavrti. Beskompromisan živi album, dva sata prženja u klubu koji prima 700 ljudi, u momentu kada mogu da sviraju u sportskim halama i imaju 10.000, ali Džoni to ne čini. Kada u osnovnoj školi čuješ poruke da čuvaš muda zauvijek i svuda, da glupost uvek dobija, da ako ne slušaš nećeš ni jesti, da su ubice na cesti – imaš prednost domaćeg terena u odnosu na tvoje vršnjake koji to saznaju tek kroz dvadeset ili trideset godina, kad im se otpevano desi. Ja sam ušao u centrifugu sa predznanjemo o istoj.
3. Riblja Čorba- Pokvarena mašta i prljave strasti (1981)
Bila je dilema, da li ovo ili “Mrtva priroda” ili bilo koji od prvih par albuma. Drugi album benda, verovatno i najsiroviji, snimljen skromnom opremom, tehnički loše produciran. U pesmi Ostaću slobodan čak ni bas gitara u miksu nije ubačena ali sirova je i energija kojom ova ploča odiše, pankerskog senzibiliteta ali nabijen hard-rok gitarama i majstorskim rešenjima pokojnog Rajka Kojića.
Na mene kao klinca je ostavila veliki utisak ta direktnost, sirovost i politička nekoreknost. Danas nije popularno pustiti Riblju Čorbu, pogotovo kada su u pitanju kvazi – umetnici, kvazi – politički osvešćeni (a takvih je najviše), pa su mi sada pesme draže nego ikada. Njihovi najveći fanovi ih iz principa više ne slušaju.
Ipak, mi koji smo odrastali i kupili fore po ulicama, a ne po salonima i pod zlatnim zvonom, još uvek cenimo krik sa ovog albuma koji je tada pustila mladost. Ista godina kada i npr. Paket Aranžman, i debitantski albumi bendova sa istog – ali mene su se tekstovi sa ove ploče više ticali kada sam bio klinac.
4. Zabranjeno Pušenje – Dok čekaš sabah sa šejtanom (1985)
Dupla njihova ploča i doktorat balkanskog odgovora na pank. Sve ploče Nju primitivsa su mi neizmerno drage, pokojni Dražen Ričl je jedna od najsimpatičnijih pojava iz Ex Yu roka, obožavam prve dve ploče Elvis J. Kurtovića, sa ekipom iz detinjstva smo Nadrealiste pregledali milion puta, ali ipak “Sabah sa Šejtanom” dobija blagu prednost, obojen zdravom ironijom i humorom kakav ti može ponuditi samo neko ko je zaista istabanao sve te pločnike o kojima peva u pesmama.
Pesme i himne posvećene mladim gubitnicima koji se podsmevaju drugima, ali su dovoljno samosvesni pa je sveprisutna i autoironija. Ulični fajteri, robijaši, razočarane milfare, ribe sa nedosanjanim snovima, kapitalizam, devojčice kojima miriše koža, Hase, harmonikaši, gastarbajteri, fudbal, i Šejtan lično. Obuhvaćena je lepeza likova koja je svima nama ulepšala ili sjebala živote. Neko će na Jahorinu, a neki ćemo ustima da hvatamo kapi kiše. Život je krug, pokazao je Tarkovski u filmu “Andrej Rubljev”. Isto je to uradilo i Zabranjeno Pušenje sa ovom pločom.
Zanimljivo je da pesma “Ja imam kuhinju” crpi ideju iz Vongegatovog romana “Kolevka za macu” iz dela gde ludi naučnik sopstvenim izmetom piše po zidu upravo tekst ove pesme. Jednom sam baš pitao Rizu, pevača Elvis J. Kurtovića odakle im je to palo na pamet, ako se dobro sećam, mislim da je rekao da je Neletov pokojni brat u tom periodu dosta čitao fantastiku pa su i ostali za njim kupili foru – ako se dobro sećam prepričanog.
5. Oliver Mandić (1981)
Pa ovo je sofisticirani pank, nema praskavih električnih gitara ali autodestruktivnost je sveprisutna i ona je iskrena, za razliku od panka koji je autodestruktivnost imao često samo kao scenografiju i modni detalj, a ne kao nešto istinski. Na omotu imaš tranvestita usred 1981. godine koji se pojavljuje na televiziji i radi noćni program. Postoje dve varijante omota, onaj beli i crveni. Meni je crveni estetski lepši. Ne postoji nešto na ovim prostorima od muzike što može da se uporedi sa Oliverom Mandićem.
On je sa ovim albumom uneo ogromne novine na našoj muzičkoj sceni, ali nije izvršio uticaj na druge muzičare i bendove zato što je Mandić od momenta pojavljivanja postao liga za sebe i u tome što je radio je nedostižan, kako sa ovim albumom, tako i sa naredna dva. Najbolji studijski muzičari u tom momentu, Marina Tucaković u najboljem izdanju – kao podsetnik da njena zaostavština ne podrazumeva samo narodnjake. “Zbog tebe bih tucao kamen” ide možda čak i korak dalje, ali odavde je sve počelo.
Pazi, on ima klasično muzičko obrazovanje, što je kod tadašnjih hitmejkera bila retkost, jer je obično bilo dovoljno znati ona dva-tri akorda, što bi rekao Lu Rid. Četiri je već džez. Mandić sa svim tim znanjem uspeva da napravi kompromis između muzičkog obrazovanja i pravljenja hitova i taj kompromis je, ako mene pitaš, prilično uspeo. Tu ima toliko čudnih akorda na gitari, gde moraš pošteno izlomiti prste da bi ih odsvirao, to će ti reći svaki pošteni gitarista.
Nenad Baraković je novinar, muzičar i pisac. Rođen je 1991. godine u Novom Sadu. Svirao je u više novosadskih bendova, radio predgovore i pogovore za više knjiga. Sarađivao je do sada sa dosta balkanskih muzičara, što svirajući, što radeći za njih promocija knjiga ili koncerata: Saša Novak, Boris Leiner, Hladno Pivo, Goblini i drugi. Objavio je jednu zbirku kratkih priča – Besparačke priče i roman Luzergrad Uživo koji je bio u najširem izboru za NIN-ovu nagradu.
Autor: Dragan Leković
