Piše: Enes Halilović
Komandant nemačkih trupa u Hrvatskoj, general Rudolf Liters, kojem je povereno rukovođenje operacijama za uništenje partizanskog pokreta, izdao je 6. maja 1943. zapovest o pripremi i izvođenju operacije “Švarc”, poznate kod nas kao Bitka na Sutjesci. Operacija opkoljavanja i uništenja partizanskih jedinica, u kojoj je učestvovalo 127 hiljada neprijateljskih vojnika, započela je 15. maja i nakon mesec dana krvavih borbi okončana je 15. juna 1943. Uprkos ogromnim gubicima – od ukupno 22.148 partizanskih boraca poginulo je njih 7.454 – glavnina jedinica je uspela da se izvuče iz obruča. Da je partizanski pokret likvidiran na Sutjesci, teško da bi se ikad oporavio.
Na prostoru bivše SFRJ ne postoji toponim koji je toliko puta služio kao inspiracija umetnicima. Poznati omladinski pesnički festival na Tjentištu podrazumevao je da mladi pesnici pišu o slavnoj bici iz Drugog svetskog rata. Tu je ranjen i Ivan Goran Kovačić, koji će nepun mesec nakon bitke biti ubijen, u blizini. Sama reč Sutjeska postala je simbol borbe, pogibije i spasa.
Umetnost podstiče umetnike, porađa umetnost. Kao što je Vladimir Burič, ruski pesnik, rekao: „Vreme čitanja stihova, to je vreme njihovog pisanja“, tako i kroz primer inspiracije Bitkom na Sutjesci vidimo konstantno umetničko vraćanje toj temi.
Kad pomislim na izlaz iz nemogućeg, padne mi na pamet i izlaz iz obruča onda kada se činilo da nema izlaza. Bitka je, kažu istoričari, vođena od 15. maja do 15. juna 1943. Poraz Hitlerove vojske kod Staljingrada doveo je do toga da jugoslovenski antifašisti nakon Sutjeske pomišljaju da bi kraj 1944. mogli dočekati u Beogradu. Bilo je važno održati baklju. Da je partizanski pokret likvidiran na Sutjesci, teško da bi se ikad oporavio.
Spomenik na Tjentištu koji je delo Miodraga Živkovića inspirisao je buduće graditelje Generalštaba u Beogradu. Svečano je otvoren 1971. godine. Kada je dobio šansu da realizuje ideju, Miodrag Živković je postao poznat u celom svetu.
Spomenik se sastoji od dve simetrično postavljene kamene gromade visoke 19 metara između kojih je prostor za prodor. Spomeničke mase jesu skulpture koje simboliziraju snagu. Kad se prođe između njih i izađe na otvoreni prostor, nailazi se na nemirne staze od kamena gde su ispisani nazivi partizanskih jedinica. Umetnik je Sutjesku video ne kao smrt već kao životnu pobedu.
Februara 1971. on, koji je sebe dao i Kadinjači i Šumaricama, izjaviće: „Ponekad mi se čini da sam poznatiji u Čileu, nego u Jugoslaviji! Kad pregledam sve izreske iz vodećih čileanskih listova i usporedim s onim što je o meni i mojem delu napisano u domovini, to mišljenje nameće mi se samo od sebe“.
To su reči Miodraga Živkovića koji je bio veseljak, a na sve kiparske konkurse slao je rad pod šifrom „13“. Deset godina je nosio Sutjesku dok nije iz njega kanuo spomenik, ogromni kamen, spomen ogromne borbe i ogromne tuge.
Đurđe Teodorović: Sutjeska (1953)
Umetnik je danima i godinama imao dilemu – hoće li spomenik svakome govoriti ono što baš on misli i oseća? Šta će misliti narodi Jugoslavije kad zastanu pred spomenikom?
Desilo se, tokom izgradnje na Tjentištu, dolaze neki dušebrižnici i vide Miodraga Živkovića u radničkom odelu i čizmama.
I kažu: „Žile, Tito dolazi, da se obučeš.“
„Pa, nije došao da vidi kako sam obučen, nego da vidi šta radimo“, odgovorio je Živković.
On je od početka tražio izraz kojim će kamen morati da nosi sećanje na prošlost i poruku za budućnost, ali budućnost će doneti i one godine kad se neće obeležavati godišnjica bitke o kojoj su pevali milioni ljudi.
Ali kako je tok rata udesio da se dođe baš na reku Sutjesku i na okolne planine?
Operacija Švarc
Nemačko-italijanska ofanziva početkom 1943. ima samo jedan cilj: da jednim udarcem uništi glavninu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i time osigura jadransko zaleđe u slučaju savezničkog iskrcavanja.
Tokom aprila i početkom maja Nemci gomilaju snage u dolini Lima i Tare, približavaju se i spremaju za konačni udarac.
Nemački komandant za jugoistok predložio je Vrhovnoj komandi da osnovni cilj operacije bude uništenje glavne operativne grupe partizana, a razoružanje četnika da se izvede uzgredno. Komandant nemačkih trupa u Hrvatskoj, general Liters, kojem je povereno rukovođenje operacijama, izdao je 6. maja zapovest o pripremi i izvođenju operacije „Švarc“, poznate kod nas kao Bitka na Sutjesci.
Ideja nemačkog komandovanja bila je da na liniji Foča-Goražde-Pljevlja-Prijepolje-Bijelo Polje-Kolašin-Podgorica-Nikšić-Gacko-Kalinovik stegne glavna operativna grupa Narodnooslobodilačke vojske, te da se na planinskim masivima u predelu oko donjeg toka Pive i Tare uništi.
Za tu operaciju angažovane su: Prva brdska divizija, stigla sa Istočnog fronta, Sedma SS divizija „Princ Eugen“, 118. lovačka divizija, 369. legionarska divizija, 724. puk 104. lovačke divizije, dva puka bugarske vojske i tri italijanske divizije – „Taurinenze“, „Venezia“ i „Ferara“, i 4. lovačka brigada NDH potčinjena komandi 118. nemačke divizije. U rezervi su čekale 117. nemačka divizija, 373. legionarska divizija „Tigar“ i četiri italijanske divizije. Za operaciju je angažovano 12 avio-eskadrila.
Petnaestog maja pokrenuta je operacija „Švarc“. Preko 120.000 neprijateljskih vojnika udarilo je na šest puta manje jugoslovenskih boraca.
Borci nemačke Prve brdske divizija, koji se hvalili time što su poboli kukasti krst na Elbrus, respektovali su Prvu proletersku brigadu. Njen komandant napisao je u izvještaju: „Neprijatelj se žilavo i ogorčeno brani.“
Komandant Prve proleterske Koča Popović je 17. maja u 9.15 časova poslao depešu Vrhovnom komandantu: „Neprijateljska akcija ima karakter ofanzive“.
To je prva direktna informacija Vrhovnom štabu da se radi o novoj ofanzivi.
I Tito će kasnije, mnogo puta, potvrditi da partizanske snage nikad nisu bile u većoj opasnosti. Partizanski kuriri i osmatrači svakodnevno uočavaju primicanje nemačkih vojnika. Rasplamsavaju se borbe, partizanski borci jasno uočavaju da se prostor sužava.
Britanska misija 28. maja 1943. sleće na Durmitor, a nju predvodi Vilijam Dikin, kojeg Đilas opisuje kao ćutljivog čoveka koji je rekao da „hoće da pomogne“. Tito kaže saradnicima kako će Britanci „da vide ko se bori“.
Partizani su Britancima dali konja koji je nosio radio-stanicu, a 31. maja četnici su napali Vrhovni štab, beleži Đilas.
Kako raste neizvesnost, raste nervoza. Tih dana Titova nevenčana supruga Davorjanka Paunović, zvana Zdenka, bila je histerična. Đilas: „Razdrao sam se na Zdenku da ćuti – dok je nisam spodbio za čuperke i bacio niza stene, jer da CK ima valjda i drugog posla a ne da se bavi njenim histerijama. Tito je ćutao, dok je Zdenka panično obnemela.“
Sremuš u planini
Pored nedovoljno oružja, municije, sanitetskog materijala i hrane, partizanske jedinice vodile su sa sobom i više od četiri hiljade ranjenika i konstantno ih je pratio pegavi tifus.
Posle rata mnogi jugoslovenski izvori navode da su Nemci tokom Bitke na Sutjesci zatrovali izvore vode u celom kraju, ali Đilas to negira. On kao prednost mladih i lakonogih partizana ističe to što na prostoru na kom su se vodile bitke nema snega, te se može zaspati na tlu.
Na trouglu Žabljak-Foča-Gacko, pripadnici italijanske okupacione vojske oteli su od naroda 60.000 grla stoke kojima je hranjena nemačka vojska tokom neprijateljske ofanzive.
Partizani su bivali gladni, a kad bi jeli, jeli bi poneku divlju jagodu, konjsko meso i divlji luk – na teritoriji Balkana poznat pod imenima sremuš, sremuša i srijemuša. Svi preživeli ističu sremuš kao hranu koja ih je držala. Biljka Allium ursinum, poznata i pod nazivom divlji beli luk, uglavnom raste u višim planinskim predelima, međutim, danas je sve više ljudi koji je gaji i u baštama. Karakteriše je jaka aroma i ljutkast ukus. Bogata je mnogim mineralima i vitaminom C, a sanira upale i infekcije, ojačava srce, podržava jetru i bubrege.
Baš od aprila do kraja juna može se brati sremuš. A šta da je Bitka na Sutjesci u januaru bila? Šta bez sremuša?
Osim sremuša, kako navodi lekar Gojko Nikoliš u knjizi Korijen, stablo, pavetina, partizani su jeli puževe.
Lekari i bolničarke među partizanima imali su brigu više. Kako lečiti bez medikamenata. Raširio se tifus pegavac.
Đilas sumnja da Nemci, tokom bitke, upadaju u radio depeše i lako čitaju komunikaciju. Posle rata je zaista utvrđeno da su Nemci otkrili šifru radio saobraćaja Vrhovnog štaba i to obilato koristili.
Ali, šta je važno za današnje razumevanje toka bitke?
U Glavnu operativnu grupu, među partizane, svakodnevno stižu vesti da se Nemci iz Ukrajine svakog dana pred Crvenom armijom povlače prema Zapadu. To sigurno znaju i Nemci koji nadiru iz svih pravaca.
Kočin proboj
Desetog juna, u ranim jutarnjim satima, Prva proleterska divizija je razbila borbenu grupu Höhne i probila neprijateljski obruč na Sutjesci. Uspeh Prve proleterske divizije 10. juna bio je od presudnog značaja za čitav ishod tridesetodnevne bitke na Sutjesci. Njenim prodorom kroz Zelengoru ka Jahorini bio je osujećen neprijateljski plan opkoljavanja i uništenja glavne operativne grupe, i stvoreni su uslovi za izvlačenje.
Naredne noći Sutjesku je prešao i Vrhovni štab sa Drugom proleterskom divizijom. Odsečena Treća sandžačka divizija je zajedno s ranjenicima desetkovana u proboju preko Sutjeske 13. juna.
Ispisane su stranice istorije, prepričavale su kafane kako je Koča Popović, na svoju ruku, probio obruč iako mu to Tito nije odobravao. Neki su tvrdili da je to svojeglavost, a neki da je to Kočina genijalnost. Možda je baš bio potreban pesnički osećaj da se nađe prostor i vreme za izlazak iz obruča.
Kasnije, mnogo kasnije, kada Koča bude u SAD razgovarao sa američkim generalima – svi će oni znati za njegov proboj na Sutjesci.
Prva proleterska divizija iskoristila je povoljan trenutak i dohvatila se masiva Zelengore kod Vrbničkih koliba. Za njom su se izvlačile i ostale jedinice. Ali nemačka komanda je pažljivo pratila razvoj situacije, i odmah je ubacila svoju rezervu, 369. diviziju u frontalno nastupanje na Zelengoru sa severa. Prva proleterska je 9. juna bila napadnuta. Avioni su nemilice sejali smrt.
Koča Popović imao je ispred sebe tri nemačke borbene grupe, a iza sebe još tri. Dve ojačane nemačke divizije. Front se iz časa u čas zgušnjavao, a slobodni prostor se sužavao.
Sa Kočinog stanovišta, situacija je bila dramatična, i nije se smelo gubiti ni trenutka. Trebalo je delovati brzo i odlučno. Svaki izgubljeni trenutak činio je situaciju težom. Komandantov instinkt bio je ispravan. On u tom trenutku nije znao da su Nemci iza fronta 369. divizije već prikupljali delove 724. lovačkog puka kao pojačanje.
Koča se opredelio za napad prema severu, pravo kroz centar fronta 369. divizije. Više puta pokušao je da dobije Vrhovni štab radio-vezom, da izloži svoje viđenje situacije i svoje predloge, ali uzalud. Našao se pred problemom odgovornosti. Osećao je da mu je najviša dužnost da deluje, i to odmah, ali nije imao odobrenje vrhovnog komandanta. Međutim, prema njegovom viđenju, sve drugo osim energičnog proboja, i to odmah, predstavljalo je siguran put u kolektivnu propast.
Zato je doneo odluku da postupi samovoljno. O tome je napisao obaveštenje Vrhovnom štabu, koje je poslao po kuriru. Rasformirao je sve pomoćne i tehničke jedinice, i naredio da svi, uključujući i oficire, krenu na juriš zajedno.
Stigla je u vrhovni štab i Kočina poruka u kojoj javlja: „Mi odosmo, a vi nemate šta da čekate, nego bolje krenite za nama.“
Peko Dapčević, komandant Druge proleterske, sugerisao je da je bolje da se odmah krene i iskoristi Kočin prodor. Inače će posle ionako morati istim putem, samo kad se Nemci srede, pod mnogo težim okolnostima.
Krećemo, odlučio je i Tito.
I brigade su se sjurile niz Zelengoru, pa u istočnu Bosnu. Slobodna teritorija se širila: Bugojno, Jajce, Tuzla, Šamac… Za njima su neprekidno kaskale dve nemačke divizije sa Sutjeske, Sedma SS „Princ Eugen“ i 369, ali bez većih uspeha.
Junak proboja bio je Koča, svojeglavi proleterski komandant.
Antonije Isaković ovako opisuje jutro u kojem je Prva proleterska krenula na juriš:
„Dole je mlada šuma, a ispred nas livada. Ali niska, gusta magla, kao mleko gusta magla, gotovo se ništa ne vidi… Iz te šume, nazirem, proviruju, izlaze partizani. Izlazi Prva proleterska. Odjednom, magla je stala, naglo se digla, čistina. A na suprotnoj strani livade, negde na oko osamdeset-sto metara od nas, žut redut, rov. To je Balinovac. Tu su Nemci. Ušančeni. Dobro pamtim, Danilo Lekić je odmah komandovao: ‘Prva proleterska – juriš!’ I verovatno, ja mislim da je to jedini put kad je cela Prva proleterska jurišala. Preko te čistine. Svi smo bili u istom streljačkom stroju. Prvi put, svi… Sve komande četa i svi štabovi bataljona, i štab brigade i Španac (Danilo Lekić) i Plavi (politički komesar Mijalko Todorović) bili su u jurišu, i svi kuriri, i svi kuvari, i svi bolničari… Sve je izašlo tu, koliko nas je bilo. Samo ideš… Fanatično napred. U magnovenju sam video ranjenog druga kako puca u sebe. Neće da ostane kao ranjenik. Izleteli smo iz te šume i samo trčali, nezadrživo trčali. (…) Nemci pucaju, ali mi nadiremo; jedan Nemac, vidim, podiže se da pobegne. Sećam se te slike: nemački oficir iz pištolja puca u njega, puca u svoje vojnike. Ne da im da beže. Uzalud, razbili smo Nemce, da ne znam ni kako.“
Ranjenici
Stalno se, i pre pre izlaska iz obruča i posle, kovitlala još jedna drama – ranjenici. Kuda i kako sa njima?
Đilas predlaže da ih posakrivaju po pećinama. Na taj način on, uoči teške odluke, sa Tita prebacuje odgovornost na sebe.
Tito je 9. juna odobrio da se krene dalje.
Ranjenici su ostali.
Istog dana je ranjen i Tito, svedoči Đilas. I dodaje: „Usporavali su nas leševi, u nedoumici da to nisu premoreni borci koje treba probuditi.“
Naišli su na pedeset ranjenika. Nisu nas prekoreli, kaže Đilas, i seća se ranjenog mladića iz Kragujevca koji je tražio da se ranjenicima ne oduzima oružje. Đilas je shvatio da bolničko osoblje ranjenicima oduzima oružje kako se ne bi ubili, ali on ipak naređuje da se ranjenicima ne oduzima oružje, jer to je sredstvo da se izbegne mučenje.
Đilas kaže ranjenicima: „Brinućemo za vas ukoliko se probijemo.“ Ranjeni Kragujevčanin odgovara: „Samo se vi probijajte, a nama šta bude.“
Gojko Nikoliš tvrdi da je Tito bio potišten kad ga je izvestio o ranjenicima u Centralnoj bolnici. „Primio je izveštaj bez komentara, ali vrlo potištena lica“, seća se Nikoliš.
Ranjen je i Nurija Pozderac. Na Vučevu. Nose ga. Pozderac je u agoniji. Đilas kaže kako lekari predlažu da se Pozderac injekcijom „dokrajči“. „Ja sam to odbio“, kaže Đilas. Nurija Pozderac umire 11. juna i olakšava sebi i drugima.
Evo karakterističnog sećanja istrgnutog iz tomova posleratnih sećanja na bitku:
„Na ulasku u šumu, ranjenik. Grli ga sestra. Neki predlaže da ga ponesu. ‘Ne, gotov sam. Zar da izginete zbog mene?’ Zvali smo sestru. ‘Hvala vam, drugovi’, rekla je i zagrlila brata. ‘Zajedno mremo, a vama puno hvala.’“ Ostala je sestra da skonča pokraj brata. Konji nose teške ranjenike. Konji su kost i koža.
I još iz sećanja boraca:
„Konjetina je ukusnija pečena nego kuvana.“
„Jedni padaju od zamora, drugi od metaka.“
„Gladan, jedan je sanjao pitu i pružao ruku za njom.“
„Hladna noć, sakrio se Mesec za oblake. Hladna Sutjeska. Voda ne zna za strah.“
„Čovek seo i umro.“
„Na mrtvom konju čovek sedi i reže meso.“
„Neko previja ranu bukovim lišćem.“
„Nemci jurišaju. Padaju, ali se ne zaustavljaju.“
„Leševi niz reku.“
Aleksandar Joksimović na Lučkim Kolibama, moli: „Ostavite me da umrem. Ne mogu dalje.“
„Žena bez obe noge. Vuče se rukama. Uskoro će iskrvariti.“
„Zaid. Kurir. 11 godina. Pegav u licu. Poginuo.“
„Vojin Savčić odrao kožu sa konja i obavio bose noge, izranjavljene.“
„Leš. Devojka. Petnaestak godina. Bez metka, bez gelera. Poginula od pritiska vazduha, jer bomba je pala blizu nje. Da je zveri ne rastrgnu, da neprijatelj ne vidi njeno lice, bacili smo je u reku.“
„Tifusari. Oči im plamte grozničavim sjajem. Lica bleda. Obrazi upali. Ogrnuti su ćebadima. Idu, kao slepi miševi.“
„Nečujno umiru tifusari, bez trzaja.“
„Grupa tifusara reže živog konja. On se koprca, ali ubadaju ga bajonetima.“
„Gulimo bukova stabla. Ukusan sok ispod kore.“
„S leševa skidamo cipele. Jedemo šumske jagode. Usne nam ispucale.“
Borci kidaju meso sa ubijenog konja juna 1943. na Zelengori
Iz istorije Prve proleterske:
„Devetog juna osvanuo je vedar dan. U zoru su bataljoni krenuli ka Vrbničkim kolibama i Starom katunu. Još se sunce nije pojavilo, a doletio je izviđački avion. Duga kolona 1. brigade kretala se preko golih pašnjaka Lučkih koliba. Pilot je ugledao kolonu, cilj kakav je samo poželeti mogao, i odmah se ustremio na nju. Borci su polegli u travu i vatrom natjerali pilota da sa veće visine baca bombe i mitraljira. Niko u koloni nije pogođen, ali je tako rana pojava izviđačkog aviona nagovještavala tešku borbu dugog junskog dana. Bilo je jasno da će poslije izviđačkog aviona uskoro doletjeti bombarderi. Za manje od jednog časa zapištale su sirene ‘štuka’, prolomila se Zelengora od silnih eksplozija bombi. Nebo su parali neprijateljevi avioni kao uznemireni roj stršljena. Onog trenutka kada je doznao da kolona partizana prolazi preko Sutjeske između Košura i Ozrena, komandant njemačkih snaga general Liters reagovao je sa namerom da zatvori izlaz sa Zelengore.“
Sava Kovačević komanduje: „Kad granate padaju, treba leći. A kad je pauza – trčati, probijati se.“
Nemci siti ratuju. Imaju vremena i za predah. Samo zdravi idu u borbu.
Jedinice Prve proleterske na Vučevu
Jedan Italijan koji je služio Vladimira Nazora, prebegao je. Dolazi naredba partizanima da streljaju zarobljenike Italijane. Neki partizani plaču i streljaju Italijane s kojima su se zbližili tokom borbe i skrivanja.
Nije čudno da postoji i zbližavanje među neprijateljima. Nešto ranije, partizanima je pobegao i jedan zarobljeni italijanski hirurg koji se proslavio brzim operacijama. Zvao se Đovani Bava. Gojko Nikoliš piše da se Bava, mlad i krepak, dobar sportista, vešt, provukao kroz usnuli logor i pobegao Italijanima, otišao svojima.
Godine 1957. Nikoliš i Bava će se sresti u Beogradu na medicinskom kongresu. Zvali su ga jugoslovenski lekari, jer su pamtili kako je vešto operisao partizane tokom rata. Istorija beleži da su se Nikoliš i Bava izgrlili kad su se sreli. Nikoliš je imao razumevanje za Bavino bekstvo, ali i respekt prema njegovom znanju i radu u najtežim okolnostima.
Na steni kod Dragaš sedla desetak vojnika leži, svi poginuli od jedne granate. Leševi imaju neprijatan miris, ostali nesahranjeni.
Jedna od freski Krsta Hegedušića u Memorijalnom centru na Tjentištu (foto: Goranka Matić, 2003)
Iz klisure izbija kolona Nemaca. Idu ka Tjentištu. Ulogorili su se i podigli šatore. Nisu ni slutili ko ih gleda. Sava Kovačević šalje kurira Gligi Mandiću, komandantu Prve dalmatinske, sa obaveštenjem o ulogorenju Nemaca.
Kiša. Čeka se da Mandić napadne. Treba mu vremena da tiho rasporedi bataljone.
Napokon, partizanski mitraljezi zaštektaše. Nemci sumanuti beže. Ostavljaju konje i šatore.
Mandića je osetio jedan pas nemačke vojske pa su Nemci prvi otvorili vatru, ali Mandićevi borci, spremni za bitku, iznenadili su neprijatelja. Bilo je tridesetak mrtvih partizana u tom napadu. Od Mandića Savi Kovačeviću stiže pismo da je brigada produžila dalje, a da je on ostao samo sa dvojicom kurira.
Beznađe, ali neki gladni borci su zapevali. Ta pesma bila je veliko ohrabrenje.
Goranka Matić: Iz serije “Tiho teče Sutjeska” (2003)
Smrt Save Kovačevića
Osvanuo 12. jun 1943. Dan oblačan i kišovit, pa nema avijacije na nebu. Ali stiže radosna vest. Nemci izgubili Panteleriju. Skoro niko ne zna gde je to. To je ostrvce između Sicilije i Afrike. Popodne, iz Vrhovnog štaba do Đilasa stiže naredba: „… U slučaju da dođete u tešku situaciju, probijaćete se u manjim jedinicama.“
Partizani se sporo probijaju. Mostarski bataljon napred, a za njim vođstvo. Noć. Malo brže idu, ali sporo i skoro nečujno. Došli su na proplanke iznad reke Sutjeske. Ukazala se pred očima vedra noć, ali bez mesečine. Prešli su Sutjesku. Nisu tačne priče da su se davili u reci, jer je reka na tom mestu tek iznad kolena. Bilo je ubijenih pa su kao leševi plutali niz reku.
Na drugoj obali reke Sava Kovačević je rekao: „Nemaca nema ili su vrlo slabi čim nas ne čekaju na reci.“ Ostala je tišina, Đilas kaže: „Možda nas čekaju dalje.“
Sava Kovačević
I šta svedoči Đilas o tom trenu?
Naišli su na ranjenika. „Spasite me, drugovi. Ne ostavljajte me, drugovi!… Taj nesrećnik je bio zaostao od ranijih jedinica, ili ranjen prispao a potom se prikrio – pred Nemcima koji su tuda juče, a možda i danas, krstarili i bivakovali. Ali niko od nas nije prozborio, ni usporio korak ili konja.“
Gojko Nikoliš se seća: „Jedan lijep, mlad i kršan Hercegovac, teško ranjen, moli da ga ubijemo.“
Počeo je uspon na Krekove.
General Liters izdaje naređenje: „Nijedan čovek sposoban za vojnu službu ne sme živ da napusti obruč.“
Mostarski bataljon je upao među neprijateljske bunkere. Odmah je trećina poginula. Ostali su zalegli i pucali. Bilo je to u zoru 13. juna.
Sava Kovačević glasno komanduje: „Naprijed, drugovi! Pred vama je vaš komandant, naprijed!“
Pucnji. Pucnji. Granate. Fijuci metaka. Kiša metaka.
Nedugo zatim, pronese se tih glas: „Pogibe Sava.“ On, koji je lično znao svakog borca iz Pete (crnogorske) brigade.
Đilas: „Povikao sam nekom od Savinih kurira da donese Savin revolver – da bih ga sačuvao. Kurir je otrčao, promuvao se oko Save i vratio: ‘Neko je pištolj odneo!’, saopštio je razočarano… Milutinović, ja i ostali zgledali smo se i zgrozili: revolver je, u stvari, neko opljačkao – usred pljuska mitraljeskog, dok smo se mi, u toku desetak minuta, jadali i dogovarali. I to je shvaćeno kao tonjenje i raspad….“
Smrt Savina
„Mi smo krenili u juriš da se izvučemo iz obruča, misleći da su Nijemci samo na vrhu brda. Kad smo dogovarali juriš, neko do mene je pitao Savu u kojem ćemo pravcu jurišat, i Sava pokaže na vrh brda: ‘Tamo đe su Nijemci.’ Pala je komanda da se formiramo u streljački stroj, i ja čujem poznati Savin glas: ‘Prenesi lijevo i desno!’ Ali nismo znali da su Nijemci došli još bliže, da su u rovovima već na kraju livade. I mi razvijemo streljački stroj i krenemo u juriš, a oni nas dočekali rafalima. Okrenem se oko sebe i vidim: pop kleči i plače. I kaže: ‘Kuku lele, umro Sava.’ (Mi smo u diviziji pri štabu imali popa. Njegov je posal bija, kad neko od Crnogoraca pogine, da mu održi misu, jer Crnogorci su bili pravoslavci.) I plače pop: ‘Pogibe Sava.’ A ja mislija, kako se moj komandant bataljona isto zvao Sava, da je poginija on, a ne pravi Sava. I ja dođem do njega i vidim: bogami, pravi Sava. Rupa na čelu, krv oko glave, kosa mu sva zalipljena unazad od krvi. Kad smo se tri miseca kasnije vratili na Tjentište da ga sahranimo, bija je u istom položaju. I mi gledamo: znaš da su svi mrtvi, a izgledaju kao da su živi. Svi u komadu, a takneš prstom – on se raspadne.”
(Bogdan Jakovčević)
Nena Ivošević: Komandant Sava
Treća sandžačka brigada krenula je na juriš. Tu i tada su izginuli mnogi njeni najglasovitiji borci. Partizanske čete šalju kurire jedna drugoj. Održava se kakva-takva veza u haosu.
U šumi je lakše nego na polju. Dođe kao predah. Ali smrt seče kao srp.
Đilas kod izvora nailazi na dvojicu razoružanih Nemaca. Đilas pita na nemačkom: „Gde su nemački vojnici?“ A jedan od upitanih na dobrom srpskom kaže, zaokruživši rukom iznad sebe: „Svuda unaokolo.“
To su bili vojnici zloglasne Sedme SS „Princ Eugen“ divizije.
Đilas je valjda jedini pisac koji otvoreno kaže da je zaklao čoveka.
„To je povećalo moj revolt“, piše Đilas, „na bezočnost vojnika – domaćih Švaba… Skinuo sam pušku i – budući nisam smeo pucati, jer su Nemci bili na steni iznad nas, visokoj četrdesetak metara, tako da se čulo njihovo dovikivanje – udario iz zamaha Nemca po glavi. Kundak se odlomio, Nemac pao na leđa. Izvadio sam nož i jednim mahom presekao Nemcu grkljan. Zatim sam dodao nož Raji Nedeljkoviću, političkom radniku kojega sam poznavao od pre rata i čije su selo, Grošnicu, blizu Kragujevca, Nemci izmasakrirali 1941. godine – dodao sam mu nož da dokrajči drugog Nemca. Nedeljković je pritiskao Nemca, Nemac se koprcao, ali se ubrzo smirio…“
Dragiša Ivanović iz Pete (crnogorske) brigade pokazao je najveću pribranost i snalažljivost i proveo oko 350 ranjenika. Svi koji su bili na nogama borili su se, koračali, nisu se predavali, ali je opšti utisak svih svedoka da je nastupila nepovezanost. Neizvesnost.
Borci Druge proleterske divizije tokom bitke na Sutjesci
Koča posle rata
Posle rata neće Koča osporiti Titove ratne zasluge. „Tito je u ratu pokazao da je dorastao zadacima u pripremi i vođenju borbe“, zapisaće. „Kada je ustanak počeo, brzo je postao neosporni vođa – od samog početka razmišljao je svojom glavom“. Ali od samog Koče ostaje zabeleženo da su u ratu Tito i on bili na „ti“, a već 1945. godine, u miru, na „vi“.
Koča se sa Titom razišao 4. novembra 1972, kada je predsednik SFRJ sklonio srpske liberale. Koča se seća: „Ne bih mogao reći da smo vodili neki duži i sadržajniji politički dijalog. Činilo mi se da on, s obzirom na godine, više i nije bio kadar da ulazi u takav dijalog… Možda nije bilo ni neophodno. Nisam osećao potrebu za nekim opširnijim objašnjenjima. On je jedino, rekao bih žalosno, zapitao: ‘Zar zbilja moraš da odeš?’ Uzvratio sam kratko i nepokolebljivo: ‘Odlučio sam’. Razlikovanje je trajalo već prilično dugo. Postalo je nepremostivo.“
O Kočinoj samovoljnoj odluci na Sutjesci Peko Dapčević, komandant Druge proleterske divizije, rekao je sledeće: „Blagodareći pravilnoj proceni situacije, smjeloj i promišljenoj inicijativi komandanta Prve proleterske divizije (koju su pri izvršenju proboja podržale snage Druge proleterske divizije), ubrzo je nađeno najbolje rešenje za izlaz iz te tako teške situacije.“
Velimir Terzić, vršilac dužnosti načelnika Vrhovnog štaba o proboju na Balinovcu kaže: „Uspeh Prve proleterske divizije 10. juna bio je od presudnog značaja za čitav ishod tridesetodnevne bitke na Sutjesci. Njenim prodorom kroz Zelengoru ka Jahorini bio je ne samo kompromitovan već i osujećen neprijateljski plan okruženja i uništenja glavne operativne grupe, gde su stvoreni svi bitni uslovi za brži prolaz svih ostalih naših snaga!“
Vilijam Dikin: „Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Poticao je iz imućne beogradske porodice i rado se odvojio od svog domaćeg porekla posle studija filozofija na Univerzitetu u Parizu, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim uglađenim francuskim jezikom i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Njegove sarkastične primedbe bile su kao udarac mačem. Respektujući protivudare, uvek je bio na oprezu.(…) Kao komandant Prve divizije, sa svojim sigurnim instinktom i munjevitim shvatanjem situacije, Koča Popović je odjednom osetio slabu tačku u obruču nemačkog okruženja severno od Sutjeske i neposredno je doprineo našem spasavanju… Popović je bio usamljen vuk, samotan čovek, s retkim trenucima neopreznosti. Imao je primese vojnog genija i mržnje prema ratu.“
Propagandni nemački leci bacani iz aviona tokom Bitke na Sutjesci
Mrtvi
Svanuo je 15. jun. Sitna kiša padala je po živima i po mrtvima.
Od ukupno 22.148 partizanskih boraca, koliko je učestvovalo u Bici na Sutjesci, poginulo je njih 7.454.
Mnogi partizani su masakrirani kao ranjenici u trenutku zarobljavanja.
Nemački vojnici ubijaju ranjene i zaostale partizane na Zelengori
Brigade sa najvećim brojem poginulih u bici su bile:
Druga dalmatinska udarna brigada – 764 borca;
Prva dalmatinska udarna brigada – 564 boraca;
Treća dalmatinska udarna brigada – 531 borac;
Četvrta proleterska crnogorska udarna brigada – 456 boraca;
Prva proleterska udarna brigada – 409 boraca;
Peta proleterska crnogorska udarna brigada – 396 boraca,
Sedma banijska udarna brigada – 365 boraca;
Druga proleterska udarna brigada – 360 boraca;
Treća sandžačka udarna brigada je imala 282 poginula, što je činilo više od dve trećine njenog sastava na početku ofanzive.
Među palim borcima je bilo 597 partizanki, što je nezabeležen primer ženskog herojstva u istoriji ratovanja. Od njih 597, bile su 352 bolničarke.
Kosturnica na Tjentištu
Nemački glavnokomandujući general Rudolf Liters je u svom izveštaju opisao „komunističke pobunjenike“ kao „dobro organizovane, vešto vođene i s borbenim moralom koji izaziva čuđenje“.
Nijedna partizanska jedinica nije se predala.
Koča Popović:
SILA I BEDA NEMAČKOG VOJNIKA
(Članak Koče Popovića objavljen u časopisu „Nova Jugoslavija“, 1944)
Fašističke ciljeve, metode i propagandu, njihovu surovu snagu i duboku slabost upoznali smo još pre nego što je počeo rat oružjem, rat neposredni, grudi o grudi, oči u oči. To poznavanje omogućilo nam je da krenemo u borbu na život i smrt, u vreme dok je bajka o nepobedivosti Hitlerove vojske bila gotovo još neokrnjena. Ono nam je dalo perspektivu, osposobilo nas da vidimo naše mogućnosti, da iza naše početne beznačajnosti sagledamo našu buduću – sadašnju – snagu. Ali, tek u toku rata, u narodnom ustanku, sukobili smo se sa „nemačkom oružanom silom“, sa nemačkim vojnikom. Pravilno je, dobro vojnički, što se naši vojnici interesuju koji je neprijatelj, u datom trenutku, pred njima, sa kakvim protivnikom imaju da se uhvate u koštac; št razlikuju jednog od drugog: ustašu, četnika, domobrana, Nemca, i što svoj način borbe prilagođavaju protivniku. Majstorstvo najsvetijeg našeg oružja, mržnje i osvete, nisu još svi naši ljudi, ipak, u potpunosti postigli, jer nisu još svi upoznali do kraja dušu i srce glavnog, vekovnog neprijatelja – nemačkog vojnika; bezdušnost i kukavičluk poganog, podivljalog germanskog soja, koji se – nesumnjivo naklonjen tome – vežba u ubijanju i uništavanju, teorijski na nemačkoj zemlji još od 1933. godine, a od rata stečenu veštinu primenjuje širom Evrope.
U jednom svom članku o ratu, sovjetski pisac Ilja Erenburg ispričao je kako ni Crvena armija nije, u početku, znala s kim ima posla. Nemačkoj smrtonosnoj lavini ona se suprotstavljala životima najboljih sovjetskih građana i – letcima, koji su pretili surovom kaznom, ali obraćajući se razumu i ljudskim osećanjima nemačkih vojnika. Frica ovi pozivi nisu uopšte dotaknuli, jer u njega nije bilo ni razuma, ni ljudskih osećanja. Crvenoarmejci su, kasnije, upoznali do kraja Nemca-ubicu, Nemca-kukavicu. Baš zato što su naučili da ga mrze neutoljivo, da mu se svete nemilosrdno, baš zato ga, između ostalog, tuku tako sigurno. Crvenoarmejci treba, i u tome, da posluže našim borcima za primer.
Avgusta 1941, u zapadnoj Srbiji, u slavnoj borbi koja se završila oslobođenjem Krupnja, zarobljeni su prvi nemački vojnici, njih oko 400. Kada su, početkom decembra 1941, za vreme nemačke ofanzive, naše malobrojne i mlade jedinice morale da se povuku iz Srbije – oni su pušteni na slobodu. Čim su se sastali s nemačkim kolonama, ti isti zarobljenici, kojima su partizani doslovno poklonili život, prednjačili su u paljenju kuća i ubijanju ranjenih partizana. To je bilo posle kaznenih ekspedicija, pokolja i požara u Mačvi, posle masovnih streljanja u Beogradu i Kragujevcu, ali mi još nismo znali, verovali da je cela nemačka vojska – vojska zločinaca.
„Na duboko razmišljanje navode činjenice kao, naprimer, nastupanje nemačkih pešadijskih jedinica koje gone ispred sebe na našu vatrenu liniju žene i decu, uhvaćene pri bekstvu iz sela. Nemačka vojska zaštićuje se ženskim suknjama i dečjim telima – do takve sramote može doći samo armija pogođena samrtnim unutrašnjim raspadom“, piše u članku „Zašto Hitler mora pretrpeti poraz“, objavljenom u moskovskoj Pravdi još jula 1941, veliki ruski književnik Aleksej Tolstoj.
Nemca savladanog, razoružanog u borbi, naš borac instinktivno prezire. Prva reakcija mu je, ipak, dugo bila da u njemu vidi, pre svega, pobeđenog protivnika, nesrećnog čoveka. Dim baruta zaklanja, trenutno, dim popaljenih domova. Ali, čim Nemac progovori, počne da zabašuruje, da se pravda kako je od početka rata u komori, kako je samo izvršavao naređenja starešina, borac oseti da je pred njim punokrvni član milionske armije zločinaca i kukavica.
Tako su, u paklenim okršajima, naši borci upoznali i sebe i Nemca, od početka, od sitnica, odozdo.
Prvi partizan koji je, kad se pojavio nemački vojnik, upozorio ostale da jedan avion ne nazivaju „avijacijom“ – bio je, svojom mirnom prisebnošću, razboritošću, preteča naših slavnih bombaša. Prvi partizan koji se, kad je dotrčao novi borac da mu javi da su opkoljeni, pravio da ne razume i upitao koga su drugovi opkolili – bio je svojom hladnokrvnošću i spokojnom sigurnošću, preteča naših izvanrednih komandanata.
Prvi partizani koji su, usred bombardovanja, između dva naleta, počeli neodoljivo da se smeju kad su sa „štuka“ počele da zavijaju sirene – tim smehom su dokazivali da shvaćaju kukavnu moralnu pozadinu nemačkog totalnog, munjevitog rata. Sirena „štuke“ stoji u istom redu sa bradama, redenicima i mrtvačkim glavama brzonogih četnika, sa suludom ustaškom vriskom – za stepen niže od bezazlenog perja na glavi indijskog poglavice, od detinjastih šara na licu crnačkog ratnika. Vojska koja je sigurna u svoju snagu, nema i ne oseća potrebu da se kiti, čini strašnijom no što je. Stvarna snaga je najubedljivija i najubojitija kad se razgoliti, kad dejstvuje – kao pod Moskvom, Staljingradom, kod Orela, na Dnjepru i na Dnjestru, kao kad hiljade tona padaju na Berlin, Berlin nad čijom pravednom sudbinom urlaju sirene na uzbunu, ovog puta kao oličenje sopstvene, nesavladive samrtne panike.
U vazduhu sirene, iz vazduha „propusnice za prebeglice“, na zemlji paradni marš – pred kojim istorodna masa utoliko više grokće od zadovoljstva ukoliko vojska ukrućenu nogu baca dalje uvis; umesto prirodnog ljudskog glasa i u najobičnijem razgovoru životinjsko brecanje, koje nema ničeg zajedničkog sa jezikom kojim su govorili i pisali Gete i Marks; u srcu lik ulične devojčure Lili Marlen – od tih nakaznih elemenata sastavljena je psiha današnjeg Nemca, u ratu koji je trebalo, po firerovom tvrđenju, da mu donese hiljadugodišnje gospodarenje svetom.
Naš narod, našu vojsku, našu borbu, naš nesavladivi duh Nemac ne poznaje i ne razume. U njegovoj glavi nema uopšte mere za veličinu naših podviga. On ne zna kako da se probije ni u našu dušu, ni u naš uvek pomični raspored. On godinama, neumorno, zadrto, svaki put poslednji put, baca letke kojim poziva partizane da se vrate kući, ako neće da budu konačno, munjevito uništeni. On ih uporno poziva da se vrate na domaće ognjište, koje opisuje kao raj; a ti ljudi su u šume, koje on opisuje kao pakao, otišli dobrovoljno, svojevoljno, svesno – zato baš što nisu više mogli da podnesu pakao domaćeg ognjišta pod fašističkom okupacijom. On uverava partizane da ih politički komesari mitraljezima gone u borbu. Narode kojima je pred očima sve oduzeo, od slobode do hleba, on ubeđuje da im je doneo blagostanje. Taocima koje vodi na vešanje tumači da ih spašava od boljševičkog terora. U proleće 1943. godine, noću, kako bi sačuvale tajnost pokreta, kreću iz Gornjeg Vakufa, po unapred pomno izrađenom planu, dve nemačke divizije, uz svu silu topova i tenkova, u nameri da nabace na Neretvu glavninu naše vojske, koja se, zajedno sa preko 3.000 ranjenika – već nalazi s one strane Neretve. Na Zelengori, nemački generali veruju da je, da bi tu istu glavninu uništili, dovoljno što su predvideli i postavili propisan broj obruča. Od bitke na Sutjesci, međutim, bar ovi nemački generali, znaju da nas nikakve njihove divizije ne mogu uništiti, ali zašto – to još uvek ne znaju i neće saznati dogod budu imali sadašnju pamet. Udariće Nemac glavom o zid pobedničke životnosti i naših naroda, koje je pošao da satre i istrebi – sve dok je ne razbije.
Pa ipak, moćna nemačka ratna mašina nije razbijena. Oružje kojim mi možemo da joj se suprotstavimo, da je tučemo, nije još uvek, za sada, broj tenkova, topova i aviona, nego borbena, duševna superiornost nas, slobodnih ljudi, Slovena, nad beslovesnim nemačkim čoporom. To je naše oruđe. Nemački moral, nemačka borbenost svode se na nadmoćnost broja vojnika, nadmoćnost njihovog naoružanja i njihovog divljaštva; u tome je i njihova slabost. Dok budu raspolagali tom premoći, nemački generali umeće da rasporede snage, po svim pravilima i propisima, a nemački vojnik, koji je postao deo, sluga, rob svoga oružja, umeće da puca i ubija. Naše je oružje drukčijeg kova, neuništivo: smelost, brzina, nadahnuće.
Nemac je srastao sa svojim naoružanjem; on se uključio u mehanizam ubijanja; zato se i dešava da, kad mu, kao kod Korsuna, oružje više ničemu ne služi, uništava i sebe. Nemac poznaje savršeno sve sprave koje služe ubijanju, sve što ide na gorivo, na barut. On ume da ceni i bezobzirno nabavlja sve, i puter i slaninu, što preko njegovog stomaka pokreće njegovo telo-oružje. Ali zato ne razume ništa što dejstvuje pameću, nadahnućem, oduševljenjem i plemenitošću; zato onako brutalno uništava ljudske živote. Zato kada mu pokvariš, osujetiš plan, Nemac gubi glavu i bezglavo beži, u korak sa četnicima i Rumunima. Jedna desetina ljudi uvek je jača od čopor-čete životinja. Četa Nemaca postaje opasna tek ako joj dozvoliš da funkcioniše kao mašina, po planu; ako joj budu stizala naređenja, boriće se do poslednje kapi benzina, krvi, ulja, do poslednjeg metka. Tvoje je da ne daš da mu stižu naređenja i da se sprovodi plan: smelošću, lukavošću, pronicljivošću, prodornošću, inicijativom – Titovim oružjem. Razbij mehanizam, nateraj Nemca na samostalno razmišljanje!
Ništa on neće smisliti; ostaće bespomoćan, unezveren, sam sa svojom praznom glavom – koju će izgubiti. Ubijeni Nemac je nezamenljiv. U nemačkim fabrikama se ne proizvode erzac-vojnici.
Bezmerna zaglupljenost nemačkog vojnika je jedan od glavnih uzroka njegove spore demoralizacije. Zato je glavni naš argumenat njegovo uništenje. Kao ugojeno krme koje do poslednjeg trenutka ždere, ne znajući da ga vode na klanje, nemački vojnik koji se, u trenutku ulaska Crvene armije u Berlin, bude nalazio na nekom sporednom, mirnom odseku, sigurno neće verovati da je došao kraj Hitleru – samo ako iz nekog zabačenog magacina, od poslednje rezerve, bude dobio za doručak uobičajeni obrok holandskog putera.
Lajava, krvava rulja, koja je 1941. gazila Evropu i hrlila ka Moskvi, nije znala ni za kakvo drugo osećanje, do za osećanje nadmoćnosti, preziranja svega što nije nemačko, ma bilo i nebesko. Sada, sve češće, kod poginulih ili zarobljenih nemačkih vojnika, pored obaveznih zapisa o žderanju, o količini napljačkane robe poslane ženki, o pređenoj kilometraži i maršuti, pored adresa javnih kuća, zbirke udadbenih oglasa i Gebelsovih „dužnosti ratnika“, sve češće se nailazi na prepisane molitve i posmrtne slike kolega koji su otišli na onaj svet, sa kratkim komentarom u stihu o blaženstvu zagrobnog života. U nedostatku zemaljskih perspektiva nemački vojnici, čije su oči bezdušno sive kao metal kojim ubijaju i metak od koga ginu, sve više gledaju i sve brojnije odlaze na onaj svet.
General-lajtnant Koča Popović
Tri pesme o Sutjesci:
Vasko Popa:
OČI SUTJESKE
1.
Psino neizreciva psino
S vilicom jednom u oblaku
S drugom u prašini
Progutala si nam sve
Sve što smo pod nepcima tvojim
Na vatri naših kostiju
Mrtvi iskovali
Progutala i tebe tvoja glad
Preživelima na hridini gologa srca
Bez igde ikoga bez igde ičega
Valja nam iznova stvoriti sve
Iznova stvoriti zemlju
Iznova nebesa
Razvalile ti se vilice psino
2.
Sutjeska se propinje pod oblake
Sa suncojedom u koštac se hvata
Sutjeska se slepa oko sebe okreće
Ne može više svoje obale da nađe
3.
Ovde sve svetlosti ginu
Svi smislovi ćute svi putevi prestaju
Odavde nikuda
Zapalili smo velike vatre
Na prelazima naših vena
Ovde nema tla pod nogama
Nema svoda nad glavom
Kuda odavde
Pošli smo svi jednim beskrajnim korakom
Jednim jedinim
Bogazima sopstvenih temena
Pošli uz urvine našeg sna
4.
Sutjeska je ka izvoru svom potekla
Ka suncu ka zenici zemlje
I nigde ništa nije srela
Sutjeska je slepa krenula za nama
Ne zna sama više kuda da poteče
5.
Iz mesa nam se živog rađa zemlja
Gruda za grudom kamen za kamenom
Izvesnost za izvesnošću
Iz daha nam se ludog nebo rađa
Vedrina za vedrinom zvezda za zvezdom
Vidik za vidikom
Snaga nam u planine u sazvežđa raste
Glad u voćke nežnost u cveće
Sloboda u nedogled
Sve više i više postajemo sve
Ništa nam ne može ništa oteti
6.
Sutjeska kroz naše kosti grmi
Teče između crvenog cveća
U našem joj je srcu ušće
U našem srcu izvor
Sutjeska se u sunčevu pticu pretvara
Sa crnom psinom u kljunu
Momčilo Popadić:
OPORUČNA BALADA
(za moje sinove)
Još nerođen, ali pamćenje ne vara
Baš sve je istina, baš je tako bilo
Pitajte mornara, pitajte ratara
Istodobno – tuklo se i snilo
i voljelo pri tom s puno, puno žara
Ako su parole – ja parole volim
Zar su ih ikada izmišljali crvi
Zastava se brani i rukama golim
Pa vam naređujem i pomalo molim;
– Nek bude na stijegu i kap vaše krvi!
Još nerođen, ali pamćenje ne laže
Sjećam se jauka, jama i smaknuća
Čujem kako mene il mog oca traže
Vidim mrtva jutra, noći i svanuća
Brata koji voli brata da prokaže
Baš sve je istina: opet tražim riječi
Poruku koja se olako ne mrzi
Oporuku koja i boli i liječi
Koja svaku boljku nasluti i spriječi:
– Nek bude na stijegu i kap vaše krvi!
Još nerođen, ali pamćenje je sjajno
Kao hladna rosa ovdje na Tjentištu
Kao modro more, slano, zavičajno
Gdje se bijele kosti po dnu traže, ištu
Bez imalo srama, ništa krišom, tajno
Nemajte milosti za glupost i hulje
Ako je potrebno – udarite prvi
Samo slabi stoje, čekaju i bulje
Osim što vam želim znojeve i žulje:
– Nek bude na stijegu i kap vaše krvi!
Još nerođen, ali pamćenje me služi
U navodnom miru i rastem i starim
Borbi nema kraja, ovaj rat je duži
Za neko primirje mnogo i ne marim
Nedajte da lažu, da vas ne bi smeli
Potrčite odmah i budite prvi
Kad se na bunkeru mi budemo sreli:
– Nek bude na stijegu i kap vaše krvi!
Branko Miljković:
REQUIEM
I
Moja je krv moj put do tebe
preludijum:
To je zemlja avaj ponekad često
ponekad isuviše, baština vetrova
i onih što imaju manje nego ništa
velika urna sa pepelom jedne
i zajedničke smrti koja se ponavlja
ali ne pregoreva sa vremenom nikad
zemlja na koju ćete pasti čelom
vi i ja i moje čelo moj obračun
sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje
svetlosti, to su predeli preslikani
sa očiju mrtvaca čije reči
zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje
sve smo zaboravili osim svoje
vlastite smrti koju živimo
molitva:
treba se moliti smrti za svoj život
a tišina će sačuvati skamenjene lobanje
za kišu lica i neba za vrata
od peska i crne će ruže procvetati
duž puteva otvorenih za sve vetrove
kojim odlaze nerođeni po svoju smrt
II
Gledali smo kako umiru stojeći
oni koje volimo sada vidimo
mrak koji ne vide slepi sklopite
oči da vidite one koji su
dali večnoj noći dan svojih očiju
oni drže zemlju na leđima i nepokretne
nikada iz stići nećemo o nikada
nikada se neće izjednačiti vreme
naše smrti i njihove večito
bićemo razdvojeni i mrtvi
post scriptum:
Crvene ptice piće nam s usana
videti ih nećemo
vrištaće trave u oblacima kržljavim
čuti nećemo
III
Krv otkucava korake i smrt
i jedne večeri posle života
krv prestane da bude ptica postane
zmija u travi pa svu noć deca plaču
mrtvi su na levoj strani uzalud
upaljene vatre čekaju njihov povratak
njihova noć sa našim danom meša se
ne zaboravite da to deci kažete
uspavanka:
To više dan nije niti noć snom treba
dočekati razbojnike ptice su nebo
na jug odnele spavaj oni neće
doći njihovi koraci su teški
spavaj ljubav ide gradom na štakama
spavaj al im glas ne sanjaj
IV
Noć je puna mračnih anđela
ukleta lađa
nosi teret izgubljenog vremena
i naše mrtve prijatelje
u šumu bez ptica
trebalo je preći more
vreme i prostor koji su se pomešali
sada su za jednu smrt daleko od svake obale
svetlost i senka
igraju na vodi
igru života i smrti
daleko protiče reka
večita i uzaludna
ptice lete za vetrom
i žene plaču na obali
čovek pada na svoju senku
oni su bez senke sišli u dubinu
i bez imena
za istoriju:
od slepog lica brodoloma u njihovim
poslednjim očima stvorena je istorija
pouka za ostale:
ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će
proći i kroz naše oči neizmenjeno
V
Uzidali vas u zid nevidljivi
i svi ste bili spremni da umrete
jedni u drugima i bilo je tako
zdravo čudna reko spasa
tražili vas zalud u mračnome spletu
onesvešćenih čula na granici
vas i iznenađenja nisu vas našli
zbogom grade gde se prekida moje sećanje
sada ste mrtvi i vaše je telo
neopipljivo sećanje i topla
pregršt zemlje pregršt Srbije i nas
refren:
Usta su bila ispunjena peskom i svi su ćutali
zbogom grade gde se prekida moje sećanje
zdravo čudna reko spasa
VI
Zvezdo crvena rano oblaka
maramico krvi u noći zaključanoj
crnim ključevima gde su mrtvaci
sahranjeni jedni drugima pod čelom
smrti pomnožena sa hiljadu grobova
joj na kordunu oblaci su uzeli
cvet vatre iz njihovih ruku koje su
poslednjim pokretom podelile predeo
na dve tišine gde plaču ptice od pepela
post scriptum
U zemlji gde se poštuju suncokreti
pali su licem prema istoku
čini mi se da sam i ja pao s njima
različit od onoga što ću reći
VII
Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime
zelengoro začeta u trbuhu vetra
zelena goro neba i zvezdo moje krvi
strane sveta su se otimale za njihovu
smrt koja je bila početak
a ne kraj putevi su ih tražili
po celom svetu nema ih
profil njihovog odsustva čuva
noć zelengore njihove su smrti
najdivnija sazvežđa na jugu neba
zemlja miriše na mrtve zelengoro
čujem te ušima svoga srca i njih
tu niko nije umro ko je umro
zvezdo moje krvi i njihove zelengore
VIII
Za one koji su iskoristili smelo
mogućnost umiranja za one koji
su prekoračili preko svoga leša za njihovu
smrt tako potrebnu protiv smrti
za one koji su sada jedno
jer svet je podeljen ljudskom kožom
na dva dela a dva i dva su
jedan kad padne poslednja noć
za one koji su se utopili
u vodama večitog sna kao što umre
sunce udunu dalekih pejzaža
zakopano za one čije su reči
nikle iz zemlje ko lek i buna
neka pognu glave daleki suncokreti.
Izvor: RTS
