Piše: Muharem Bazdulj
Samo trideset dana nakon što je u Novu 1933. godinu ušao u dosta mračnom raspoloženju, Adolf Hitler je postao kancelar i zauzeo najmoćniju poziciju u nemačkoj politici koju će čvrsto držati sve do smrti. Njegovi ondašnji koalicioni partneri planirali su ga se reše za dva meseca, ali on je imao drukčije planove.
Ako bismo Hitlerovu političku karijeru, odnosno onaj deo njegovog života tokom koga se aktivno bavio politikom podelili na dva dela, ispostavilo bi se da veći deo pripada vremenu koje je proveo u – opoziciji. Grubo govoreći, prvih četrnaest godina svoje političke karijere bio je opozicija, dok je na vlasti bio tokom poslednjih dvanaest.
Često se kaže kako je Hitler na vlast došao putem slobodnih demokratskih izbora. To je tačno, ali samo delimično. Hitler zapravo dolazi na vlast u vreme kada popularnost njegove partije već počinje da pada. Hitler je došao na vlast jer je bio uporan i strpljiv, znao je šta hoće i, još bolje, šta neće, zato jer se nije bojao grešaka, ali se trudio da ih pravi što je manje moguće. Njegov dolazak na vlast krajem prvog meseca 1933. bio je u mnogo čemu posledica događaja iz prethodne godine, koja je Hitleru i u privatnom i u političkom životu bila jako stresna i iscrpljujuća.
Firer bez državljanstva
U januaru 1932. Hitlerova hipohondrija je bila na jednom od svojih vrhunaca. Tih dana je često imao grčeve u stomaku i obilno se znojio, pa je bio ubeđen da boluje od raka. Iako još nije navršio ni četrdeset tri godine, počeo je intenzivno da razmišlja o pitanju svog naslednika. Njegova misija uvek mu je bila važnija od sopstvenog života.
Ipak, ni strah od smrti nije učinio da bude spreman da u Rajhstagu podrži snage konzervativne desnice, koje zauzvrat njegovoj partiji nisu nudile ključna mesta u vlasti. Odlučio je da iskoristi godinu pred njim za presudan politički iskorak.
Kad je krajem januara 1932. dobio priliku da u Diseldorfu razgovara sa najvećim ondašnjim industrijalcima, ublažio je antikapitalističku i antisemitsku retoriku. Tih dana se još uvek premišljao da li da pokuša da do vlasti dođe alternativnim putem, uz pomoć velike lične popularnosti, odnosno putem predsedničkih izbora. Koliko god Hindenburg bio favorit, Hitlerovi saradnici su bili uvereni da on može da ga pobedi.
Postojao je, međutim, jedan ozbiljan tehničko-birokratski problem. Po Ustavu, predsednik Nemačke morao je da bude nemački državljanin, a Hitler nije imao nemačko državljanstvo. Nije bilo šanse da mu preko naturalizacije državljanstvo dodeli bilo koji veći Länder. Jedina opcija mu je bila da u nekoj od manjih pokrajina bude postavljen na neku javnu poziciju, pa da tako dobije pokrajinsko državljanstvo, što bi po ekstenziji predstavljalo i državljanstvo Rajha kao celine.
U tom smislu je bilo vrlo korisno da su nacisti držali vlast u Braunšvajgu, ali opet stvar nije išla sasvim glatko. Tamošnji Tehnički univerzitet je odbio da ga postavi za vanrednog profesora „organskih studija društva i politike“. Morao je da se zadovolji nižom pozicijom „savetnika“, međutim i ona je bila dovoljna da skoro dvadeset godina nakon što je zbog Nemačke uzeo pušku u ruke, nekadašnji podanik Habsburške monarhije Adolf Hitler napokon dobije nemačko državljanstvo.
Prvi i drugi krug
U savremenom kontekstu, kad se govori o gerijatriji među američkim predsedničkim kandidatima, nije zgoreg podsetiti da je Hindenburg kao apsolutni favorit na predsedničkim izborima 1932. u Nemačkoj, u trenutku izbora imao nepunih osamdeset i pet godina. Bio je, dakle, tačno duplo stariji od svog najozbiljnijeg protivkandidata – Adolfa Hitlera. Poslednji među kandidatima koji su osvojili dvocifren procenat podrške bio je kandidat komunista: Ernst Telman (tri godine stariji od Hitlera).
Iza Hindenburga je stajala praktično cela infrastruktura političkog centra te „klasične“ levice i desnice: od socijaldemokrata preko narodnjaka do liberala. Hitler je bio kandidat radikalne desnice, a Telman krajnje – komunističke – levice. Nešto malo glasova osvojili su i kandidati veteranskih udruženja iz Prvog svetskog rata odnosno grupe građana zvane „Žrtve inflacije“. To je uglavnom bilo zanemarivo, osim u kontekstu činjenice da je Hindenburgu zapravo nedostajalo jako malo da pobedi u prvom krugu. Tog trinaestog marta 1932. on je, naime, osvojio 49,6 odsto glasova.
I pad je let
Bilo kako bilo, Hitler je uspeo da dobaci do drugoga kruga. Uz agresivnu kampanju, nadao se uspehu. Na kraju je osvojio 13 miliona i četiri stotine hiljada glasova, ili 36,8 odsto od ukupnog broja. Rezultat svakako respektabilan, ali daleko od trijumfa.
Hitler to nije znao, ali mi danas znamo: bio je to vrhunac glasačke podrške nacistima. Posle poraza, taj je poraz ipak doživeo taktički, vrativši se svojim kancelarskim ambicijama. Karakteristačan je u tom smislu intervju koji je posle poraza dao italijanskim medijima: „Vi ste imali šefa države koji nije bio protiv vas jer kralj je naposletku dao mandat Musoliniju, dok ja još uvek imam predsednika Hindenburga protiv sebe, a on je čovek koji ima nepodeljeno poštovanje javnosti“.
Posle aprilskih predsedničkih izbora nije bilo vremena za pauzu, pošto su posle samo nekoliko nedelja bili zakazani izbori u nizu važnih i mnogoljudskih pokrajina: od Bavarske preko Pruske do Hamburga. Nacisti postižu solidne rezultate, nešto malo slabije od Hitlerovih u drugom krugu predsedničkih izbora. Rezultat ovih izbora dovodi do ostavke dotadašnjeg kancelara Bruninga, pa se već za juli zakazuju novi izbori za Rajhstag.
Nacisti kreću u dotad neviđenu kampanju. Hitler drži govore u pedeset gradova. Kad je reč o intenzitetu, tehnološkoj inovativnosti te sjaju i glamuru, nacističke kampanje 1932. bile su drukčije od svega što je u Nemačkoj ranije viđeno, zabeležio je jedan istoričar, koji je analizirao i poruku iz kampanje: od potrebe da se unište „klasno ludilo i klasne predrasude“ do standardnih napada na pohlepne Jevreje i pohlepni kapitalizam do osude „ubilačkog smeća komunističkog zločinačkog bratstva“ i „lažljivih slogana marksista“.
Usprkos svemu, procenat glasova ostaje „zakovan“ za 37 odsto. Bez koalicionog potencijala, Hitler ponovo nema dovoljno glasova da sam pravi vladu. Ipak, svesni njegove parlamentarne snage, Papen kao Hindenburgov kandidat za kancelara i sam Hindenburg nude Hitleru poziciju zamenika kancelara koju on odbija. Ne želi da bude „deo Vlade koju ne predvodi“.
Nezadovoljstvo u partiji
Tih dana se pred Hitlerom jače nego ranije pojavljuje problem nezadovoljstva u vlastitoj partiji. Nakon godina i godina tavorenja, mnogim članovima se čini da je krajnje vreme da svoju posvećenost partiji i naplate.
Jedno partijsko krilo misli da treba prihvatiti kompromis i doći na vlast, makar i bez vodeće pozicije, a ekstremnije krilo se zalaže za novi pokušaj državnog udara i dolazak na vlast nasilnim putem. Teškom mukom, Hitler uspeva da sačuva kontrolu.
U septembru ga jako uznemirava prva godišnjica smrti Geli Raubal, žene za koju će znati da kaže da je jedina koju je zaista voleo. U vreme njene sahrane bio je toliko shrvan, da nije ni prisustvovao pokopu, a oko prve godišnjice njene smrti skupio je snagu da joj poseti grob.
Tih septembarskih dana 1932, samoubistvo je pokušala da izvrši Eva Braun, nova žena u Hitlerovom životu. Isprva je bio šokiran, ali se oporavio brzo nakon što se i ona brzo oporavila.
Nezadovoljnicima u partiji govori da vreme radi za naciste, da im samo trebaju dobri živci. Pred njima su svakako još jedni izbori za Rajhstag jer nije formirana parlamentarna većina na tragu rezultata prethodnih.
Izbori su zakazani za početak novembra, a njihovi rezultati će šokirati Hitlera. U odnosu na prethodne izbore, kao i na njegov rezultat na predsedničkim, nacisti su izgubili čak dva miliona glasova, odnosno 34 mesta u parlamentu. Najveći dobitnici ovih izbora bili su komunisti, oni su ponajviše popravili svoj rezultat iz jula iste godine.
Papen i Hindenburg Hitleru ponovo nude poziciju zamenika kancelara, ako nacisti u parlamentu podrže vladu koju bi predvodio Papen, ali Hitler ponovo odbija. Slabiji rezultat na novembarskim izborima je, međutim, razlog da više i ne želi nove izbore plašeći se novog pada. Sve podseća na pat poziciju.
Kraj i početak
Početkom decembra, nakon što je dokazao da ima parlamentarnu većinu, makar i tanku, kancelarski mandat će dobiti Kurf fon Šlajher. I on i Hindenburg se nadaju da će većina porasti zahvaljujući nekim nacističkim „preletačima“. Činilo se, naime, da Hitler više nema potpunu kontrolu nad partijom. Pokazalo se da to nije tačno.
Pet dana nakon što je Šlajher postao kancelar, Hitler će uspeti da natera Gregora Štrasera, svog najvećeg protivnika unutar partije i zagovornika kompromisnog ulaska u Vladu, na ostavku sa svih partijskih funkcija. Kontrola nad partijom nije, međutim, bila dovoljna satisfakacija na kraju godine ispunjene porazima, kao što ni Eva Braun nije mogla da mu zameni Geli.
Božić i Nova godina bili su Hitleru samo „prilika za žalovanje“, kako je napisao u jednom pismu. Njegov novogodišnji govor članovima partije bio je ispunjen tonovima rezignacije i razočarenja.
A onda se s novom godinom sve promenilo. Na lokalnim izborima u maloj regiji Lipe nacisti prolaze odlično. To nije bio nikakav pokazatelj širih trendova, pošto je ovo svakako bio tipičan kraj sa posebnom sklonošću Hitleru: duboko ruralan i još dublje protestantski. Tajming je, međutim, bio važan, pošto tih dana Papen pokušava da izdejstvuje rušenje Šlajhera, a Hindenburg upada u veliki skandal kad se otkrilo da su neki njegovi prijatelji proneverili novac iz fondova namenjenih siromašnim farmerima. I Hindenburg i Papen pomišljaju da je možda vreme da se Hitleru da kancelarska pozicija, kao nekakvo privremeno rešenje.
Ostavši bez većine, Šlajher nagovara Hindenburga na nove izbore, ali ovaj ne pristaje. Čini mu se da je vreme da uradi ono što mu je toliko dugo bilo nezamislivo: da kancelarski mandat poveri Hitleru.
Papenu je bilo toliko stalo da se obračuna na Šlajherom da je ovaj pristao da on bude zamenik kancelara i istovremeno komesar za Prusku. Računa da će moći kontrolisati Hitlera, naročito jer oseća da Hindenburg više veruje njemu. Jednom saradniku je rekao da će se svakako rešiti Hitlera za neka dva meseca.
Trenutak čiste euforije
Lokalni hroničar je 30. januar 1933. nazvao „trenutkom čiste euforije“ za Hitlera i njegove saradnike. U kasnim prepodnevnim satima 30. januara 1933, Hitlera je primio Hindenburg. Malo kasnije održao je trijumfalnu žurku u Kajzerhof hotelu.
Tokom dana, Hitler je objavio saopštenje kojim poziva partiju da ga podrži u „ogromnom“ zadatku koji je pred njim. U kasnim poslepodnevnim satima, održao je prvi sastanak kabineta. Dan je završio paradom s bakljama duž Berlina, koju su iz zgrade sedišta vlade, mada sa različitih prozora, gledali i Hitler i Hindenburg. Ove proslave su prenosile skoro sve radio stanice u Nemačkoj.
„Da li sanjam ili sam budan?“, pisao je Rudolf Hes svojoj ženi sutradan, opisujući kako sedi u kancelariji novog kancelara dok ministarski birokrati tiho gaze po debelim ćilimima da Hitleru donesu dokumente. Napolju, masa je pevala himnu i uzvikivala „Hajl“. Hes je jedva mogao da veruje kako je ono „za šta do poslednjeg momenta nije zapravo mislio da je zaista moguće” sada postalo stvarnost.
„Hitler je kancelar”, zapisao je Gebels u svom dnevniku 30. januara 1933, „sve je kao bajka”.
Bajka će, danas znamo, vrlo brzo postati krvava.
Izvor: RTS
