Serija „Koža“ Nikole Pejakovića i Saše Hajdukovića, čije je emitovanje upravo završeno na RTS-u, predstavlja kraj banjalučke televizijske trilogije. Sve dobro što je bilo u „Mesu“ i u „Kostima“ ima i „Koža“, samo što je mračnija, beznadnija i strašnija. Univerzum užasa ovde se širi i geografski i istorijski. I mada procenat ubijenih likova vuče na Šekspirovog „Tita Andronika“, atmosfera „Kože“ je više atmosfera romana Dostojevskog.
Sve negde do pete ili šeste (od ukupno deset) epizode „Kože“ nisam mislio da će serija biti bolja od „Kostiju“; nisam mislio ni da će biti lošija, činilo mi se da će biti manje-više na istom nivou, što bi naposletku „Kožu“ ipak činilo inferiornom, jer završnica trilogije zbog svoje privilegovane epiloške pozicije ipak ima posebno mesto.
Od drugog dela se obično najmanje očekuje, drugi deo služi kao neki most između početka i kraja, pa ako bude zaista dobar, to mu daje poseban oreol. Znam nemalo ljudi kojima je u Džeksonovoj trilogiji „Gospodar prstenova“ najdraži film „Dve kule“, a od njega su najmanje očekivali.
„Koža“ jeste produbljivala onaj Genius loci aspekat „Kostiju“ (kao i „Mesa“ uostalom) koji se tiče Banje Luke, ona je takođe i do pete-šeste epizode nemilosrdna u raskrinkavanju pokvarenosti svih mogućih današnjih „elita“, ali, eto, pažljivom gledaocu „Kostiju“ nije se nužno činilo da serija ide dublje. A onda se zaronilo…
Neslikane vedute
Pisao sam već u kontekstu „Kostiju“ da je za vreme postojanja SFRJ Banja Luka na širem balkanskom području nije imala preterano distinktivan umetnički identitet. Bilo je figura poput Kolje Mićevića ili Bekira Misirlića, ali za prosečnog Jugoslovena Banja Luka je bila tek jedan od valjda dvadesetak gradova od oko stotinjak hiljada stanovnika ili malo većih. Nije baš da se mogla zameniti sa Osijekom ili Kragujevcem ili Nikšićem po onoj anegdotalnoj rokerskoj matrici „Valjevo–Kraljevo“, ali nije bila ni predaleko od toga.
I zbog te svoje pozicije „jednog grada u unutrašnjosti“, Banja Luka se, da tako kažemo, „nije previše slikala“, odnosno nije bila prepoznatljiv filmski i televizijski eksterijer. U Hrvatskoj je slično bilo sa Rijekom, a u Srbiji, primera radi, sa Suboticom. U serijama kakve su „Novine“, odnosno „Kljun“, vedute Rijeke, odnosno Subotice, jesu važne, no ti gradovi za suštinu navedenih serija nisu značajni koliko je Banja Luka značajna za „Kožu“ (kao i „Meso“ odnosno „Kosti“). Osim vizuelne „pozadine“, Pejaković i Hajduković „skidaju“ takođe i duh grada.
Hag i Sarajevo
U svetu „Mesa“ i „Kostiju“, osim Banje Luke, postojao je još i Beograd. U „Koži“ se mapiraju još i Hag, te Sarajevo. U Hagu radnja zapravo počinje. U Hagu robija glavni lik „Kože“ – Slobodan Milošević (Nikola Pejaković). Isprva ovakva odluka o izboru imena i prezimena glavnog junaka, pa još povezivanje tog junaka sa zatvorom u Hagu deluje kao bizarna i ne preterano uspela dosetka. Gledalac se pita da to nije kakav omažni mig „Dečku koji obećava“.
Uglavnom, ovaj Slobodan Milošević sa ratnim zločinima nema nikakve veze, barem iz perspektive nekog ko bi za njih mogao biti odgovoran, on je diler, dezerter i narkoman. Zbog droge je i zaglavio na robiji. Kad se po izlasku iz zatvora nađe na ulici, bez ikakvog ličnog dokumenta, bez lične karte, pasoša i državljanstva, jer je poslednje državljanstvo koje je imao jugoslovensko, gledalac pomišlja da Pejaković sada pomalo namiguje i Džoniju Štuliću, naročito pošto polako shvatamo da je za Miloševića, nakon što se „skinio“ s droge, „sreća u gitari“.
Nikola Pejaković kao Slobodan Milošević u “Koži”
I dobro, uz pomoć poznanika-sveštenika i preko poslovične „lako ćemo“ varijante u srpskoj diplomatskoj mreži, on dobiva nekakav jednokratni „putni list“ da dođe do Beograda, a onda iz Beograda, nekakvim čamcem, ilegalno preko Drine prelazi u Bosnu.
Da li to sada Pejaković suptilno namiguje i Gavrilu Principu; neće se valjda serija svesti na namigivanje? Iz flešbekova shvatamo da su Miloševićevi roditelji neposredno pred početak rata bili namerili da se presele u Sarajevo, pošto mu je otac tamo dobio posao. Otišli su tamo u nameri da obave proceduru zamene banjalučkog stana za sarajevski. Počeo je, međutim, rat i oni iz Sarajeva nisu mogli da izađu. U Banju Luku se nikad nisu vratili.
Braća Grim
U formalnom smislu, Pejaković i Hajduković igraju se sa žanrom bajke. Svaka epizoda ima moto preuzet iz neke bajke. Najčešće su to bajke braće Grim. Iako i u ovoj seriji hrišćanska simbolika ima značajno mesto, to nije u neskladu sa činjenicom da je glavni motiv koji pokreće većinu njenih likova pohlepa za novcem. Uostalom, i na dolarskim banknotama se potencira vera u Boga, a likovi „Kože“ svakako imaju dovoljno godina da za njih sinonim novca budu nemačke marke na čijoj su najvrednijoj novčanici, onoj od 1000 DEM, bili upravo braća Grim; mnogo je ljudi kojima od toga nema lepše bajke, a to su isti oni kojima je danas najdraža boja – ljubičasta.
Uglavnom, vrativši se u zavičaj, Slobodan Milošević obnavlja kontakt sa komšijom Boškom (Slobodan Ninković), tetkom Natalijom (maestralna Vesna Trivalić), bivšim narkomanskim sudrugom Kitom (Ljubiša Savanović). Takođe, Banja Luka je i dalje dovoljno mali grad da njegov povratak zainteresuje i policiju (Jovo Maksić ponovo briljira), kao i njegovu veliku ljubav iz prošlog života.
Istovremeno, u banjalučkom podzemlju, čvrstim vezama povezanim sa poslovnom i političkom elitom, počinje rat svih protiv svih (uz sjajne nastupe Ljubomira Bandovića, Borisa Isakovića i Marka Gvera).
Generalno je u celoj ovoj trilogiji očigledno koliko glumci uživaju u prilici da igraju punokrvne karaktere, pa bi, kad je reč o „Koži“, bilo pogrešno ne pomenuti barem još Natašu Ninković, Milicu Janevski, Jovanu Gavrilović, Nebojšu Dugalića, Vahida Džankovića i Admira Glamočaka.
Svadba i veselje
Uoči sedme epizode gledaocu se počinje činiti da je pohvatao konce koje povezuju Slobodana Miloševića sa ostalim likovima serije. A u toj epizodi, epizodi pod naslovom „Svadba“, praktično svi likovi se okupljaju na velikoj svadbi kao na onom famoznom banketu u „Zlim duhovima“ Dostojevskog. Postalo je već opšte mesto da su TV serije nastavak klasičnog romana devetnaestog veka, onakvog kakav su pisali Balzak, Dikens ili Dostojevski; ova epizoda je sjajna ilustracija te teze.
Od sedme epizode pa do kraja desete radnja se vodi u furioznom ritmu, a već početkom poslednje epizode gledaocu pada na pamet ona rečenica Jana Kota o Šekspirovom „Titu Androniku“, blago varirana: da „Koža“ ima jedanaest epizoda, likovi bi krenuli da izlaze iz ekrana i ubijaju publiku.
A na samom kraju desete epizode, na samom kraju serije, na samom kraju trilogije, desiće se scena koja izbija vazduh iz pluća kao udarac u pleksus, scena zbog koje gledalac ne ustaje iz stolice sve dok traje odjavna špica pa i još malo posle toga, antologijska scena postratne „regionalne“ narativne produkcije.
U takozvanoj regiji, jedna grupa filmadžija snima filmove i (ređe) serije da bi se dopali belosvetskim žiristima, to je zanatski uredno i pristojno, ali sterilno kao operaciona sala. Druga grupa podilazi publici u svemu, pa i predrasudama svoje projektovane publike, predrasudama političkim i recentno istorijskim naročito. Da se ta fraza nije izlizala i potrošila, moglo bi se reći da su Nikola Pejaković i Saša Hajduković svoju publiku „suočili s prošlošću“ kao niko pre njih, jer tu nema kalkulacije i „štrihiranja stavki iz međunarodnih projekata“; to je čista katarza koja je svakako izvorno balkanska stvar.
U nekoj drugoj vrsti teksta, vredelo bi uporediti ovaj sloj „Kože“ sa srodnim „slojevima“ regionalnih serija koje pompezno kablovski „šeruju“ međunarodne televizijske korporacije, ali ovde te komparacije neće biti. Ne porede se prava i primenjena umetnost.
Solidarnost pod nepravdom
Iako su po skoro svemu potpuno različiti artefakti, roman „Poslije zabave“ Steve Grabovca i serija „Koža“ Nikole Pejakovića i Saše Hajdukovića ima zajedničku crtu u tome da se ne stide „srpskog stanovišta“. Ne mislim ovde na „srpsko stanovište“ kako je formulisano kod Mila Lompara, nego na aktuelnu konkretnu istorijsku situaciju i ono osećanje koje je jedanput lepo sažeo Stanko Cerović:
„Ja sam solidaran sa svojim narodom pod nepravdom (što je danas slučaj), kao što sam solidaran svuda sa slabima, poniženim i uvrijeđenim. Ako hoćeš, to je nužnost u životu pisca: ne kao lažni moral, nego zato što je saosjećanje sa bolom i nesrećom, tu gdje se najčistije izražavaju, samo srce umjetnosti, a možda i suština čovjekovog odnosa sa životom kako je, čini mi se, mislio Čehov. Ja bih se u ratu bez ikakvih problema složio sa Libijcima koji se brane od strane invazije, ili sa fanaticima u Iranu ako ih napadnu velike sile. Ujedinjuju nas odbrana i saosjećajnost, kao zatvorenike“.
Pišući pre dve-tri godine o „Kostima“ notirao sam takođe programsku uronjenost te serije u sadašnjost, odnosno činjenicu da u njoj nema nikakve nostalgije za „zlatnim dobom“. Ništa ne sputava toliko, dodao sam, kao nostalgija za „zlatnim dobom“, precizirajući kako je ključna razlika Sarajeva osamdesetih i Sarajeva u trećoj deceniji dvadeset prvog veka to što te nostalgije nekad nije bilo, a sada je ima, te su upravo te iste osamdesete proglašene „zlatnim dobom“. Zaključio sam kako je možda „zlatno doba“ svako vreme u kome nema nostalgije za „zlatnim dobom“?
Nikola Pejaković je, reklo bi se, svestan da je takozvano „zlatno doba“ na neki način bilo rodno mesto zla čije posledice do dana današnjeg svi osećamo. Kao u nekoj lošoj nominalističkoj šali, kao ključna personifikacija tog zla na globalnoj ravni se nametnulo jedno ime: Slobodan Milošević, ime u kojem je etimološki sadržana i sloboda kao vrednost i ime Miloš kao jedna od inkarnacija te vrednosti.
Simboli ne znače uvek isto; kad su Bitlsi pisali „Helter Skelter“ nisu nameravali da tu pesmu Čarls Menson koristi kao muzičku podlogu masakra i ubijanja. Pa ipak, na pesmu je pala mrlja. U onom čuvenom koncertnom filmu, u prvoj sceni se kaže da je Čarls Menson tu pesmu ukrao od Bitlsa, pa da je valja „ukrasti nazad“, vratiti je njenom izvornom značenju. To je, rekao bih, hteo i Kolja Pejaković: osloboditi slobodu i Miloša od falsifikatora i kidnapera. Opčinjenom i posvećenom gledaocu se, barem dok ga drži kolridžovska „suspenzija neverice“, čini da mu je to čak, nekim čudom, i pošlo za rukom.
Muharem Bazdulj
Izvor: RTS
