U subotu veče, na platou iza Muzičkog centra, podgorička publika će uživati u koncertu Autogenog treninga, jednog od najboljih bendova na crnogorskoj muzičkoj sceni. Ovo je njihov drugi nastup na Rockstrikciji, koji mnogi očekuju s nestrpljenjem. U razgovoru sa frontmenom i gitaristom benda Dinom Kapetanovićem saznali smo da će, pored pjesama koje redovno sviraju na koncertima, publiku obradovati i onim koje dugo nisu bile dio njihovog koncertnog repertoara.
Tokom intervjua, frontmen benda je podijelio sa nama detalje o radu na pjesmama, kreativnom procesu, izazovima s kojima se suočavaju. Pored toga, saznali smo i kako se on nosi sa kreativnim blokadama, gdje pronalazi inspiraciju i šta smatra ključem dugogodišnjeg uspjeha benda.
Vodeći se iskustvima i inspiracijom iz svakodnevnog života, oni stvaraju muziku koja je iskrena i duboka. Njihova posvećenost muzici i rad na svakom detalju pjesme rezultiraju jedinstvenim zvukom koji publiku nikada ne ostavlja ravnodušnom.
Autogeni trening nastavlja da pomjera granice i ostavlja dubok trag u muzici, inspirišući nove generacije muzičara.
Sa iščekivanjem njihovog koncerta na Rockstrikciji, publika može očekivati fantastičan nastup, pun strasti i sjajne energije koja je oduvijek bila njihov zaštitni znak.
PRESS: Ovo je drugi nastup Autogenog treninga na Rockstrikciji, ovog puta u nešto izmijenjenoj postavi. Šta publika može da očekuje?
Dino Kapetanović: S obzirom na to da odavno nismo imali koncert u Podgorici, publika može da očekuje otprilike nešto slično kao i na prošlom koncertu, s tim što smo ubacili neke nove pesme. Kad kažem nove pesme, ne mislim na one koje do sada nismo snimali i koje nisu objavljene, nego pesme koje odavno nismo svirali uživo. Ono što publika može da očekuje na predstojećem koncertu na platou iza Muzičkog centra, a da se ranije nije dešavalo, jeste malo unapređeniji light show i mnogo unapređeniju vizualizaciju koja će da ide na LED ekranima. Ono na čemu smo takođe poradili jesu uvodi u pesme i izvodi iz pesama i blage improvizacije po sredini pesama. Dakle, što se tiče i uvoda u pesme i izvoda iz pesama i tih improvizacija, tu ćemo sebi da damo na volju, da se igramo, i da se desi nešto neočekivano i za nas same, a samim tim i za publiku.
PRESS: Vaš posljednji album „Spasi se sam“ je izašao 2018. Da li radite na novom materijalu i kada možemo očekivati novi album?
Dino Kapetanović: Zajednički na novom materijalu još uvek ne radimo. Ja sam radim na novim pesmama, prikupljam materijal i kao što se uvek do sada dešavalo, što se tiče rada na pesmama, nakon što stvorim dovoljno toga, sešćemo nas trojica i krenućemo da radimo pesmu po pesmu. Uvek ja donesem kostur pesme i na tom kosturu onda radimo zajedno. Ponekad se desi da to što donesem na probu bude tako kao što jeste, a nekad se desi da i ostali članovi benda učestvuju na doradi tog kostura. Ponekad se taj kostur pesme koji donesem potpuno promeni i pesma dobije neki novi aranžmanski oblik u odnosu na onaj koji sam doneo na probu.
PRESS: Poznato je da ti pišeš tekstove i mene zanima, jer pouzdano znam da voliš poeziju, da li si nekad razmišljao da svoje pjesme staviš među neke korice ili ih isključivo vezuješ za muziku?
Dino Kapetanović: Isključivo ih vezujem za muziku i do sada nije bio mali broj puta da su mi ljudi predlagali da tekstove Autogenog treninga izdam u formi neke zbirke pesama. Ja se oko toga sigurno neću sam potruditi. Ako me neko drugi malo jače povuče za rukav, neću bežati od toga, ali ja lično nemam neku preveliku ambiciju da se tekstovi Autogenog treninga pojave u formi zbirke pesama. Ti tekstovi su već objavljeni, publika ih zna i lično smatram da bi sad bilo suvišno da to izađe kao zbirka pesama. Više bih voleo da možda neke nove pesme objavim isključivo kao poeziju, ali, evo, ko zna. Možda se desi neki interesantan predlog, u smislu da te pesme prate neke ilustracije ili da se desi neko interesantno izdanje. Ali ja nemam neku preveliku ambiciju za to. Da je imam, već bi se desilo do sada. Meni ti tekstovi više idu uz muziku i to mi je nekako kompletno.
PRESS: Jesi li možda razmišljao o saradnji između tebe i nekog pjesnika pa da ti nečije stihove muzički uobličiš?
Dino Kapetanović: To se već desilo. Na poslednjem albumu Autogenog treninga „Spasi se sam“ postoji pesma „Da“ koju je napisao Milan B. Popović.
PRESS: Ali to ne znači da ne može da se ponovi.
Dino Kapetanović: Ne znači. Ne bežim od toga. Štaviše, interesantno mi je to da nečije stihove ukomponujem i otpevam uz muziku koju sam napravio ili koja tek treba da nastane. U svakom slučaju, uvek su mi zanimljive saradnje. Nikad čovek ne zna šta tu može da se desi, nekako je i izazovno, i lepo, i krajnje neizvesno. Najlepša situacija u vezi sa stvaranjem zapravo i jeste to kad radiš na nečemu i nikad ne znaš šta će da ispadne od toga. Taj proces stvaranja je najlepši. Ne kad se sve završi jer kad je sve već završeno – šta više? Onda samo možeš da sviraš te pesme uživo, ali dok se pesma rađa, to je meni najveća lepota.
PRESS: Kako bi opisao razvojni put Autogenog treninga od vaših početaka do danas?
Dino Kapetanović: Autogeni trening je počeo i završio kao trojka. To je negde zanimljivo, da smo Dragan Knežević, Vido Uskoković i ja osnovali bend i počeli smo kao trojka. Sad smo Bojan Bojanić, Veljko Vučurović i ja, trenutna postava Autogenog treninga. Još je jedna postava jako bitna, dok je Ilija Kojović bio umesto Veljka na basu i postava sa Tinom Džankić – Vido, Dragan, Tina i ja. Pre Tine smo eksperimentisali i sa duvačkom sekcijom. U jednom momentu smo u bendu imali dve trube i saksofon, a u drugom momentu smo imali drugu gitaru i udaraljke. Međutim, lakše je kad u bendu ima manje ljudi, lakše se dogovarate oko probe, turneje, snimanja albuma. Kad je više ljudi uključeno, mnogo je teže da se usklade slobodni termini jer Autogeni trening se oduvek bavio beskompromisno stvaranjem, a to je, posebno za ove crnogorske okvire, uglavnom nezahvalno. Prvo, malo je tržište i ukus ljudi je takav kakav jeste, ali nikad se nije išlo na to da se samo od toga živi, da to bude jedini poziv, nego smo uvek imali neke dodatne poslove i samim tim je teže da se više ljudi dogovori i trojka je negde najzahvalnija i, sa druge strane, najizazovnija jer nas nema sedmoro-osmoro na bini i svi moramo da ginemo, da smo navežbani, da imamo kondiciju da iznesemo, ranije i dvoipočasovne, koncerte. To je ona situacija gde nema zezanja nego moraš da daš sve od sebe, moraš da si zaljubljen u to što radiš i definitivno da čitavim svojim bićem upadneš u to.
PRESS: Ja sam htjela da te pitam, ali ti si mi već odgovorio djelimično, kako izgleda proces stvaranja muzike unutar benda? Rekao si već da doneseš neki kostur i onda svi zajedno radite na tome.
Dino Kapetanović: Uglavnom je tako. Ja dođem na probu, donesem kostur pesme i onda sami to razrađujemo. Međutim, ima još jedna varijanta kako su nastajale neke pesme, na primer „Sve si“. Neko nešto počne da svira. Bojica krene neki ritam da lupa, Ilija ranije, i Veljko sada, se priključi uz taj ritam, ja tu, opet, uplovim sa nekom gitarskom deonicom i, ako nam se svidi, zapamtimo to, i ja posle samo nadodam tekst.
PRESS: Kao i svi umjetnici, i ti se suočavaš sa kreativnim blokadama. Kako se nosiš sa njima i gdje pronalaziš inspiraciju kada pišeš nove pjesme?
Dino Kapetanović: Nikad ne silim te stvari. Kada stvarno ne osećam potrebu da bilo šta kažem, radije ćutim. To je što se tiče tekstova, ali što se tiče muzike, nikad nisam bio bez ideje. Uvek sam imao neke instrumentale, ritmove, melodije, neke ritam gitare, melodijske teme na te ritam gitare. To mi je uvek išlo, uvek se rađalo nešto novo. Što se tiče tekstova, tu je znalo da bude dosta pauze i nikada to nisam silio da sad po svaku cenu ja nešto moram da napišem. Ako ne postoji iskrena i stvarna unutrašnja potreba za tim lirskim izražajem, radije ćutim nego da nešto tu na silu radim. A inspiracija je, kao i uvek, svuda oko nas. Mislim da čovek ne može da bude zakucan u svoja četiri zida i da očekuje da će nešto da počne da vri u njemu što bi on kasnije mogao da zapiše. Život mora da se živi, mora da postoji iskustvo da bi se stvarno nešto u čoveku novo rodilo što bi bilo vredno toga da se stavi na papir.
PRESS: Koji su najveći izazovi sa kojima se Autogeni trening suočava i kako ih prevazilazite?
Dino Kapetanović: To su uvek nove pesme. To su uvek najveći i najlepši izazovi. Ranije, dok nismo imali svoj studio, to je bilo snimanje napravljenog materijala i kako da taj stvoreni materijal, pesme napravljene na probama, studijski zazvuče onako energično kao što su pesme energične na probi. Kao što i sama znaš, puštao sam ti pesmu kako zvuči na probi a kako je napravljena u studiju i ne može to nikad da bude baš ta energija, da bude tačno tako, ali kad stvar bude energična što se tiče studijskog snimka kao na probi – to je ono pravo. Eto, to nam je isto bio izazov. Izazov nam je takođe bio, dok smo bili na početku, kako da stupimo u kontakt sa ljudima van Crne Gore, da se povežemo sa njima, kako da zasviramo van Crne Gore. Izazov su nam kasnije bili i spotovi, zatim festivalski nastupi i kako da zazvučimo kvalitetno na velikim binama jer nikako nije isto kad vežbate na probi, stvarate pesme u prostoru u kojem vežbate i kako sad to moćno da zazvuči na velikoj bini. Ne bih voleo da se to izazov shvati kao nešto s čim se ti mučiš, to je sve nešto lepo.
PRESS: Postoji li neki poseban trenutak ili događaj u karijeri benda koji smatraš prekretnicom?
Dino Kapetanović: Postoji. To je proglašenje albuma „Previše“ za najbolji debitantski album na prostoru bivše Jugoslavije. U tom momentu, dok se to dešavalo, nisam to tako doživljavao, to nam zapravo nije ni bilo bitno. Mi smo napravili nešto jako predano, iskreno, totalno otvoreno i nije nam bilo važno da li će to neko da nagradi. Bili smo zadovoljni pesmama i materijalom koji je snimljen na Novom Beogradu u studiju „Draft“. Međutim, jednog popodneva, pozvala me je novinarka „Vijesti“ i tražila od mene da joj prokomentarišem uvrštenje albuma „Previše“ za najbolji album u regionu. Ja nisam pojma imao o tome. Nisam ni znao da ga je neko uopšte uvrstio. Mi nismo, sigurno. Neko je to poslao. Bio sam zatečen. A tek sam bio zatečen kad me je ta ista novinarka pozvala i saopštila mi da je album „Previše“ proglašen za najbolji debitantski album te godine.
PRESS: Autogeni trening se smatra najboljim i najznačajnijim crnogorskim bendom, a prepoznat je i kao jedan od najboljih bendova u regionu. Šta misliš da je ključ vašeg uspjeha i šta vas izdvaja od drugih bendova?
Dino Kapetanović: Samo rad. Naišao sam mnogo puta na to pitanje od tvojih kolega novinara. Kad kažem rad, ne mislim samo na taj tehnički deo. Baš smo dosta vežbali. Dok smo studirali, kraj svake sedmice – petak, subota, nedelja – nakon što završimo sa predavanjima u petak popodne, znalo se – svraća se u prodavnicu, kupuje se dovoljna količina hrane i pića za tri dana i odlazi se na Slano jezero, zaključavamo se i te dane u sedmici provodimo zajedno. Tu spavamo, jedemo zajedno… To je jedna stvar. A druga stvar je to što smo stvarno kopali po sebi. Nismo hteli da imamo tekstove ša-la-la-la-la nego je to moralo da ima težinu, pre svega moralo je da bude do koske iskreno. Za svaki bend, za svakog stvaraoca, mislim da je kombinacija te dve stvari presudna za uspeh. Mislim, uspeh? Ne znam sad šta je uspeh – da čovek kad čuje te pesme, kad dođe na koncert, ne može da ostane ravnodušan. Iskren si i radio si – to mora da bude prepoznato kod ljudi, oni moraju nešto da osete.
PRESS: Kako si, i nakon toliko godina na sceni, i dalje kreativno inspirisan i motivisan?
Dino Kapetanović: Prvo, ja nisam konstantno niti inspirisan niti motivisan, ali uvek, kad se sad to gleda na dugačke staze, to jeste tako. Nije baš da svakog dana, svakog meseca, ja imam istu količinu inspiracije, motiva… bavljenje muzikom na ovaj način na koji se mi bavimo, stvarno jeste nešto poput droge. Jeste da je to izlizana fraza, ali stvarno je tako i ja ne znam drugačije to da objasnim. U to jedanput kad upadneš, ako upadneš iskreno i ako stvarno spoznaš kod sebe da imaš tu istinsku potrebu da se time i baviš, to te drži do kraja života. I uopšte je nebitno da li radiš u studiju ili imaš turneje, radiš koncerte ili ne radiš, ti moraš da uzmeš tu gitaru kod kuće i da radiš nešto sa tom gitarom, da nešto sviraš, da nešto stvaraš… Čak i kad nisi motivisan i kad nemaš inspiraciju, ti opet uzmeš tu gitaru, i sviraš, pevaš, ne mora čak to da bude ni uvek isključivo autorski rad; bude ti ponekad zanimljivo da odsviraš neku tuđu pesmu, sam za sebe, da pokušaš da prokljuviš kako se svira i peva nečija tuđa pesma, kako je neko osmislio nešto. Rad na muzici je uvek kod mene bio konstantan; ne mora čak ni uvek da bude u pitanju sviranje nego i produkcijska rešenja ili rad na zvuku – uzmem pa poređam pet-šest pedala pa se igram zvukovima. Ko upadne jednom u to iskreno, nema mu izlaska.
PRESS: Da li rokenrol ima budućnost, s obzirom na trenutnu poziciju rokenrola u odnosu na neke druge muzičke pravce?
Dino Kapetanović: Ima, kako nema. Uvek je rokenrol… ajde, nije baš uvek, postoji taj zlatni period nakon nastanka novog talasa pa do početka devedesetih što se tiče naših prostora, a bogami i u svetu. Ne samo rokenrol nego svaka muzika ima budućnost ukoliko se njome budu bavili ljudi koji će tome da pristupe vredno i iskreno. Sve je do tih mlađih naraštaja.
PRESS: Da li postoje neki mladi bendovi ili izvođači koje bi želio da istakneš?
Dino Kapetanović: Što se tiče Crne Gore, bend Petrikor pokazuje znake da će da postane ozbiljan bend. Za sad pokazuju znake, videćemo u naredne dve-tri godine da li su ti znaci bili opravdani ili ne.
PRESS: Kako gledaš na muzičko nasljeđe Autogenog treninga i šta biste željeli da ostavite budućim generacijama muzičara?
Dino Kapetanović: To što smo napravili. Nema tu velike filozofije. Mislim da je onaj ko je trebalo da čuje za Autogeni trening, a to su ljubitelji rokenrola, ljudi koji vole tu vrstu muzičkog izražaja, i čuli za Autogeni trening. Vreme će da pokaže koliko će to traga da ostavi na mlađu populaciju, koliko će oni da budu zainteresovani za to. Za sad, vidim da postoji ta mlađa ekipa koja dolazi na koncerte Autogenog treninga, pa se interesuju, pa me zovu, pa ima li disk na prodaju, pa ima li majica na prodaju… Postoji interesovanje. To ćemo da vidimo tek za nekih dvadeset-trideset godina.
PRESS: Kakvi su vam planovi nakon Rockstrikcije? Da li već imate zakazane druge nastupe, projekte, nove saradnje?
Dino Kapetanović: Sigurno je da ćemo da snimimo novi album i sigurno je da ćemo da sarađujemo sa kolegama iz drugih bendova, što ovako kroz koncerte, gostovanja na koncertima pa čak i gostovanja na studijskim radovima. Biće žurke, neće biti dosadno. Malo smo napravili pauzu što se tiče novih izdanja, imali smo potrebu da probamo još nešto u životu mimo muzike. Da se živi i radi na nekom drugom kontinentu, u nekoj drugoj zemlji. Međutim, nije mi žao zbog toga iako sam se u jednom trenutku pitao da li sam protraćio to vreme. Međutim, ne. Taj odlazak mi je zapravo samo još više pokazao, mada sam oduvek to znao, povezanost sa umetnošću i koliko sam zapravo ja „navučen“ na rad na muzici i rad na tekstovima, studijski rad, koncerte, na ceo taj fazon. Jer, recimo, koncert nikad nije samo koncert; ti na koncert moraš da doputuješ, a dok putuješ, to nije samo običan put od tačke A do tačke B, nego to je uvek druženje, zezanje, smejanje, pa se svrati ovamo, pa se svrati onamo, pa se razgovara. Kad dođeš tamo gde treba da držiš koncert, tu se neminovno upoznaje sa gomilom ljudi, ostvaruješ neke nove kontakte, upoznaješ neke nove ljude.
Razgovor vodila: Valentina Šuković
