Poslije dužeg zatišija Beogradom ponovo odjekuju pucnji i rafali, sahrane se smjenjuju jedna za drugom, Beograd je ponovo posao i prijestonica zločina, piše Novars.
Nova spirala nasilja, koja se ubrzala posljednjih dana, počela je krajem marta kada je u Obrenovcu ubijen Branislav Penčić, nekadašnji vođa navijačke podgrupe Partizana „Hed hanters“.
On odavno nije bio aktivan na tribini, a živio je na relaciji Beč – Obenovac, što su znali i napadači. Oni su mu krajem marta postavili zasjedu ispred višespratnice u Obrenovcu u kojoj su mu živjeli roditelji i ubili su ga dok je pored njega bila supruga.
Krajem aprila ubijen je Luka Žižić, koji je bio blizak navijačkog grupi Crvene zvezde Belgrejd bojs. Žižić je sjedao u svom kafiću u novobeogradskom Bloku 44, pored pijace, kada je ušao mladić obučen u radnički kombinezon i upitao da li može do toaleta?
Kada je izlazio iz toaleta, bio je naoružan pištoljem i počeo je da puca u Žižića. Od zadobijenih povreda Žižić je preminuo na mjestu, a napadač je uspio da se izvuče iako je dobio dobre batine.
U teretani na Banjici ubijen je Luka Perenčević, 9. maja i to u sred dana, oko podneva. Ubica, obučen kao dosatavljač hrane jedne poznate firme, ušao je u prostoriju dok mu je na glavi bila kaciga za motor i ispalio u Perenčevića 6 hitaca, a potom je nestao. Perenčević je bio aktivni navijač FK “Rad” i član njihove navijačke grupe Junajted fors.
Policija je uspjela da otkrije dva od tri slučaja, nekoliko osumnjičenih je uhapšeno, neki su u bjekstvu. Slično je i sa osumnjičenima za još nekoliko likvidacija u prethodnom ciklusu nasilja, Lazar Ilić (23), kome policija stavlja na teret smaknuće Aleksandra Šarca u garaži tržnog centra Ušće uhapšen je u Crnoj Gori.
Iako je uspio da pobjegne u susjednu državu, on je za sobom ostavio dovoljno tragova da bude identifikovan, pomoću snimaka kamera za video nadzor, ali i pištolja kojim je počinio ubistvo, koji je bacio ili mu je ispao dok je bježao sa mjesta zločina. Uhapšen je i Lazar Tejić osumnjičen za Bojana Mirkovića, takođe u podzemnoj garaži zgrade u naselju Belvil.
Nekoliko stvari je zajedničko za sve ove ubice. Svi su izuzetno mladi, svi su za sobom ostavili mnoštvo tragova, ponašali su se kao da ih je bilo baš briga da li će biti uhapšeni, kao da su bili u samoubilačkoj misiji.
Njihova karijera plaćenih ubica je brzo okončana. Stiče se utisak da su svi oni bili zapravo “ubice za jednokratnu upotrebu” i da na njih nisu ozbiljno računali čak ni oni koji su ih poslali.
Oni jesu plaćene ubice, ali daleko od profesionalnih, prije se radi o smrtonosnim amaterima. Ubijaju za nekoliko hiljada eura i šaku kokaina. Lazar Tejić ubica Bojana Mirkovića na sudu je priznao da je bio “našmrkan” i “na kokainu” kada je izvršio zločin.
Priličkom hapšenja Stefana Milašinovića koji je likvidirao Luku Žižića u “štek” stanu u Kraljevu takođe je pronađena izvesna količina kokaina.
Ova vrsta narkotika koja je, zahvaljujući balkanskim narko kartelu preplavila Evropu, pa i Srbiju, postala je uboičajena valuta za plaćanje likvidacija, jer je onima koji ubistva naručuju lakše i jeftinije da mlade tako plaćaju.
Zanimljivo je i da je oružje koje koriste u napadima često stari i nijedan mafijaš koji drži do sebe ga neće uzeti u ruke. To nisu glokovi ili berete, već često stari komadi oružja, koji su za napadača opasni skoro koliko i za metu. Takvim pištoljem je ubijen Aleksandar Šarac.
Ova vrsta ubica, ništa manje opasnih, zamjenili su Sretka Kalinića, Milana Roganovića Rogu, Željka Maksimovića Maku, Mileta Lukovića Kuma i druge kriminalce koji su iza sebe ostavili desetine mrtvih i vrlo malo materijalnih dokaza. Iako su se vremena promijenila i tehnologija je napredovala, ipak je razlika u samom načinu izvršenja zločina očigledan.
Ostaviti ili izgubiti oružje na mjestu zločina bilo je nezamislivo, ono je ili uništeno zajedno sa kolima, spaljeno kako ne bi ostali nikakvi tragovi za policiju kao što su DNK ili otisci prstiju, ili uništavano na neki drugi način.
Niko od njih nije koristio nikakve narkotike da bi se ohrabrio ali i time smanjio uračunljivost, a povećao šansu da ostavi neki trag iza sebe.
Čak i kada bi policija sumnjala da je neko od njih počinio neki zločin, nije bilo dovoljno dokaza za podizanje optužnice, pa je većina tih profesionalnih ubica stradalo od ruke suparnika prije hapšenja.
Iza brave se našao Sretko Kalinić, ali tek poslije priča svjedoka saradnika. Sudbina jednog od najsurovijih ubica, Željka Maksimovića Make, ostala je, na primer, nepoznata do danas.
