Intervju: Milan Marić, glumac
Snalažljivost se danas plasira kao poželjna, ali ti niko ne kaže šta stoji iza tog snalaženja i zašto smo našli taj perverzni način da sve ono što je loše stavimo pod pojam snalažljivosti.
Onako kako bih voleo da vidim 2023. godinu neće se sigurno desiti, ali za početak neka bude zdravlja, sreće i ljubavi! I malo pameti, ako može, poželeo je čitaocima „Politike” glumac Milan Marić iza koga je i te kako uspešna umetnička godina. Dok je pred brojnom filmskom publikom predstavljao svog suptilnog junaka Tomu Zdravkovića u filmu „Toma” Dragana Bjelogrlića, u punom zamahu karijere Milan Marić je u isto vreme istrajavao u probnoj sali matičnog Jugoslovenskog dramskog pozorišta na novom scenskom junaku – Sofoklovom Edipu u predstavi „Edip” u režiji gosta iz Slovenije Vita Taufera. U tragediji o Edipu, sinu tebanskog kralja, kome su prorekli da će ubiti oca i oženiti se majkom, maestralni Marić pokazao je svu veštinu svog glumačkog dara, otuda ne čudi što za predstavu „Edip” vlada veliko interesovanje.
Koje borbe ste vodili u sebi tragajući za slojevima koje ste slagali u ulozi Edipa, budući da se kroz likove bavite i sami sobom?
Nikada se nisam sreo sa tako delikatnim zadatkom, sa toliko snažnih, a različitih linija. Nikada. Jednostavno nisam znao šta da očekujem, odnosno kuda će ceo taj proces da ide. Onda sam shvatio da moram da verujem i da se prepustim nečemu. A čemu? Pojma nemam. Onog trenutka kada smo svi mi poverovali da može da se desi predstava, tek tada je počeo da se otvara novi set pitanja, traganja, istraživanja. Pomislio sam da je to beskonačan proces, da je taj tekst kao jednačina koju rešavaju ljudi godinama i ne mogu da dođu do konačnog rezultata. Što dublje ideš sve više je pitanja i pomisliš da je to kao pravi život. Nije forma dramskog teksta, već život koji zahteva svoj tok. Delovalo mi je sve to zastrašujuće, posebno ako igrate baš njega Edipa. U pitanju je kompleksan dramski lik. U Edipu se borbe vode na nekoliko nivoa. Prvo imate borbu sa tekstom i da što preciznije odredite misao, posle toga sledi emotivni nivo koji treba dodati… Moja tvrdoglavost i upornost nisu mi dozvolili da odustanem od tog traganja. Ovo je samo jedan nivo rada, postoji i čitav drugi tehnički sloj. Zahvalan sam na saradnji brojnim saradnicima, posebno profesorki Ljiljani Mrkić Popović, koja mi se posvetila na poseban način, pomagala mi da sažvaćem tekst, da mogu da se igram sa njim, a ne da se on poigrava sa mnom.
Kakva se drama zbiva u Edipu? Čega je vaš junak sinonim?
E, onda smo došli do tog emotivnog dela. Čitate delo i shvatite: Edip je ubio svoga oca, a sada sa svojom majkom ima decu, pa iskopao sebi oči… Sledi zapitanost: kako se to igra, sa čime se to vi identifikujete kada hoćete da igrate Edipa. Prvih sat i deset minuta ubeđujem publiku da jesam Edip, pa nemam pravo da u poslednjem činu igram svog junaka sa distancom. Osećao sam odgovornost, Vito Taufer mi je dao prostor slobode, rekao mi je: „Nemam pojma kako ćeš to rešiti, možemo uvek da sklonimo taj deo, da završimo predstavu.” Tražio sam vreme, nije me forsirao. Radili smo pet činova, šesti se nije pominjao. Negde 12-13 dana pre premijere rekao sam Tauferu: „Mislim da moram da se bavim šestim činom”, do tada smo se ponašali kao da ne postoji. Poverovao mi je i rekao u redu. A onda sam osetio frku i da se bliži premijera. Intuitivno sam osećao, da je pitanje trenutka kada će da izađe iz mene i taj deo. Vratio sam se ponovo tekstu, jer sam bio sam siguran da odgovor leži u njemu. Gde se događa radnja, zapitao sam se? Na stepeništu ispred Edipove palate, što znači da je to javni prostor. Da on izlazi među ljude, da sa jedne strane, možda traži zaštitu. Proročanstvo kaže da Edip bude prognan ili ubijen. I tako mi je sinula ideja da uđem među ljude da ih iskoristim kao taoce za molbu za život… S druge strane, to nije mučna borba, vi se bavite nečim što je toliko duboko, zagonetno. Uzvišeno, teško na lep način. Bio sam srećan sa tim procesom na kraju.
Uskoro počinjete da snimate „Vreme smrti” po delu Dobrice Ćosića gde tumačite Gavrila Stankovića. Iza vas su i Gavrilo Princip, Vukan Nemanjić, Milan Obrenović, Sergej Dovlatov… Koliko je kompleksno transformisati se u likove-bisere dramske umetnosti?
Mislim da je to čudna razmena, da ti likovi dobijaju vas, a vi njih. Svi ti ljudi su imali svoje karaktere, načela, principe po kojima su živeli. Obrni okreni, suštinski uvek ste to vi i vaš emotivni, psihološki aparat koji je stavljen u službu nekog lika kojeg igrate. Vaša hrabrost da se ne uplašite da ćete se pogubiti i da umete da odete što dalje.
Kako ste se nosili sa likom Tome Zdravkovića koji vam je doneo ogromnu popularnost?
To je još jedno teško snimanje, prilično zahtevna uloga. Mnogo pitanja je bilo, posebno jer je film u pitanju, pa još i Toma Zdravković za koga svi ljudi imaju osećaj da ga znaju, preko njegovih pesama. To je dodatni teret na celu priču sa kojim vi kao glumac ne možete ništa da uradite. Morate u jednom trenutku da se ogradite, da pomislite, to je njihova verzija: ja moram da pravim svog Tomu koji mora da bude živ, da komunicira sa ljudima. Opet je to proces dešifrovanja: šta je kod njega glavna nit. Šta je to po čemu ga ljudi pamte. Ko je taj moj Toma? Pokrivali smo različite periode, od rane mladosti, što je opet kompleksno, do njegovog odlaska. Na tom putu mnogo toga se prođe. Pomislio sam, pa možda je ta njegova destrukcija, put kojim bi trebalo ići. Destrukcija koja se meša u sve, s druge strane, velika želja za životom, i s treće, njegov neverovatni talenat. Samo zavisi šta je u kom trenutku jače.
Ne treba bežati od popularnosti, ni srljati u nju. Može da bude mač sa dve oštrice, jer ima i dobru i lošu stranu. Vas, ipak, kvalifikuju kao begunca od javnosti?
U nekom trenutku osetite da nemate šta da kažete, da jednostavno ne možete da budete dostupni svima. Način na koji mediji funkcionišu je druga priča. Šta je sve danas vest, koji su putevi do teksta, i čime se sve služe pojedinci da bi te informacije funkcionisale. To je razlog zbog kojeg, u izvesnom trenutku, osećam da se vrtim u krug. Poštujem ljude koji se bave kulturom, mislim da je važno da se čuje živa reč, da na taj način može da dođe vest do čitalaca različitog profila, pa krenu da se interesuju za kulturu. Možda je to moja naivna ideja, ali na meni je da ne pravim dodatnu distancu ljudi od kulture.
Vrednosti su danas poremećene. Da li i odnosi između ljudi postaju estrada?
Sistem vrednosti jeste poremećen, sa druge strane brzina u kojoj svi živimo rezultira potpunim haosom. Ima tu svakako i konkretnih razloga, taj histerični osećaj bespomoćnosti, s jedne strane. S druge, vidite da se vreme menja, da nešto što su bile vrednosti više nisu, već je stvar ismevanja i izrugivanja. Čestitost postaje mana. Vrlina ja danas – snalažljivost, to je ono što se plasira kao poželjno. Da se snađeš, ali ti niko ne kaže šta stoji iza tog snalaženja i zašto smo našli taj perverzni način da sve ono što je loše stavimo pod pojam snalažljivosti.
Lik Raskoljnikova u „Zločinu i kazni” F. M. Dostojevskog je vaša glumačka želja?
Raskoljnikov me je pronašao još na akademiji. Ta njegova borba racija i emocija. Ta borba unutar njega sa spoljnim svetom, koji je dehumanizovan, ta borba njegove čestitosti i pokušaja da sve ubedi da je nešto ispravno, a zna da nije. To su i danas borbe koje mislim da mnogi ljudi ovde vode. I zato smatram da je to delo jako aktuelno, posebno danas. Ljudima u ovom vremenu je potrebna katarza, a mi kao umetnici imamo dužnost da im je nudimo.
Izvor: Politika
