Edgar Allan Poe (Boston, 19. januar 1809 – Baltimore, 7. oktobar 1849), rođen kao Edgar Poe, američki pisac, urednik i književni kritičar. Najpoznatiji po svojim pjesmama i kratkim pričama, posebno onima u kojima je njegovao misteriju i makabristički stil, Poe je nesumnjivo centralna figura američkog romantizma (posebno pod-stila mračnog romantizma), ali i jedna od najvažnijih i najuticajnijih ličnosti svjetske književnosti; uz to, bio je i jedan od pionira kratke priče u Sjedinjenim Državama. Danas se smatra začetnikom detektivskog i kriminalističkog žanra, a ističe se i njegov doprinos tada još uvijek mladom žanru naučne fantastike. Bio je prvi (poznati) američki pisac koji je pokušao živjeti kao profesionalni pisac, nešto što je istovremeno u Francuskoj radio Honoré de Balzac, a kasnije u Rusiji i Fjodor Dostojevski, što je rezultiralo karijerom i životom obilježenim finansijskim poteškoćama.
Poe je rođen u Bostonu 1809. godine, kao drugo dijete u porodici glumaca. Njegov otac je 1810. godine napustio porodicu, a majka mu je umrla naredne godine. Ostavši bez roditelja, Poe je udomljen od strane Johna i Frances Allan iz Richmonda. Iako ga nikada nisu formalno usvojili, Poe je ostao živjeti s njima sve dok nije odrastao. S godinama je došlo do pojačanih tenzija između Johna Allana i Poea, koji su se redovno svađali oko dugova, uključujući i onih kockarskih, te troškova Poeovog obrazovanja. Pohađao je Univerzitet u Virginiji, ali ga je napustio nakon prve godine zbog nedostatka novca. Poe se redovito prepirao s Allanom oko novca za svoje obrazovanje te se 1827. godine prijavio u vojsku pod lažnim imenom. Iste godine, istina u skromnim uslovima i anonimno, objavljeno mu je i prvo djelo, zbirka pjesama Tamerlane and Other Poems (1827.), koja je inicijalno pripisana neimenovanom Bostoncu. Nakon smrti Frances Allan 1829. godine, Poe i John su se privremeno zbližili. Međutim, Poeova oficirska karijera na West Pointu je ubrzo propala, nakon čega je on odlučio biti profesionalni pisac i ubrzo se trajno rastao s Johnom Allanom.
Anabel Li
U carstvu na žalu sinjega mora –
pre mnogo leta to bi –
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo joj jedno beše na umu:
to da se volimo mi.
U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al’ volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi:
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anbel Li;
i dođoše da je od mene odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.
Anđele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi:
da! zato samo (kao što znaju
u onome carstvu svi)
poduhnu vetar s neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.
Al’ mi nadjačasmo ljubalju one
što stariji behu no mi –
što mudriji behu no mi –
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li.
Jer večite snove, dok mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li;
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li;
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more huči i vri.
Iako je započeo kao pjesnik, Poe se vrlo brzo prebacio na prozu te je nekoliko godina proveo radeći u različitim književnim časopisima, postavši poznat po specifičnom stilu književne kritike. Posao ga je prisilio na česte selidbe, tako da je u tom periodu boravio u Baltimoreu, Philadelphiji te New Yorku. 1836., u Richmondu, oženio se Virginijom Clemm, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845., Poe je objavio poemu The Raven/Gavran, koja je postala instantni uspjeh; dvije godine kasnije, Virginia Poe umire od tuberkuloze. Poe je godinama planirao pokrenuti vlastiti časopis, The Penn, kojeg će kasnije preimenovati u The Stylus, mada je umro prije nego što je uspio realizovati tu ideju. Poe je umro 7. oktobra 1849. godine u Baltimoreu, sa 40 godina; uzrok smrti je i danas nepoznat, a različito se pripisivao alkoholu, moždanom udaru, koleri, drogama, srčanoj bolesti, bjesnoći, suicidu, tuberkulozi i drugim uzrocima.
Gavran
Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više.“
Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.
I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: „To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više.“
Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
„Gosparu il gospo – kazah – ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh“… Tad mi ruke vrata širom otvoriše –
samo mrak i ništa više.
I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
„O Lenora“ reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
„O Lenora“ odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.
Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
„Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!
I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć’ gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit’ se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.
Videć’ pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
„Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše –
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“
Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s’ tim imenom „Nikad više.“
No Gavranu s’ kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s’ kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s’ mesta
a u meni sumnje nesta: „Svi me znanci ostaviše,
odleteše i on ko i Nade što me ostaviše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
„Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: „Nikad više.“
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: „Nikad više.“
Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!
A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
„Nesrećniče – viknuh tada – božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
„Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal’ ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“
„Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zloslutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S’ tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć’ podom piše
spasti neće – nikad više!
Poe i njegov rad su izvršili trajan uticaj na američku i svjetsku književnost, ali i na specijalizovana područja poput kosmologije ili kriptografije. Njegova djela i on su se često pojavljivali u popularnoj kulturi, književnosti, muzici i na filmu, a veliki broj muzeja i spomenika posvećen njemu nalazi se u Sjedinjenim Državama. Udruženje Mystery Writers of America na godišnjem nivou dodjeljuje nagradu Edgar za posebna ostvarenja u kriminalističkom žanru.
Priredio za Press: Dragan Leković
