Branislav Petrović (Bjeluša kod Užica, 7. april 1937. — Beograd, 26. septembar 2002.), srpski pjesnik i novinar.
Biografija
Gimnaziju je završio u Čačku. Studirao je na Pravnom fakultetu a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odsjeku za jugoslovensku književnost i srpski jezik.
Ima jedna zvezda
Ima jedna zvezda
lukava lepa nevidljiva drska i zla
krije se kao da je nekog opljačkala
kao da je nekom kuću zatrla
Šta sve ne čine astronomi
šta sve ti šašavci u svom fanatizmu
pentraju se po sazvežđima zaviruju u pakao
ali te zvezde nigde nema
Zapostavili porodice
i danju i noću zure u nebesa
žene ih varaju sa trgovcima
žene na zemlji i nebesima
Nabavili najskuplje instrumente
konsultuju proroke jurodive na smrt osuđene
zmijama se pod jezike zavlače
evo već hiljadama godina pa ništa
Ekipe hemičara i fizičara
najpoznatiji svetski stručnjaci i nobelovci
iznose neverovatne dokaze i argumente
ali zvezde nema pa nema
Ni ciganke nisu pomogle
ni čuveni starci proslavljeni na lomačama
ni vlasnik svinje sa glavom pantera
ni svinja ni panter nisu pomogli
Ni muzičari nisu pomogli
još manje sobarice u novim hotelima
ako iko policija bi ukazala na neki trag
ali ni policija nije mogla
Ima jedna zvezda
ne samo u pesmama ne samo u snu
mađije i čini na nas je bacila
i daleko nas mlade odvela.
Radio je kao novinar u „Borbi“, bio kolumnista u NIN-u, urednik u časopisu „Vidici“ i „Srpski književni glasnik“, urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“.
U traganju za izgubljenim
Kaći
Imati vinograd, vinograd na Fruškoj Gori.
Kolibu sa malim tremom, čvorka,
Čvorka koji čavrlja u tvom snu.
Šefteliju koja silazi na Dunav, da se okupa,
Al šefteliju koju si ti zasadila
U danima našeg gospodstva.
Imati konja, belog, s krilima od šećera.
Konja dostojnog da nosi Dositeja.
I davati mu zob iz ruke žive zobnice
Baš kao ti meni vino
U danima naših iluzija.
Imati pčele, saradnice sunčevog genija.
Spasavati ih od oluje, leda iz oblaka.
Sveto saće izneti pred prijatelje,
Kao pesme bezbožničke mladosti
Iz slavnog doba naših metafizičkih strahova.
Imati zmiju. Da čuva verige, kolevku i prag.
Hraniti je magnetima, pepelom sa ognjišta.
Osvetljeni njenim zenicama,
Pokisli do gole kože,
U nezaboravnoj drhtavici naše prisnosti.
Imati psa, ljuticu, mešanca gordog.
Da zavija na Severnjaču u noći bogojavljenskih mrazeva.
Zver nebeska da se skameni
Od urlika našeg psa,
U neponovljivim danima naših gubljenja
Izbor iz kolumni koje je objavljivao u NIN-u, objavio je u knjizi „Kvadratura kruga“.
Kako Ana rešava ukrštene reči
Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?
Ima li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?
Priznajem Pesnika,
al, znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.
Kad ana plače!
(o ne lažem vas)
to je lepše
od voća!
Od kiše!
Od… rakova na žaru!
Od… čega god hoćete!
Od ptice u galopu!
pa nisam ja valjda vica radi
prokockao celu evropu!
A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
najvećem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana, zapalio bih i svoje kosti.
Kad lađu crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!
Kad ljubi proleterske vođe!
Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!
Sećanje na Nepojmljivog Dečka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!
Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!
Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,
il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog Ane.
Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava –
ima li Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?
I cvetovi i puževi i englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj, naj, naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.
Ona to izvodi kao da se igra!
A mani izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmlađi konj:
u jednoj ruci drži svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!
Tada nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana, naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I dddok je tttako
ooo opasnu
ddddržim u zzzz zagrljaju
rrrreči se
reči se
sssssame rrrrrr
rešavaju!
Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava?
Što se bar ne pokrije kad spava?!
Osvajao je više nagrada za svoju poeziju.
Pesma o Aninom povratku sa letovanja
Vratila se sa mora moja cigančica pocrnela
pocrnela kao afrička kraljica
baš me briga što je tamo na moru jednog
dripca iz Pančeva ljubila
sad je važno da se ona meni vratila
jer ima na moru opasnih morskih pasa
ima na moru mornara ima na moru alasa
mogao je neko kolena njena da mi otme
za spomenik u svome gradu
mogli su gusari mogli su mangupi da mi je ukradu
pričaj mi kako je bilo kako izgleda more
ima li more mlađeg brata je li more protiv rata
voli li more bure svežeg piva ume li more da pliva
kako ljube francuzi cigančice moja ljubljena moja ženo?
Njegove pjesme, poeme i priče nalaze se u brojnim antologijama i zbornicima.
Žena
Živu zvezdu u utrobi imaš prijateljice moja
crkvu davno porušenu novu školu
krotitelja lavova sa licem nevine devojčice
ispod samog srca nosiš prijateljice moja
Osluhni njegovo ispod svoga bila
u dubinama praiskona prijateljice moja
u dubinama neba u ponorima sveta u maloj
poljskoj kućici na japanskom ostrvu u doba trešanja
ljubavi moja
Živo čudo ispunjava te tvoriteljko moja
neka je blagoslovena pravlaga životodajna
ja blagosiljam spoj Ženstva sa Strancima
koji nove Strance iz pramraka izvodi
u opasnu svetlost sveta
ženo
Kako se stiže do tvoga carstva do prasveta u tebi
prijateljice moja
može li se smrću do vlažnog sna u tebi do spokoja
može li padom kroz čeljusti zveri kroz cveće
može li se
ponovo u tvoju utrobu može li zauvek u čas začeća
Kako izbeći progon iz tvog toplog tela
kako ostati večno ispod tvoje sise jao kako
spasiteljice moja
mogu li se nagoditi sa Ubicom u tebi sa zvezdom
zrakolomnom
mogu li daj da uđem i večno da ostanem
Mogu li sa čajem sa voćem koje ti prinose muževi
mogu li mi tu pčele pomoći brzi konji
mogu li patnjom poniženjem teškim robijaškim radom
kao Tantal i Sizif istovremeno
mogu li ikako u staru postojbinu
mogu li
tvoriteljko moja?
Po njemu je nazvana OŠ „Branislav Petrović” Slatina.
O poeziji
“Nije pesnik taj koji stvara poeziju, ne dolivajmo njegovoj lepoj sujeti. Nije on taj koji stvara (peva) iz ničega, iz nepostojećeg, ili najposle iz jezika. Poezija je svojstvo sveta kao jedinstvene, božanske poezije, koja se nama ukazuje kao vidljivo i nevidljivo u svekolikom postojanju. Pesnik samo otkriva to svojstvo sveta da u sebi sadrži i poeziju kao što sadrži i električnu struju i atomsku energiju i ko zna šta sve još što niti slutiti možemo. Nama nije dato da u potpunosti razumemo genijalnu tvorevinu našeg Tvorca, veličajnu građevinu postojećeg i nepostojećeg.
Sad, kad se AVANTURA DIVNA privodi kraju, ja mislim da je pesnik samo onaj koji pentrajući se po urvinama sveta iz svog iskustvenog viđenja tog sveta, dolazi do rasutog grumenja poezije i da ih, to grumenje, prilaže u riznicu jezika.
Na pitanje šta je poezija moram odgovoriti onako kao što je veliki naučnik iz srpskih Smiljana za struju: Ja mislim da je poezija Bog.
I mislim da je ta misao za mene definitivna.”
Nagrade
Nagrada lista „Mladost”, za knjigu poetije Moć govora, 1962. str. 145.
Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu poezije O prokleta da si ulico Rige od Fere, 1970.
Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu poezije Predosećanje budućnosti, 1973.
Nagrada „Zlatna struna”, za pesmu „Ruka čovekova”, 1975. str. 63.
Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu Izabrane pesme, 1987. str. 167.
Zmajeva nagrada, za knjigu poezije Da vidiš čuda, 1990.
Nagrada „Zlatni beočug”, 1993. str. 64.
Nagrada „Biblios”, za knjigu izabrane poezije Moć i prah, 1993. str. 14.
Nagrada „Zaplanjski Orfej”, za pesmu „Odlazak Bohumila Hrabala”, 1997. str. 60.
Nagrada „Žička hrisovulja”, 1998.
Disova nagrada, 1999.
Velika bazjaška povelja, 2000. str. 30.
Nagrada „Desanka Maksimović”, 2000.
Nagrada „Belovodska rozeta”, 2000.
Djela
Moć govora, Prosveta, Beograd, 1961; Obod, Cetinje, 1972. (drugo izdanje)
Gradilište, Prosveta, Beograd, 1964
O prokleta da si ulico Rige od Fere, Prosveta, Beograd, 1970. i 1971. (drugo izdanje)
Predosećanje budućnosti, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973.
Tragom prah, Glas, Beograd, 1976.
Sve samlji, Rad/Narodna knjiga/BIGZ, Beograd, 1977.
Odbrana sveta (izabrane pesme i poeme), Rad, Beograd, 1980.
Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1986.
Da vidiš čuda, Jedinstvo, Priština, 1990.
Žeževasion, NIN, Beograd, 2004. (knjiga iz pjesnikove zaostavštine objavljena posthumno)
Priredio: Dragan Leković
