Josif Aleksandrovič Brodski (rus. Ио́сиф Алекса́ндрович Бро́дский; Lenjingrad, 24. maj 1940 — Njujork, 28. januar 1996), ruski pesnik i esejista jevrejskog porijekla, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1987. godine.
Život i djelo
Rođen je u jevrejskoj porodici u Lenjingradu (današnji Sankt Peterburg) kao sin fotografa u sovjetskoj mornarici. U petnaestoj godini napustio je školu i pokušao da se upiše u podmorničku školu, ali bez uspjeha. Nakon odluke da postane ljekar radio je razne poslove u bolnicama. Pored toga radio je i na svom obrazovanju. Naučio je engleski i poljski jezik (kako bi mogao da prevodi poeme Česlava Miloša, koji je bio njegov prijatelj). Proučavao je klasičnu filozofiju, religiju, englesku i američku poeziju. Počeo je da piše 1956. godine. U Sovjetskoj Rusiji njegova djela nisu objavljena, dok je u SAD objavio Pjesme i poeme (1965), Sjećanja na T. S. Eliota (1967) i zbirku poezije Stanica u pustinji (1970).
Noć ova
Noć ova, opčinjena belinom
kože. Od drhtave rezede
što grebe žaluzinom
do rezbarne trepetne zvezde
noć, svakom porom uzvrvela
kao insekt naleće, tavna,
na lampu, čija je izbočina vrela,
iako je isključena davno.
Spavaj. Sa svih dvadeset pet sveća
plen sanje- kao njene obrte,
smogla da ne razgoniš zrake, što već su
prelomljeni o tvoje crte-
ti prigušeno svetliš iznutra,
dok ja, usnom ti taknuv rame,
kao da knjigu pri tvom svetlu do jutra
čitam i šapatom sričem – sezame
1963. optužen je za „društveni parazitizam“ i osuđen na prisilni rad u oblasti Arhangelska. Kazna mu je smanjena nakon protesta eminentnih sovjetskih i evropskih književnika kao što su Jevgenij Jevtušenko i Žan Pol Sartr.
Sonet ogledalu
Da se ne osudi kašnjenje kajanja,
i ne okrivi istina uslovna,
ti odražavaš Avelja i Kaina,
kao kad tumačiš pod maskom klovna.
Kao da svi smo – okasneli gosti,
popravljamo mašne na brzinu,
a k mestu istom nosimo kosti,
i svako gladan na svoju istinu.
No, svestan krhkosti sopstvene,
nove osmehe daćeš na procene,
sa šljokicā falš neizbežnost,
sa štita samoobmane – nežnost…
O, oseti cilj kroz sujetnu tečnost,
na ciferblatu običnom – večnost!
- Prepevao Radojica Nešović
1972. bio je prinuđen da napusti SSSR. Nastanjuje se u SAD gdje kao američki državljanin predaje istoriju ruske i engleske književnosti na koledžu u Maunt Holioku. U SAD objavio je sledeća djela: Kraj bel epoka (1977), Dio govora (1977), Nove stanice za Avgust (1982), dramu Mramor (1984), eseje Udovoljiti senci (1986), Uranija (1987), Vodeni žig (1991), O tugovanju i razumu. Za zbirku eseja Udovoljiti senci dobio je prestižnu nagradu američke književne kritike 1986, a naredne godine postaje počasni doktor univerziteta u Jejlu kao i član Američke akademije i Instituta za književnost. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1987. godine, a 1991. odlikovan je Legijom časti.
Za dve godine
Ne, ne postadosmo gluvlji i žuti,
baš ista reč nas kô i pre prene,
naši su kô i pre tamni kaputi,
i ne vole nas iste žene.
Opet nam igra – vremena davna
u amfiteatrima i samoći,
i isti fenjeri svetle nad nama,
kao uzvični znaci noći.
Prošlo, kô i sadašnje, isto nam znače,
na buduće ne liče načisto,
ne spavamo, zaboravljamo spavače
i istu stvar radimo isto.
Čuvaj, humore, vesele mladiće,
u vrtlogu ih svetla i tame neka,
velikima na slavu i sram biće
i dobrima – na sujetu veka.
(1960)
•Prepevao Radojica Nešović
Josif Brodski je umro od srčanog udara u Njujorku 28. januara 1996. godine. Po sopstvenoj želji sahranjen je na groblju San Mikele u Veneciji.
Citati
Postoje zločini gori od spaljivanja knjiga. Jedan od njih je ne čitati ih.
Svaka spisateljska karijera počinje kao traganje za svetošću, za samousavršavanjem. Prije ili kasnije, a po pravilu veoma brzo, čovjek otkriva da njegova olovka ostvaruje mnogo više od njegove duše.
Priredio: Dragan Leković
