Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961), jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pjesnika druge polovine dvadesetog vijeka, esejista i prevodilac.
Život i djelo
Branko Miljković se rodio u Nišu 29. januara 1934. godine. Brankov otac Gligorije (1907–1999) porijeklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pjesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Porodica Miljković je vodila porijeklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.
Dok budeš pevao
Dok budeš pevao ko će tvoje breme da nosi?
Dok jedini prkosiš siromaštvu jasnoće..
U susret jetkom voću, i podsmešljivoj rosi,
dok budeš pevao ko će tvoje breme da nosi?
Putuj, pevaj, prkosi, samo te pesma hoće,
i noć se tobom ponosi..
Ali dok budeš pevao ko će tvoje breme da nosi?
Miljković je djetinjstvo provodio u periodu Drugog svjetskog rata, u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svjedok svih strahota rata i nasilja, najvjerovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mjestu Gadžinom Hanu.
Orfej U Podzemlju
Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.
Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju
ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.
Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gdje je njegov pjesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pjesme sa trinaest godina. Prvu pjesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pjesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“…
Pesma Za Moj 27. rođendan
Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
u dve noći bio zaljubljen noću,
dok jug i sever u istome plodu
sazrevaju i cvokoću.
Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
a poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
povraćajući i ja ću u raj ući.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
moliću se pobožnoj vodi.
1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić… nastojeći da u poeziji sintetizuje pjesničko iskustvo simbolista i nadrealista.
Poeziju će svi pisati
San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri,
sada tuđina peva ko more i zabrinutost,
istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže..
Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti,
cvet između pepela i mirisa,
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad.
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga..
Ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce,
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći,
poeziju će svi pisati,
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša,
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima.
Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik,
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju,
ali:
Kada je došao u Beograd Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumijevanje. Prve pjesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom slijedi njegova prva zbirka pjesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspjeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pjesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)…
Sonet
Ti prostori me užasavaju
Prostor koji ničim ne podseća na sebe,
pticama pomeran, vetrovima sličan,
sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan
večiti početak užasan, bez potrebe.
Prostor jezikom trajanja prepričan
i pretvoren u večnost koja nikom ne treba,
večnost za prokletstvo, koje budno treba
pod svežom humkom plen svoj nepomičan.
Zaboravimo mračno poverenje
sebe sa sobom, u strašno podozrenje
prostori se ruše i crna nailazi plima.
U škrtosti tišine bez sebe i imetka
mi smo poslednji zatočnici početka
pod kamenom što ime ima.
Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila i dodjela jedne od, u to vrijeme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se vidjeti kako ide preko Terazija u sivom odijelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda… Od studenta boema – postao je gospodin.
Sonet O Neporočnoj Ljubavi
Nema je ovde, sve je više gubim
u časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.
Daj mi snage da neporočno ljubim,
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.
Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju.
Iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.
Njegove rane pjesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filosofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“.
Usnih je od Kamena
Neka tvoji beli labudi
kristalna jezera sanjaju,
ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore gde nevidljiva snaga sanja
kojoj se suncokreti klanjaju,
vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami?
Tebe tri sveta vole
tri te vatre prže.
A mi idemo ispred nade
koju lutajuće pustinje proganjaju.
Oni smo što su sve izmislili
i ostali sami,
ženo od svetog mermera,
bela uteho kojoj se priklanjaju.
Na zvučnim obalama
gde drevno završava more
kamenim srcem slutiš:
vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca
do poslednjeg sna, gore
prema vrhovima koji zagubiše nam trag.
Al ludo,
ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.
Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pjesnika.
Po jednima, usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pjesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najvjerovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu.
Uzalud je budim
Budim je, zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama,
zbog neba razapetog između prstiju.
Budim je zbog reči koje peku grlo.
Volim je ušima..
Treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi..
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde..
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom,
zbog anonimnih reči, trgova..
Budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova.
Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu.
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke,
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom!
Moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim.
Budim je zbog zore, zbog ljubavi
zbog sebe, zbog drugih..
Budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu.
Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju;
“U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu”? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza “.
Zamorena pesma
Oni koji imaju svet neka misle šta će s njim,
mi imamo samo reči i divno smo se snašli u toj nemaštini..
Utešno je biti zemlja, ponosno je biti kamen,
premudro je biti vatra, pobožno je biti ništa..
Prljav od suviše opevane šume
pesnik peva uprkos poeziji
bez srca bez nasilja i bez žara
kao reč koja je prebolela muziku..
Sloboda je zastarela,
moje pravo ime čeka da umrem.
Ptico iza sunca usred rečenice
kojom nasilnički ljubimo budućnost
sve izgore; to je praznik..
Poslušni pepeo, brašno ništavila
pretvara se iza mojih leđa u šugavog psa,
ispred mene u žar pticu,
govori mi istinu iza leđa…
Grlice, ti si pravi naglasak umrle nežnosti,
načini zoru od našeg umora,
miris je vreme koje je posedovao cvet,
al nereč kaže: “kasno je”,
necvet kaže: “noć je”,
neptica kaže: “plam je”,
a je kaže: “nije”..
Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obješenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Iako Tanasije Mladenović, smatra da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo, jer po njemu… maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, objesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno tijelo srpskog pjesnika…, i do danas je najvjerovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.
Knjige pjesama
Originalni rukopisi pesama Branka Miljkovića
Uzalud je budim, Beograd, 1957,
Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959.
Vatra i ništa, Beograd, 1960,
Poreklo nade, Zagreb, 1960,
Krv koja svetli, Beograd, 1961.
Miljkovićev put do pesme
U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje “Vaš put do pesme” naveo sledeće:
“Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo ‘uprkos svakoj očiglednosti’. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti…”
Prevod
Osip Mandeljštam: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić)
Nagrade
Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa
