Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824-Beč, 1. jul 1853), srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sljedbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost.
Biografija
Radičević je rođen u Slavonskom Brodu 28. marta 1824. u porodici Todora i Ruže Radičević. Rođeno ime mu je Aleksije, ali ga je on prepravio u Branko. Brankov otac Todor je bio činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa njemačkog jezika Šilerovog Viljema Tela.
Jadna draga
Vetrić piri,
Lipa miri
Ko i pre,
Vrelo žubori,
Po lisnoj gori
Ko i pre,
Ja sam mlada,
Ovde sada
Ko i pre,
Sunce bega,
Al‘ nema njega
Kao pre!
Nema sunca milenog,
Nema mog.
Oj večeri, o slatko čekanje,
O vi noći, moji beli dani,
O vi dani, a sa dva sunašca,
De ste jako, de je zlato moje?
Plači, travo, zapevaj, slavuju,
Zlato moje zemljica pokriva!
Mili bože podigni oluju,
Sred me srca gromom udri živa!
Raka njega krije sad i tama;
Šta ću ovde ja na svetu sama
Porodica Radičević se 1830. preselila u Zemun, gdje je Branko završio pet razreda srpske i njemačke osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija djela, od kojih su najpoznatija Đački rastanak, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gdje mu je otac bio premješten 1841. godine.
Kletva
Zelena je trava,
Moma na njoj spava,
Vijer vetar pirnu,
U suknju joj dirnu,
Suknjica se širi
A nožica viri,
Ao nono bela,
Voda te odnela
Pa – meni donela!
1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sljedbenikom Đurom Daničićem.
Mini Karadžić
Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god oću:
I što oću, ono mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.
Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pjesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku i u duhu modernog evropskog romantičarskog pjesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zavjeta, Daničićev “Rat za srpski jezik i pravopis” i Njegošev “Gorski vijenac”, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobjede.
Na studencu
Kad sam sinoć ovde bila
i vodice zaitila,
dođe momče crna oka
na konjicu laka skoka,
pozdravi me, zborit ode:
„Dajde, sele, malo vode!“
Ove reči – slatke strele –
minuše mi grudi bele –
skoči mlada, njemu stig’o,
digo krčag, ruku digo
ruka drkta… krčag dole…
ode na dve na tri pole.
Jos od njega leže crepi,
Kad bi sada opet doš’o
ma i ovaj drugi proš’o!
Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živio je po raznim mjestima u Sremu. Slava koju su mu donijele prve pjesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga protjerale iz Beograda.
Putnik na uranku
Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve počiva,
Samo voda sa žuborom
Sa kamena što se sliva,
Samo što se kasto petli,
Samo klepka što se čuje,
Samo s‘ onde malko svetli.
Jer se danak približuje.
Bela zora već je tuna,
Jošte putnik jedan- glaj!
Pored stene pored zbuna
Na vrletni stiže kraj
Kako stiže sunce granu,
Svetli s‘ gora i dolina,
A putniku duša planu,
Pa zaklikta od milina:
“ Oj sunašce što razgoniš
Puste noći silne tame,
Oj ti nebo, štono roniš
Rosne svoje suze na me,
Oj ti goro štono gajiš
Mile pesme, mile tice,
Oj livado što se sjajiš
Puna rose i travice,
Dolo, stado, janjci dragi,
Vrulo, cveće mirisavo,
Mili vetre, vetre blagi,
Oj izvore zdravo, zdravo!
Zdravo i ti momo tudi,
Da divna si sele pusta,
Odi amo, od‘ na grudi,
Da t‘ poljubi braca usta.“
U to vrijeme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i 1851. je objavio još jednu zbirku pjesama.
Putnik na uranku
Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve počiva,
Samo voda sa žuborom
Sa kamena što se sliva,
Samo što se kasto petli,
Samo klepka što se čuje,
Samo s‘ onde malko svetli.
Jer se danak približuje.
Bela zora već je tuna,
Jošte putnik jedan- glaj!
Pored stene pored zbuna
Na vrletni stiže kraj
Kako stiže sunce granu,
Svetli s‘ gora i dolina,
A putniku duša planu,
Pa zaklikta od milina:
“ Oj sunašce što razgoniš
Puste noći silne tame,
Oj ti nebo, štono roniš
Rosne svoje suze na me,
Oj ti goro štono gajiš
Mile pesme, mile tice,
Oj livado što se sjajiš
Puna rose i travice,
Dolo, stado, janjci dragi,
Vrulo, cveće mirisavo,
Mili vetre, vetre blagi,
Oj izvore zdravo, zdravo!
Zdravo i ti momo tudi,
Da divna si sele pusta,
Odi amo, od‘ na grudi,
Da t‘ poljubi braca usta.“
Radičević je preminuo na rukama Vukove ćerke Ane 1. jula 1853. u bečkoj bolnici . Postuhumno zbirku pjesama je objavio njegov otac 1862. Srpska omladina je ispunila pjesnikovu želju i 1883. prenijela je njegove ostatke iz Beča u Stražilovo.
Djela
Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pjesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pjesme su prvenstveno pjevale o radosti i ljepotama mladosti. Ipak, veći dio svojih pjesama, kao što su „Kad mlidija’ umreti“ ili „Đački rastanak“ Radičević je pisao kao elegije (tužne pjesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicima reforme srpskog jezika, Radičevićeva prva zbirka pjesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispjevati umjetničke pjesme.
Đački rastanak
. . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . .
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K’o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo – goluždravo tiče –
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig’o ptić i sada;
Al’ veseo nije k’o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s’ čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti’,
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče…
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, – neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd’ u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s’ uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju –
Jošte malo – eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
“Živo, živo!” jedan drugog kori;
Živo s’ radi, al’ niko s’ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s’ podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
“Sitno, brate, ijujuju!”
Momci čili podvikuju;
“Svirac svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga –
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa –
Za tobome, dušo, skapa’!
Oho, sele vita stasa,
Drž’ se braći oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija –
Al’ u tvoji’ nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud’o!”…
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
“Kolovođo, zlato moje!”…
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s’ ore;
A u zoru s’ zajuhuče,
Udri opet ka’ i juče.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi’,
Zbogom grozde, zbogom vinogradi!
. . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . .
Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot’š’o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s’ odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplašila;
Što ne mogla, u tamu zavila…
Al’ opet čini se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije –
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetići mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
“Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al’ kad mi se veče smrći mora,
Nek’ se smrkne izmeđ’ ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka”…
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov’o;
Mlogi reče: Ao rajska sliko!” –
Al’ ko ja te rad ne im’o niko!
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
Tambur, tambur, sitna tamburice –
Udri, pobro, u sićane žice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd’ u kolo, ko će tu da drema…
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno –
Brže, braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijanče, ognju zivi,
Ko se tebi još ne divi!
Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje živi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe jošte ter’o?
Ti si ka’no hitra munja,
što nikada ne pokunja.
Ao, Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne hvali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš:
Blago – Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatinče,
Divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani zdravo, zdravo,
Ko j’u pesmi veći đavo!
I vi drugi duž Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od višnjega je ono Boga!
. . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . .
Najpoznatije Radičevićevo djelo je pjesma Đački rastanak, u kojoj je opjevao Sremske Karlovce, đačke igre i nestašluke. U pjesmi je takođe ispoljio i ideju jugoslovenstva. Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najljepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pjesnik predosjetio blisku smrt.
Kad mlidijah umreti
Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, –
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru –
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi’!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama…
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja –
U traljama otac vas ostavlja.
Pored lirskih pjesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pjesama. Dvije epske pjesme izašle su 1851. kao druga zbirka pjesama. Ostale neobjavljene pjesme su objavljene u zbirci iz 1862.
Put
Prokte mi se jednom putovati,
Bela sveta malko ogledati,
Bela sveta, zemaljski čudesa,
Pa malčice prnut u nebesa.
Te ti onda započe misliti
Kako li će ponajbolje biti:
Kola nemam, nemam ni paripa,
A pešice rđavo se đipa,
Po ravni će biti dosta lako,
I po brdi ajde kojekako,
Ali kako da se latim neba?
Tu mi barem jošte nešto treba —
I tako ti posred jada svoga
Konjica se setim nekakvoga:
Ime Pegaz, a kljusina jaka,
Na rameni do dva krila laka,
Kljuse, brate, naočito, krasno,
I štaviše, dobaviti lasno:
Samo valja pozvat Apolona
Il’ deklicu kakvu s Elikona,
Samo vikni, pa tek što s’ umukô,
Leti Pegaz, jer mora ma pukô.
Zinem dakle, pa što mogu dreknem,
A uz dreku ovako nabreknem:
Bre, ovamo, vi momice mlade,
Ne šal’te se, pomozite sade!
Bre, Apolo, golaću ubavi,
Pegaza mi što pređe nabavi!
Ao goljo, da ti kažem pravo,
Tebe mlada žao mi je zdravo:
Jedno momče — devet moma mladi,
Ču li, dragi, to su veli jadi!
Pomoz’, Polo, ti sada meneka
Pa ma posle ja morô tebeka.
Tek što ovo bija izustio,
Al’ već Pega s neba se spustio,
Dok dlan o dlan, do meneka stiže,
Meni s’ kosa od miline diže,
Pa dovati s glave šušljajicu,
Pa je lupi dole o zemljicu,
Uzjâ Pegu, a on maknu krili,
Pa pod oblak za čas odo tili.
Nebo — zemljo — čuda golemoga!
Jednom ovde nije ništa bilo,
Do onoga Boga velikoga,
Sam on beše, pa mu dotužilo;
Da se dakle tužan razveseli,
Svet satvori, kâ što Moja veli.
Stvori zemlju, pa stvori oblake,
Žapce, guje, somove i rake,
Mesec, zvezde, vetrine i dugu,
Sovu, slavlja, orlove i vugu,
Stvori rasta, jezero i more,
Stvori ružu, doline i gore,
I magarca, pa jošte i jarca,
S onim uši, s ovim stvori bradu,
I dade im travu i livadu,
Pa da onde dobro vide jesti,
Jarko sunce na nebo namesti.
Oh i druga postvarao čuda,
Kâ što vidiš, gledneš li ma kuda.
Tako eto u prašinu pljunu,
Zgradi blato, pa u njega dunu,
Blato živnu, eto ti čoveka,
A Bog njega ovako dočeka:
„Ču li, čoče, ču li, dete moje,
Što god vidiš, sve je ovo tvoje,
Vataj, ruši, čupaj, jedi, peci,
Bodi, guši, natiči i seci,
Tuci, guli, pali, deri, kolji,
Caruj, sine, po svojojzi volji!“
Ovo reče, zemljicu ostavi,
Pa se vinu nebu na visinu,
Te pogleda ovaj svet ubavi,
Pogleda ga uz duž i širinu,
I Bogu je bilo vrlo žao
Što ga nije davno već sazdao,
Pa gledeći tako sa visine
Zaplakô je od velje miline:
„Svete krasni, o svete ubavi!“
Ali nešto mal’ ne zaboravi.
Kad Bog zemlji deljaše brdine,
On se lati neke vrećetine,
Za nju kažu bila je velika,
Al’ nijedan ne veli kolika,
Samo kažu da ta sveta vreća
Od naši je bila mlogo veća,
Još predivo neko čudnovato,
Jedni gvožđe, jedni vele zlato,
Ali ništa, bilo makar kako,
Moralo je biti zdravo jako,
Jer u vreći odozdo do gore
Sama brda, vrleti i gore,
A Bog ruku sve unutra turaj,
Pa brdine oko sebe furaj,
Pa za časak sve i je do pole
Bio veće oborio dole.
Ujedanput — nuto posla kleta!
Prodera se ona vreća sveta,
Ispadoše brda svekolika,
Načini se jedina gomila,
Načini se ona srpska dika,
Dika srpska, Crna Gora mila.
Crna Goro, ponosito stenje,
Krune srpske ti drago kamenje,
Uspomeno prebeloga danka,
Kog se seća Srbin kâno sanka!
Kada glednem tvoje stene divne,
Srce mlado u meneka živne,
Jera ovde poslije Kosova
Sunce srpsko granulo iznova,
Očistila s’ ona velja bruka
Što okalja Srbina sa Vuka.
Kad je ono srpskom orlu krila
Na Kosovu sreća salomila,
Na ovi je kamen se vrletan
Odonuda dovukao sjetan,
Pa je ovde krila obadvoja
Blizu neba izlečio svoja,
Sa neba i rosom zalivao,
Munjom vitom krila zavijao,
Povratio zdravlje i veselje,
Pa udrio u bojeve velje, —
Oh bojeva donde neviđeni!
Oh klanaca krvlju obliveni!
Gledaj desno, o pogledaj levo,
Svuda ljuti bojak i kreševo,
Tako, brate, od Kosova danka
Boj se težak bije bez prestanka,
Sve od jutra do mrkloga mraka
Zveka noža i cika pušaka,
Niza klance Crnogorac vrvi,
Jô Turčinu što udara prvi!
Ture bije, Crnogorac kosi,
Ture praa, Ture glavu nosi,
Praa nosi da se na nj’ga puši,
Glavu nosi da s’ na kocu suši.
Gle na kocu glave nabijene,
Gle trupine turske pokošene,
Sve trupinu pritisla trupina,
Stoji polje od mesa lazina!
Sada udri pravi rupetine,
Bacaj u nji turske trupetine,
Ali evo ni srpska ledina
Ne privata srpska dušmanina:
Onde ruka, onde viri noga,
Onde komad pleća dušmanskoga.
Bože, Bože, do neba ti fala!
Eto amo idu deca mala,
Tek što majka od sise odbila,
I pustila iz svojega krila,
Pa već, brate, taki sokolići,
Već se uči biti dušmanina,
U rukama oštri im nožići,
Udri, bockaj mrtvoga Turčina!
A onamo vidim decu malu,
Malu decu, al’ od ovi veću,
Sva vesela pa zbijaju šalu,
Pa u nišan duge puške meću,
Nišan biju, nišan turska glava,
Oj Srpčići, golema vam slava!
Slava, slava svuda naokolo,
Svirac svira, a vata se kolo,
Noga veze, duga kosa leti:
„Žena bio ko se ne osveti!“
Zemlja tutnji, zveketa oruže:
„Crn mu obraz ko pred Turkom struže!“
Šare s’ ore, gorice se puše,
Da se bolje turske glave suše.
Tamo, brate, eno sunce seda,
Jedna ljuba na vojna izgleda,
I evo ga, na nožu mu, pobre,
Do dve turske, do dve glave dobre,
Ona preda nj: „Zdravo, mili druže!“
Pa dovata krvavo oruže,
Uzima ga mlada u naruče,
Od mila joj skoro srce puče.
I već spava muška glava trudna,
Ukraj njega sedi ljuba budna,
Pogleduje gospodara svoga,
Moli za nj’ga Boga velikoga:
„Ta uzmi ga kada ti je volja,
Al’ ga uzmi sa krvava polja,
Samo doma, jao, ne umori!“
Tako ljuba u molitvi zbori.
Oh, jao je nama svima, jao,
Kako Lazo na Kosovu pao,
Al’ onome jošte jedno jao
Ko od puške svoga ne kopao!
Ode nojca, dođe zora bela,
Vojno već se dovatio ždrela,
Pa silazi jutrom i tišinom
Sa ostalom junačkom družinom,
Te razgleda grmove i krše,
De će turske kosti da se skrše.
Eto Turak’! vatru svaki prospe,
Pa za gvožđe — kuda koji dospe,
Dim i para i pušaka cika,
A uz puške ta junačka vika:
„Ne daj, ne daj! udri, seci, tuci!“
Crnogorci kolju kano vuci.
Pa kad vojna tu pogodi zrno,
Plače l’ ljuba što se nije vrnô?
Ne, ne plače crnogorska dika,
Već potera vojnova krvnika:
„Stan’, da t’ kažem šta je Crnogorka!“
Ona viče, puca prekomorka,
Turčin pada u zelenu travu,
Ljuba k njemu pa mu skida glavu,
Te je meće dragom više groba,
Verna ljuba i poslije groba.
Crna Goro, gnezdo sokolova!
Da tvrde su ponosne ti stene,
Čeda tvoja tvrđa nego stene,
Stena stenu goni do nebesa,
Tvoja slava još više nebesa.
Zbogom goro, zbogom stene gole,
Zbogom čudo krasno i suviše,
Šta ću jošte da tumaram dole,
Te krasote već ne nađo više!
Ovo reko, Pegaza obodo,
Te upravo nebesima odo.
Pa kroz oblak, sad manji, sad veći,
Prođo jedan, prođo drugi, treći,
Pa udarim tad na jedan tavan,
Tavan oblak, oblak samostavan.
Ao brate, da goleme strave
Od gromovne silene tutnjave,
Ni drugoga tu bijaše dana,
Do što munje činjau proklete,
One sa svi ukrstile strana,
Viknu jadan: munje, mene nete!
Šta ću sada, Bože, i kako ću?
Ako gore, poginuti oću,
Ako dole — sreće iznenada!
Tu se setim našije odara
I njiovog ubavoga sada,
Sada, brate, ta nema mu para,
Sve koprive narasle visoko
Da s’ ne more načuditi oko.
Smislim tamo, pa okitit njima
Glavu, grudi i junačko pleće,
Pa tek onda amo gromovima,
Jera oni u koprive neće.
Pa dovatim Pegu za vođice,
I poletim dole ka zemljice,
Tu se spustim kraj Dunava ledna,
Pored jedna uljanika gledna.
Ala krasno čele zuzukaše!
Poznam da sam kod matice naše,
Ustavim se, ko tu kliktat neće?
Kud poglediš, svuda krasno cveće,
Cveta, miri, svu livadu kiti,
Kako mora još iznutra biti!
Valjda med se po zemljici lije,
Jer košnica ne mož’ ga da skrije.
Skoči brže s Pegaza lakoga,
Dovati se uljanika toga,
Pa u jednu košnicu zagleda,
Kad al’ u njoj ni traga od meda,
Digo drugu, digo sve i redom,
Pogleda i željnijem pogledom,
Al’ u ovim kâno i u prve,
Nigde meda ni najmanje mrve!
Šta je ovo, zar se tako radi?
Glednu čele, oh divne čeljadi,
Ta sve oni krasni sokolovi,
Sve trutovi, da Bog blagosovi!
Oj detići, reko, zdravo, zdravo!
Kaki amo vas postavi đavo?
Silna posla — o da sreće klete —
Čuvajte se da s’ ne pretrgnete.
Ovo reko, pa napolje brgo,
Pegazu se na ramena vrgo,
I polete malko unapreda,
Pa ti nešto kâ njivu ugleda,
A po njojzi neko tumaraše,
Tumaraše, vako ziparaše:
„Amo, kupuj narodni novina,
Sve šenice, da te je milina,
Dragoljuba i drugi cvetova,
I selena narodni listova!“
A ja vide kako navalice
Kosi kukolj, čupa travurinu,
Čkalj taj pusti i onu štirinu,
A od cveća i krasne šenice
Kâ od kuge deno soko beži,
Prem i ona na dovatu leži.
Nasmeja se ja ovome zdravo,
Pa mu odo govoriti pravo:
Oj sokole nad svim sokolovim’,
Šta ti misliš, more, s poslom ovim,
Što magarci njemu se raduju,
Čkalja tvoga što oni blaguju,
Pa ti viču: zdravo, mili pobro,
Misliš da je i za ljude dobro?
Pa što na štir sirotinja zija,
Misliš čini zato što joj prija?
Štira žvaće, ali od nevolje,
Šta će jadna kad ne daju bolje.
Oj sokole, živ i zdrav nam bio,
Ali nešto da ti kažem tio:
Idi zbogom, prođ’ se posla toga,
Veruj, krasni, to je za drugoga;
Al’ kad žito vežu u snopove,
I u vence kad sviju cvetove,
Onda dođi nek te osamare,
Pa ponesi narodne tovare:
Ta Bog veli što je svet sazdao,
Što za koga, svakome je dao,
Ta čoveku kosu i šenicu,
Al’ kljusetu bogme drvenicu.
Ovo reko, pa onda poteko,
Ka gorici jednoj nedaleko,
Skoči s Pege, pa ga onda pusti
Ispod puta na taj kalac gusti.
Veruj, brate, svaki ljuto laže
Ko god ovde za Pegaza kaže
Da se samo amrozije sladi,
Ne — i trave kâ druga kljusadi.
Ta da ti je bilo pogledati
Kada stade travicu motati,
Bi rekao i bi se zakleo
Da on nigda neba ni video,
Već odrastô amo u ergeli —
Ali dalje, ko slušati želi.
Bija žedan, te pođem pešice
Da potražim u gori vodice,
Nađem jedno vreoce studeno,
Stenjem, cvećem divno okićeno,
Tu se vode ponapijem dobro,
Te pogledim okoline, pobro,
Al’ stajau stene ponosite,
Lipe grane raširile vite,
Nigde nikog, debelo zalađe,
Blago dragu ko tu drago nađe!
Tice poju: Blago li si nama!
Pa se pare svuda po granama, —
Glednem tamo, zapevam ovako:
(Ta ko b’ onda pevao inako?)
Ubav momak, gizdava devojka,
Divno li joj napupila dojka!
Momak baca ruke oko vrata
Oko vrata, oko svoga zlata,
Pa je stiska, pa je mladu ljubi,
Od miline da j’ ugrize zubi,
Drkće moma, a srce joj kuca,
Otpinju se od kavada puca.
Momak ruku u nedra joj tura
Pa momicu o travicu fura,
Ao Bogo — srce dalje tede,
Al’ i ovo mal’ mu ne prisede.
Ko da s’ gora cela pomaknula,
U ljude se drva prometnula,
Tako ljustvo ka mene nagrnu,
Ja ga zgleda, pa od strâ pretrnu,
Nije šala, moj premili druže,
Taka čeljad, a tako oruže:
Ovaj nosi sa Olimpa kamen,
Onaj, brate, s Elikona plamen,
Onaj odu od trijest prečaga,
Još i druga beše čuda straga,
Al’ prednjači jedan kaluđere,
Zavrgô se straotnim: jegože,
Zavrgô se da me odadere,
Ao mili što ću li ti Bože,
Taka vrata, take jegožine,
Take brade, taka oka strma,
Take jošte ogromne glasine,
Viče pusti, sva se gora drma:
„Stan’, nitkove, stani, nesretniče,
Stani, ulo, stan’, bezakoniče,
Stani, gubo, stani, kugo kleta,
Da t’ naučim trovati mi sveta!“
Jao, Branko, dede krake pruži,
Pa što brže unapredak struži!
Strugnem jadan onamo Pegazu,
Al’ se zbunim, te promašim stazu,
Pa udarim kroz kamenje neko,
Bog pomože, već misli uteko,
Ujedanput zinu pakô na me,
Ta jaruga, brate, puna tame,
Ocek strašan, ao moga jada,
Što ću tužan, kuda li ću sada,
Da l’ jaruga da mene proždere,
Da l’ da smlavi crni kaluđere?
Buka, psovka sve bliže i bliže,
Već gomila do meneka stiže,
Već zamanu crni kaluđere,
Jegožetom da me odadere, —
Buka, psovka, glasina, jegože,
Sve to beše još pomozi Bože,
Al’ te veđe, i te strašne oči —
Sav se zgrozi pa u jamu skoči:
Ao muze, pomoz’te jadniku!
Ovo reko, proguta me jama,
Grunu o tle, začu čudnu viku:
„Amo brže, pomozi ti nama!“
Pado, lupi o kamenje dole,
Ni se ubi, ni me što zabole,
Tom se čudi, al’ ne mogo dugo,
Jer za časak vide čudo drugo:
Vika, jauk: „O pusti nas, pusti!“
Začuo se kroza mrak taj gusti,
A ja pipni, pa onamo kroči,
Pa protari, pa izbulji oči,
Pa posrni, pa pipni opeta,
Beči oči, ao tamo kleta!
Vera i Bog, trajalo je mlogo,
Dok sam samo nazirati mogô,
No sad ču li, neće t’ biti žao,
Kad progleda što sam sagledao.
Ja stvorenje spazi bućoglavo
De se spušta u jarugu pravo,
Dve-tri muze nosi u naruče,
Pa sve detić od miline uče,
Neće muze, već podigle viku:
„Pusti, pusti!“ pa drž’ ga za kiku,
Čupaj s one, čupaj s’ strane ove,
Stoji glava kâ u kakve sove,
Al’ zaludu celi ovi trudi,
Pusti detić jogunaste ćudi.
Nosi jadne, u jami je veće,
Ta sred one tmine ponajveće,
Tmine, brate, svoje carevine,
Pa već ne zna šta će od miline,
Veseo je, Bog ga ne ubio!
E je taka plena zadobio,
Skače, uče, vrti se i kreće,
Ali učas evo loše sreće:
Preko jera nekakvog posrnu,
Pade nice o zemljicu crnu,
Pruži ruke da se ne ubije,
A da glavu divnu ne razbije,
Pa upusti one muze bele,
A ove ti odma šumagele!
Mašiše se neba i oblaka,
A on osta kao klada kaka.
Malko leža, pa s’ onda pomače,
Pa još malo, pa još malo jače,
Pa s’ protegli, pa gore ustade,
Pa ovako bumbarati stade:
„Blago mene, sa mnom muze rade,
Po vazdan su oko mene mlade,
Znoj mi taru, po čelu miluju,
Svojom pesmom trudna uspavljuju,
Sa mnom paje, a na mojim grudim’,
Pa se bude kad se i ja budim,
Ao braco, čestitoga veka!
Je l’ sretniji kogod od meneka?“
Tako zbori detić ovaj vrli,
Pa dovati sa zemlje jerove,
Pa i ljubi, pa i sretan grli,
Pa još zbori reči ovakove:
„O jerovi, moji sokolovi,
Deco moja, moja velja snago,
Sjajno moje vi kamenje drago,
Kuda otac sa vama poiti,
Beži nojca, a danak zasviti.“
Pa s’ pomami, pa silno poskoči,
Zasjaše mu s’ kâ u mačka oči,
Diže ruku pa se razbaruši,
Pa zaurla, još mi pište uši:
„Amo gledaj, amo, svete ludi,
Kôno danak tebi jadnu budi,
Gledaj mene, gle sunašce svoje,
Gle jerove, divne zrake moje!“
Pa dovati jera tananoga
I još onog, brate, debeloga,
Tog u desnu, onog u šuvaku,
Udri njima po vetru i mraku.
Bože veli, čudna dela tvoja!
Ali gledaj kud ćeš, glavo moja,
Jer ako te to jerje dovati,
Oćeš bogme grko oplakati.
Okreto se, napolje se mako,
No u itnji nekako s’ spotako,
Preko nekog pado brakolomstva,
Mal’ što ne bi, brate, vratolomstva.
Al’ i ovde Bog je pomogao,
I ovde sam zdrav čitav ustao,
Dovatio granu i kupinu,
Uspuzô se steni na visinu;
Dođo tako preveselo vanka,
Pa ugleda opet bela danka,
Izbavi se tame i gudure,
I sunašca divna iz gudure.
Pođo onda opet unapreda,
Pa ti jednu livadu ugleda,
A po njojzi svud kopriva gusta,
Nađikala svr čoveka pusta,
Čkalj, bunika, tatula, štirina,
I svakakva druga travurina.
Al’ eto ti ujedanput čuda:
Dođe čovek jedan odnekuda
Pa kako se dovati livade,
Travurine nestajati stade,
On imaše nešto iza pleća,
Glednu bolje, kad al’ breme cveća,
Kako dođe a on ga doiti,
Pa cvetiće oko sebe iti,
Amo do tri, tamo četir struka,
U jedan čas okiti se luka,
Zamirisa cela okolina,
Bože mili, što ću od milina!
De cvet pao, tu se i primio,
Ko je tako čudo još vidio?
Pa ti dalje ja veseo gleda,
Kako ode čovek unapreda,
Kako prosu seme nekakovo,
Dragi brate, opet čudo novo:
Kako palo, seme izniknulo,
Izniknulo, stablo podignulo,
I još klasje što šenicu nosi,
Klasje zrelo, samo da se kosi,
Kosi, brate, časa ne počasi,
Al’ ti, čudni čoče, otkuda si?
On ni reči, samo se osmenu,
Pa se dalje unapredak krenu.
Oh unapred da ti vidi oko,
Stoji brdo do neba visoko,
Do vr vrška krasno i zeleno,
A po vr’u divno okićeno
Ta sve onim zlatnim oblacima,
Sve zlatnima i sve rumenima,
Kako, brate, kada sine zora
Il’ se sunce smiri iza gora,
A uz brdo silan svet tu vrvi,
Svaki oće da je gore prvi,
Svak se penje, žuri se i trudi
Da izblizu čudu se načudi.
Glednu ovoj, glednu onoj strani,
Svud se penje jer ništa ne brani.
Samo s ove, a sa strane naše
Krš i šuma na putu stajaše,
Sve kamenjak do kamenjaka,
Grm do grma, trnjak do trnjaka,
Trnje grma vezalo za grma,
Kamen strmi za kamena strma,
A te, brate, ubave javore
Pljušt pritiskô odozdo do gore,
Svuda pljušta, trnja i bunike,
Dešto cveća, ali čemerike, —
Čemer nama bio bi doveka
Da se jadu nije našlo leka, —
Nit’ izvora, ni vodice ladne
Da se usne ponakvase jadne,
Ni tičica, ni pesama lepi
Da umorno srce se ukrepi,
Oh mlogi je ovuda se verô,
Dok se nije jadan i poderô,
Al’ dopr’o nije još nijedan
Tamo gore na visinu bedan,
De se nebo grli sa zemljicom,
Divan bratac sa svojom sestricom.
Lepo, krasno, divno li je tamo,
Avaj brate, kako li je amo!
Iz kamena stoji sove huka,
S grane suve kukavica kuka,
Kukaj, ali prema svoje glave
I još glave seje bućoglave!
Al’ eto ti onoga čoveka,
De se lati šume i litica,
Kako dođe, na nj’ga uka, dreka
Od jejina i od kukavica,
Al’ on ništa, već sekiru lati,
Pa njom desno i levo dovati.
Sada pljuštu, sada grmu jaku,
Sada udri opeta trnjaku,
Kud pogleda, u šta silan krnu,
Sve se sruši o zemljicu crnu,
Teška miška a sekira ljuta,
Kr’a, ruši, krči divna puta,
„Uhu, kuku!“ divne tice viču,
Al’ sve malo-pomalo izmiču.
Već dohaka grmu i trnjaku,
Pa se krenu pustom kamenjaku,
Sad još grđa kuknjava i uka,
On ni brige, već vata pijuka,
Diže, spušta, bije, tuče, mrska,
Silni kamen na sve strane prska,
Ta šta kamen! sve sama prašina,
S njom se titra pod nebom vetrina.
Sve već stene smrska i rasturi,
Osim jedne, toj se sad požuri, —
Grdna, brate, beše stena ova,
A u njojzi grdna rupetina,
A u rupi jedna grdna sova,
A u sove grdna glavetina,
Ta dok bi je bumbar obletio,
Bi se bogme dosta promučio.
Čudotvor se amo živo krenu,
Diže pijuk pa udari stenu,
Puče stena kao grom da grunu,
A iz stene grdna sova munu,
Ja pomisli da oće da bega,
Ali ona upravo na njega,
Nuto sreće! tek što ona suknu,
A on ti je pijučinom fuknu,
Ona pade, vetru dušu dade,
Ako dušu kakovu imade.
Ode sova, brate, najstarija,
Najstarija i najglavatija,
Dika, ponos svoj i drugarica,
A carica sviju kukavica,
Ona pade, druge s’ uplašiše,
Pa na krila laka poskočiše:
„Kuku, huhu! o nevoljo moja!
Izdirala, pa onda kud koja,
Utekoše tičice ubave,
A neka i, vesele im glave!
Tek glavate što nestade kuge,
Ali učas eto tice druge,
Jedna — druga — baš čitavo jato,
Ali jato, brate, umiljato,
Sve slavuji sa Drine i Save,
Sa Neretve vode i Morave,
I sa Krke, Lima i Cetinje,
I sa mora, one vode sinje,
Doleteše, odma popadaše,
Na javore drva posedaše,
Zapevaše srpsku carevinu,
Srpsku slavu, srpsku gospoštinu,
I junake silne na stotine,
Al’ i druge beše tu miline.
Kad čudotvor mišku silnu krenu,
Pa udari tu poslednju stenu,
Onaj deo što puta prečio,
Ode u pra, pobratime mio,
Drugi samo puče pa s’ otvori,
A vodica iza nj zažubori,
Pa poteče bistra i vesela,
Nigda taka ja ne vide vrela,
Kud poteče, zamirisa cveće,
Niče cveće svud mi po obali,
Srbadijo, nuto divne sreće!
Amo brže poteci, navali!
Glete, braćo, tu rukotvorinu,
Glete, braćo, čudo i milinu,
Glete, braćo, puta tog zgodnoga,
Glete tamo cveća narodnoga,
Amo živo cveću poitajte,
Pa ga s’ mladi puno nakidajte,
Da vam putem divno zamiriše,
Da vam srce za kućom uzdiše,
Napred, braćo, eto vam šenice,
Na put vama divne brašnenice,
Eto vrela, eto vode divne,
Da umorno srdašce vam živne,
Čujte slavlje, čujte pesme one,
Kad vi srce u nedrima tone,
Da vam srce smesta živo plane,
Kad čujete izgubljene dane,
Kad se pesme s javora zaore,
Da što Srbin učiniti more, —
Put raskrčen, gore njime ajte,
Ajte gore, al’ se i sećajte,
Kono krasna puta vam ogradi,
Pa mu ruci prionite mladi,
Poljubite onu ruku svetu,
Što razagna nevolju vam kletu,
Noć vam dođe sa Vuka jednoga,
Danak beli, braćo, sa drugoga,
Onaj mišku u gvožđe vam skova,
Ovaj duši verige raskova,
A ko veli: on to nije bio,
Bog je toga davno već ubio.
Dalje pođo pa vide Avalu,
I poita Savi na obalu,
Kada tamo, čuda neviđena!
Uz obalu lađa priturena,
A u lađi vozari laguni,
Ta sve oni ubavi majmuni,
Vesla njima drvo odabrano,
Pobratime, to jerje tanano,
Krma beše debela jerina,
A na krmi jedna strašna psina.
Na krmu se pas taj naslonio,
A očima strašno zažagrio,
Razvalio usta i čeljusti,
Pa udrio u taj lavež pusti,
Bože mili, ta šta mu je, šta je?
Kuda gleda, na koga li laje?
Pa pogleda kraju i obali,
Glednu tamo, pa mi se ražali,
Vide onde onog divnog Elja,
I još Enja, njemu prijatelja,
I još jedna beše tu sirota,
Brate mili, ono krasno Jota.
Zagrlili s’, oborili glave,
Pa suzice rone ukraj Save.
Kad i zgleda, onamo poita,
Pa i vako mlađane zapita:
Što plačete, što cvilite mladi,
Kaki su vas zadesili jadi?
„O junače, ćuti, ne govori,
Gledni samo preko onoj gori,
Krasna li je, ko joj se ne divi!
Tamo, tamo naša majka živi,
Mi bi preko, al’ evo ne smemo,
Bože mili, pa da ne plačemo!“
No dok tako mi tu govoramo,
Ujedanput strašna buka amo,
Ja ti brže onamo odšeta,
Kad al’ brate, dva-tri magareta,
Puna štifla i puna štifleta,
I šešira bečki i frakova,
Pantalona i kruti kroglova,
I čivucki oni očenaša,
I mantila, dika bečki snaša,
I kecova, zabava junački,
I ti strašni kupa karlovački,
Rukoljuba pa još kuracija,
I špacira, da sve bolje prija.
Ja i vide de pravo ka Save
Udesili dugouve glave,
Pa povika dičnim sokolovim’:
Akobogda sa tricama ovim?
Al’ najstarij’ uši naroguši,
Okrete se da me nogom bije:
„Znaš da nosim ja prosvѢщeniє?“
Sit ga s’ tedo onda da namlatim,
Da mu napred velje trude platim,
Ali zatim pomislim opeta:
Ta šta oćeš više od ćušeta?
Pa tako i otpratim očima,
A da vidim što će biti s njima,
Kako će i psina predusresti,
Preko Save oće l’ i prevesti.
Tek što doše magarci na Savu,
Pas i spazi pa prekloni glavu,
Pa im smerno na susret poita,
Poljubi im noge i kopita,
Jošte nešto govoriti tede,
Al’ magarci ni da ga poglede,
Već skočiše u lađu laguni,
A za njima psina i majmuni,
Oni veslim’, pas prionu krmi,
Pa zavati, privati i skrmi, —
Presekoše vodu i maticu,
Uz Beograd prignaše lađicu,
Jošte vide a za časak tili
De s’ magarci tamo osilili,
Ukočili dugouve glave,
Pa se beče i čaršijom slave.
Beograde, moj beli labude,
Al’ se jadan mene vidiš tude,
A kraj tebe do dve vode ladne
Čine mi se kô da plaču jadne,
Ne prskaju t’ ponosne zidine
Kao otpre od velje miline,
Već se eto mimo tebe žure
Da što pre te jadnoga prejure,
Da ne glede tvoje lude muke,
Tvoji jada, tvoje velje bruke
Oh ne beli sa munara viti,
Ni s mečeta oni ponositi,
Krvca divna tu se prosipala,
Krvaca tvrdi kam je prolokala,
Kam se kruni, kamen se komada,
Pa sve komad za komadom pada,
Jošte malo, nekolika časa,
Pa im nema ni traga ni glasa,
A jezana i drugoga čuda,
Da se seća svak kô sanka luda.
De je tebe ona Srbadija
Pred kojome drkta Turadija,
De ognjani onizi sinovi,
De su tvoji sivi sokolovi?
Ovi ovde noga uštapljeni,
A po vratu teško uvijeni,
A na glavam’ kape kalajbuće,
A u rukam’ ono vito pruće,
Što čas tamo, čas amo s’ gibaju,
Pa prutićem okolo šibaju?
Ni zubuna, niti pelengaća,
Kô što čine druga prava braća,
Ni šubara, ni dokolenica,
Ni crveni ubavi kapica,
Ni dolama, one srpske dike,
Niti toka, junačke prilike,
Nit’ o pleći pušak’ i gunjeva,
Ni za pasom ubojni noževa —
Ništ’ od toga, samo jad i ruga
I još ono: „Vaš pokorni sluga!“
Sluga bogme, ali tuđi jada,
Tuđi jada, tuđi nakarada.
Ja mlidija da je već odavno
Potlačena ona guja luta,
Što udari na Kosovo ravno
Te ojadi Srba po sto puta,
Ja mlidija da je rasturiše,
Da joj nije ni potroška više.
Ali vidim evo tužan sada
Njenu glavu nasred Beograda,
Ona s’ diže, pa gleda da nađe
Ono svoje smrskano komađe,
Da s’ napije jeda i otrova,
Da započne jade vam iznova,
Da zamagli vaše bele dane,
Da pozledi te zarasle rane
Da u krvci vašojzi zapliva,
Da vam mine posred srca živa.
Neće Ture više žive peći,
Ni sa leđa vama kajše seći,
Ni na kolje jadne vas nabijat,
Niti kolom žive vas prebijat,
Ni bacati o gvozdene kuke —
Druge sada vas čekaju muke,
Druge ruke drugi otrov prave
Za vas, braćo, tamo preko Save, —
Pa se otrov preko vode krade
Da otruje vas ev’ovde mlade,
A moj Srpčić ko bez glave trče,
Pa se sladi i njegaka srče,
On ga srče, a vata ga sanak,
Njemu s’ čini e se beli danak,
Pa sred kupa jada i čemera
Laž ne vidi da je i nevera,
A ne vidi de se guja vije,
De mu guja nasred srca sede,
De mu guja vrelu krvcu pije,
Krvcu pije, živo srce jede,
Veće spava sladak, sladak sanak,
Oh kaki će biti mu osvanak!
Kada jednom dušmani udare,
Kad zagrme topi i kumbare,
Kad on iz sna otrovna se prene,
Pa na ljuto orpašje se dene,
Oće l’ udrit na dušmansku silu,
Pa kâ od pre zbijat u gomilu,
Od jednoga graditi dvojicu,
Od dvojice opet četvoricu,
Ne plašit se te junačke muke
Dok je mača, dokle traju ruke,
Pa zla sreća kad desnicu srubi,
Dočekati šuvakom i zubi,
Škrgutnuti, zlotvora ščepati,
Pa zubima kô janje zaklati —
Dati život u divnu zamenu
A na slavu srpskome imenu?
Neće više, neće biti tako,
Biće čudo, al’ biće inako:
Od sablje će vatat nesvestica,
Od kumbara čivucka groznica,
Topi gude, sablje pozvekuju,
A uz zveku Srbi jadikuju:
„Stani, stani, privati me, druže!“
Ovaj beži, onaj za njim struže.
Srpče jadno podobno će biti
Da dušmanu britku sablju siti,
Neće biti sokolova oka,
Niti pleća kô stena široka,
Niti grudi kao sinji kamen,
Kad udariš da isteraš plamen, —
Mesto rasta, mesto omorike
Buće samo trske i šibljike,
Oh nevoljo, ao velji jade!
Mesto one ponosite zgrade
Biće samo dva-tri praška laka,
Da se plaše od vetrića svaka.
Doba kleto, Bog nam te ne dao,
Oj Srbine, kud si zabasao?
Ao jade, ao gujo ljuta,
Idi, kleta, oh idi mu s puta,
Dajde, Bože, strelu gromovnicu,
Da udarim ovu otrovnicu,
Ao Čubro, našto li si stao?
Bog je tebi grom u ruke dao,
Udri guju, oh, udari vraga,
Da mu nije među nama traga.
Ovo reko, dado pleći jadu,
A onome crnom Beogradu,
Pa udari na neku ritinu,
Pa otuda na neku lužinu,
Pa lužinom pođo unapreda,
I sred luga namastir ugleda,
Lep li beše sred lužine ove,
Al’ sad ne znam kakôno se zove.
Ja od puta bija malko trudan,
Malko gladan, a malko i žudan,
Pa se setim krasni pečenica,
Namastirski krasni poslastica,
Vina rujna i prebela leba,
I ostala što gr’ocu treba,
Pa namislim u namastir, pobro,
Te se onde proveselit dobro,
Naslagat se, dobro se naliti,
Pa ondeka baš i prenoćiti.
Živo dakle namastiru kroči,
Dok dlan o dlan, vratima dokroči,
Munu kroz nji, pored kujne munu,
U taj časak lagan vetrić dunu,
Zamirisa sa ražnja pecivo,
Zaigra se moje srce živo,
Gusko! patko! srećo nad srećama,
Blago onom ko se vama masti!
Pa potrči gore ćelijama,
Kada tamo, kako s’ upropasti!
Ja opazim crna kaluđera
Što me jutros u jamu satera,
Pa se brže do nosa zavijem,
I za stupac nekakvi se skrijem.
Čudo mi je da me nije čuo,
Kad sam tamo kô lud domunuo,
Valjda ga je zbunilo pecivo
Što će skoro na sto se doneti,
Valjda ono rujno ladno pivo,
Te me otac ne spazio sveti.
On odaše brzo kraj ćelija,
Valjda ručak da mu bolje prija,
Katkad stade, pa se maši bradi,
Osmenu se te mi je pogladi,
Pa trč’ dalje, jošte zazvižduka,
Ao brate, da golemi muka!
On odaše i tamo i amo,
Jako dalje, jako meni bliže,
Jednom, brate, baš do stuba stiže,
Ta do stuba, de sakriven bija,
Ao oco, ujela te zmija,
Već pomisli e jadan poginu,
Ni se mako, niti tužan dinu,
Ta od one goleme straote
Mal’ mi duša na nos se ne ote,
Oh u pakô da sam jadan pao
I đavlu se na rog natakao,
Na većojzi ne bi muci bio
Nego onda, Višnji je ubio!
Umr’o bi, moj premili druže,
Da je tako potrajalo duže.
Al’ na sreću dođe jedna žena,
Sa njom beše i ćerčica njena,
Grešno dete, tek od osam leta,
Spopala je ona rđa kleta,
Vrućiščina, teška boljezana,
I to Od dva ili od tri dana.
Kako dođe, procvilela mati:
„Pomoz’, oče, molitvu očati!“
Otac glednu jadno bono dete,
Pogleda ga od glave do pete:
„Rišćanice, bolest je golema,
Za nju nema na zemlji melema,
Al’ ne boj se, sve će dobro biti,
Samo valja smesta očatiti
A molitvu velju goropadnu.“
Ovo reče, lati ćerku jadnu,
— — — — — — — — — — — — — — — — —
Pa se onda sekire osetim,
I odozgo dole u dvor sletim,
Onde jedan baš je drva sekô,
Ni pozdravi, ni mu štogod reko,
Već ti njega za sekiru brže,
A momak je od mene otrže,
On ne znade šta je ni kako je,
Samo vide besno lice moje,
Pa pomisli, kakova sam luda,
Može oda nj trista biti čuda,
Te me divno ušicom dovati,
I o zemlju pola mrtva sprati.
Onesvesnu, al’ šta posle beše,
Šta činiše, kud li me odneše,
Ja od svega ništa ne znam drugo
Do da leža u nesvesti dugo,
Pa kad jednom opet dođo k sebi
Da nikoga ukraj mene ne bi,
Krom gorice, kamenja i noći,
Sam tu samcit bez svake pomoći.
Al’ ne beše ni trebe nikake,
Ja ustado, noge beu lake,
Onda glednu kakva mi je glava,
Al’ i ona zdrava i čitava:
Udariti što podnese snaga,
Pa od rane i bola ni traga,
Divna čuda! ali baš najposle
Da ne beše sve to sanak dosle?
Ovo reko, pa se leći sprema,
Jera mi se nešto pozadrema,
No dok mesto ja traži po mraku,
Glednu malko nebu i oblaku,
Al’ kad vide same oblačine,
A zvezdice te baš ni jedine,
Padne na um nojca nekadašnja,
Što bijaše kâ ova sadašnja,
I pesmica što ja onda peva,
Ta sa brda onog Magarčeva,
Pa zapevam otprilike vako
(Čula nojca, sad nek čuje svako):
Tamo noćna, bez zvezdice tamo,
Šta kroza te tako sija amo?
Kažu eto sunca ogrejana
Da donese nama bela dana,
A meni se mlađanome čini
Kao mačak noću na slanini,
Kad što šušne, a on od stra skoči,
Pa kroz tamu zasjaju mu s’ oči.
Oj davori, učitelji kleti,
Da čudne ste i divne aveti!
Pola mačke, a pola ste ljudi,
Lika ljucka, a mačije ćudi,
A te izbe i za knjigu klupe
Ništa drugo neg’ mišije rupe,
Pa po vazdan srce vam uzdiše
Da iz đaka načinite miše,
Psuj i karaj, pa na macke vuci,
Pa i onde kâ skotove tuci,
Da svak od nji drkće i trepeće
Kada gosa kraj njega prošeće.
Oj mačkovi, skotine nesite,
Jeste divne, jeste plemenite,
Vi miševa svoji ne bi jeli,
Krv i mozak samo piti teli,
Lepo li bi znali kako valja
Od čoveka praviti bogalja:
„S knjigom svani, s knjigom i omrkni,
Sedi, bubaj, pa na knjizi crkni!“
Al’ skočiti u Dunavo ladno,
Tu povrnut svoje zdravlje jadno,
Zametnuti šetanu na pleći
Pa u goru u lovak poteći,
Tu vas grdna spopade ljutina,
Pa lajaste kô na lancu psina, —
Psina laje, ali kuću brani,
Al’ vaš lavež oće da sarani.
Vedro lice i slobodno oko,
Prava kičma, glava na visoko,
I još oni divni razgovori:
„Eto sviće, eto zora zori!“
Tu vas, tu vas stade velja dreka,
Kao žaba na slavuje kreka, —
Žabe lude deru se i trude
Da slavuji zore ne probude,
Slavlji poju, zorica se beli,
Danak jasni od nojce se deli,
Sunce sjaje, ritine se puše,
A po glibu žabetine guše.
Tu umuko, prući se u travu,
Skido kamen sa srdašca svoga,
Skido kamen, meto ga pod glavu,
Sklopi oči, ao jada moga,
Ujedanput strašno čudo novo —
Al’ za sada dosta je i ovo.
(1847, mart)
Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pjesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom dijelu pjesme Radičević ismijeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom dijelu pjesme se veličaju reforme Vuka Karadžića.
Zbirke pjesama
Pesme I (1847)
Pesme II (1851)
Pesme III (1862, posthumno).
