Georgije „Đura“ Jakšić (Srpska Crnja, 27.jul 1832 — Beograd, 16. novembar 1878), srpski slikar, pjesnik, pripovjedač, dramski pisac, učitelj i boem.
Biografija
Rođen je 27. jula 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Njegovo pravo ime je Georgije. Otac Dionisije ga je upisao u trgovačku školu, iz koje je bježao tri puta, da bi na kraju upisao nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1847. godine bio je student umjetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila, čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umjetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i njemačkog jezika.
U revoluciji od 1848—1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga nemaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često mijenja mjesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umjetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvijenci ugledali su svjetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umjetnosti u Minhen.
Put u Gornjak
Od Velikog Sela do samoga Ždrela
Kô da j’ vila neka ćilim razastrela
Od zelene trave i svakake šare,
Da sebi domami umorne bećare;
Pa doklen ti vila lakog sanka bira,
Hlađan potok slabe noge ti ispira,
Vetrovi ti tihi lepi miris daju,
Zaslađene hrane gorkom uzdisaju…
Sa dalekog puta umoran sam seo,
Ne bi’ l’ sanka našô, setan, neveseo.
Povilo se cveće, polegla je trava,
Ali mene sanak davno izbegava!
Sila se je misli vrzlo po pameti…
Mnogo li sam stradô, kad se srce seti:
Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče!
Meni noćca lako nikad ne proteče…
U mislima, tako, uzdahnô sam jako,
A suze su tekle niz obraz polako;
Od grudi se mojih večan oganj stvori,
Da u njima duša pre roka izgori!
Po golemom svetu mlađan se potucam —
Što gromovnik nisam, da na sudbu pucam?…
Sve što mi je bilo nedrago i drago,
Ostavljat sam morô ravno, podjednako!
Pa gde sad počivam?… O, da divna mesta!
Lepša nikad nije s uresom nevesta!
Izvezeno cvećem, okićeno goram’ —
Ja i ovo mesto ostaviti moram!
Eno, već se kriju sjajni sunca zraci,
Ka zapadu zlatni putuju oblaci;
Torbicu sam svezô, opanak pritegô,
I ja bih sa suncem nekud dalje begô;
Ali jedno srce, drugo sudba želi:
Ja po sudbi moram, što ona prideli.
Vidiš ono stenje što se nebu penje?
To je volja sudbe… gorko prideljenje!…
Kô bolanog nada, nebu podignuta,
Podiže se gora od kamena ljuta,
Bolnu diže glavu, a kolenom kleca
Kamenito srce Mlava joj proseca:
Zajazit se ne da, mumla, ječi, stenje,
I u muci teškoj proždire kamenje;
Na nju, grešnu, sunce nikada ne sija,
Samo grom je, mraznu, sa hukom probija,
Plamenita munja opali joj lica,
Da većma potavni, sramna prokletnica!
U nečistom nedru večnu kletvu skriva,
Zato gdegde grmi, i nemo počiva:
Blagoslov je proklô srpski care Lazo —
Kako bi joj i bog milosti ukazô!?…
Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi.
Ali kuda, kuda? — Kud sam orô hodi.
Poviše oblaka, i od neba više,
Jer, umesto neba, pust se kamen diže…
Ne čuje se tica, baš nikakva glasa,
Do večite huke bezbožnih talasa…
Ne znam dalje staze, ne znam daljeg puta,
U ’vakoj se gori najlakše zaluta.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Iznemoglo telo survalo se dole
Pored neke puste razvaline gole.
Tvrdinja je bila nekad ovo stara,
Čuvala je verno svoga gospodara,
A danaske šta je razvalina ova?…
Postala je gnezdo surijeh orlova!…
Slušala je negda bojnih truba zvuke,
Šta danaske sluša?… Međede i vuke!
Silena je vojska ovde stanovala —
Namesto je vojske mahovina pala!
Pod mahovom leže stare slave znaci,
Oružije svetlo, konji i junaci…
Sve tu mirno leži, pod stenom strahote,
Iz prašine njine gušteri se kote…
Na njoj danas sedim i daljinu gledim:
Valjda gdegod bliže miran krov se diže,
Ili dobar pastir stadu sledi belom?…
Al’ ništa ne beše u okolu celom!
Kao da je kamen u ljutini pukô
I u pukot svoju sve živo povukô!…
Al’ šta se zabele u gorskome mraku?
To je bela kula na crkvi Gornjaku!
Raširila krila labudova bela,
Beloću je snega na sebe uzela;
Krst se na njoj blista, suncu odgovara
I po hladnoj steni zlatne pruge šara.
Jedno se je zvono s bele kule čulo,
U mome je srcu triput odjeknulo;
Zapojaše tiho kaluđeri sveti…
Možete l’ me, noge, bar donde poneti?
Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata,
Primiće me u dvor, strana, nepoznata;
Odmor će mi dati, to mi samo treba,
A blagoslov na nas bog šalje sa neba!…
Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živio od slikarstva. Piše i pjesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču a koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856.
Od 1857. prelazi u Srbiju, gdje ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). U to vrijeme boravi i u manastiru Vraćevšnica, gdje crta nekoliko istorijskih portreta, koje poklanja manastiru. U Kragujevcu je bila sačuvana kuća u kojoj je stanovao dvije godine dok je radio u gimnaziji.
Sunce
Jedno sunce na zapadu seda,
Drugo sunce na prozori beše;
Pa se sunce u suncu ogleda,
A oba se na meneka smeše.
Al’ meni je samo jedno sjalo,
Jedno mi je srce razigralo.
– Jug je tamom zabulio glavu,
Sunce pade na zelenu travu
Travu blizu mene ispod vite jele,
Oko m’ vrata s’vile ruke bele,
Grlila me Mila, ljubila me
Od večeri pa do zore same…
– Al’ sad sunce ne može mi doći,
Izgubi se u nemiloj noći,
Pa se dugo u toj noći bavi –
U večnosti… da mi se pojavi…
Đura Jakšić je bio svestran umjetnik i rodoljub: pjesnik, pripovjedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čovjeka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bijes vlasti čijoj se surovosti i lakomosti rugao na originalan način.
Stalno je živio u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utjehu u umjetničkom stvaranju, pjesničkom i slikarskom. Bio je nježan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika vjeran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske.
Mila
„Vina, Milo!“ — orilo se
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
Iz Milinih ruku mali’
— Ma se rastô bela sveta —
Mesto čaše od bermeta
Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije?
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži!
Obolio od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine.
Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na starom Tašmajdanskom groblju, a potom na Novom groblju u Beogradu.
Književni rad
Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. vijeka.
Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osjećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pjesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreontske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosjetki, aforizama, poetskih minijatura.
Na Liparu
Jeste li mi rod, siročići mali?
Il’ su i vas, možda, jadi otrovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet —
Pa dođoste samo da, kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set?…
Mi smo male,
Al’ smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti,
Kao ti —
Ćiju ći!
Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se, mesto srca, uhvatio led.
S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren-rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa lepirom,
Letimo ti mi
Srca topiti —
Ćiju ći!
Moje tice male, jadni sirotani!
Prošli su me davno moji lepi dani —
Uvelo je cveće, odbeg’o me maj;
A na duši osta, kô skrhana biljka,
Il’ kô tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.
U duhu epohe u kojoj je živio i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pjesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim djelima i na slikarskim platnima.
Iako uspešan pjesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovjedač. Oglasio se u trenutku kada se kod Srba javljaju nagovještaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.
Padajte braćo
Padajte, braćo! Plin’te u krvi!
Ostav’te sela, nek’ gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!
Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna…
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina…
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi —
Ta da smo braća — oh, bože moj!…
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako, oh, braćo draga,
Ta zar bi tako prezreli vas?…
Prezrite bratstva pokor i kletvu,
Što nebo dade, pogaz’te vi!
Ta nije l’ grešno, nije li grozno:
Krv dece vaše gledamo mi!
A gde je pomoć il’ suza bratska?
Il’ „Juriš, rode, za brata svog“?
U veljoj bedi, smrti i krvi,
Danas vas same ostavlja bog!
Al’ opet, grešan, grešno sam pevô
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi, kipi i čeka —
Al’ ne da đavo… il’ ne da bog!
Pisao je nekoliko vrsta pripovjedaka. Najprije one u kojima je idealizovao srpski srednji vijek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovjetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovjetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pjesama dobila svoj prirodni produžetak.
Napisao je oko 40 pripovjedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš“, „Seoba Srbalja“ i „Jelisaveta“. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876—1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pjesme objavljuje skoro po svim srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme“. Najznačajnije epske pjesme su: „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Barjaktarovići“, „Mučenica“ i „Pričest“. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.
Ljubav
I
Ljubim te, ljubim, dušo,
Ljubim te, raju moj!
A osim tebe nikog,
Do samo narod svoj.
On će sa mačem doći,
Kad kucne jedan čas,
Oteće staru slavu,
Dobiće novi glas.
A ti ćeš, moje sunce,
Svo blago moje — svo,
Ti ćeš mi rodit sina
Da čuva blago to.
V
Na nebu nema zvezde
Da sija kao ti;
Pa baš ni sunce nema
Take svetlosti.
A gde je srca, srce,
Da tako ljubit zna?
A gde je duše, dušo,
Lepog anđela?
Na našoj zemlji nema,
Ni nebo nema tog —
Ta što je lepo bilo,
Meni je dao Bog.
XIII
Jesi li čula, dušo,
Da ponoć uzdiše,
Kad joj na crnim grud’ma
Zvezdu raniše?
Jesi li vid’la, sunce,
Gde slavuj umire,
Kada mu vihor belu
Ružu razdire? . . .
Onda ćeš znati, čedo,
Verovat, raju moj,
Kako je srcu mome,
Duši ranjenoj! . . .
XIV
Žubor voda šljunkom teče,
huji šumica,
a na nebu zvezda trepti,
zvezda Danica.
Srce moje igra, bije,
sve se previja —
čini mi se, moja dušo,
da je Srbija!
A od one zvezde sjajne
činiš mi se ti,
pak bih išo — išao bih
zvezde ljubiti! . . .
XV
Pa baš da umrem, dušo,
Da me sahrane;
Pa baš i pepō groba
Da mi nestane, —
Ostaće ljubav moja,
Veruj, ostati,
I dok je sveta, veka,
Da će trajati!
Pa ako t’ srce ljubav
Samo veruje,
Čućeš u nemoj noći,
Kako tuguje . . .
XVI
U lepom vrtu rošen,
cvet je izniko,
na tvojim grudma nošen,
svetu s’ priviko.
U ljubavi je našoj
miris izveo;
pri rastanku je našem
pao, uveo.
Pa kada umrem, dušo,
on će ostati,
pa će na grobu, možda,
opet cvetati . . .
Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovjedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovjedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih.
Od drama, umjetnički je najuspjelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namjerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za cjelokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju porijeklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo.
Kroz ponoć
Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje; —
O, lakše samo kroz gusto granje!
Tu blizu potok daljinu para,
Tu se na cveću cveće odmara,
Tu mene čeka ašikovanje; —
O, lakše samo kroz gusto granje!
Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore
Kô grudu snega vrelo sunčanje; —
O, lakše, lakše kroz gusto granje!
Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvjestan broj pjesama od trajne i klasične vrijednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“, spadaju u najbolje stihove srpske poezije.
Nagrada Đura Jakšić
U Srpskoj Crnji se svake godine održavaju manifestacije posvećene Đuri Jakšiću. Tom prilikom se dodjeljuje nagrada „Đura Jakšić“ za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom jeziku prethodne godine.
Memorijalni muzej Đure Jakšića
U Srpskoj Crnji se, u njegovoj rodnoj kući (koja je spomenik kulture SK 1123), nalazi muzej posvećen ovom velikom umjetniku. Otvoren je 1980.
Priredio: Dragan Leković
