Književnik Stevo Grabovac, dobitnik prestižne NIN-ove nagrade za 2023. godinu, za Portal RTCG govori o regionalnom uspjehu koji je postigao sa romanom “Poslije zabave”. Ističe da je želio da osvijetli zlo koje ljudi čine, a za koje nema opravdanja. Naglašava da se o temi zločina nad romskom djecom jedino moglo pisati na takav način da ni sebe ni čitaoca ne opterećuje eksperimentima sa jezikom, odnosno tako da se istina prosto saspe u lice.
Roman “Poslije zabave” se, između ostalog, bavi istorijskim događajem s početka 90-tih, o strašnom zločinu nad romskim mališanima iz domova za nezbrinutu djecu, koja su umjesto da izbjegnu ratni vihor, odvedena da bi poslužila za trgovinu organima.
“Želio sam da osvjetlim zlo koje ljudi čine. Jer to su ljudi koji su počinili ove gnusne zločine, poput vas i mene, od krvi i mesa, ljudi koji možda imaju ugledne karijere, porodice, živote, ljudi koji su školovani, barem oni koji su obavili ‘tehnički’ dio posla, jer za njih to i nije bilo ništa drugo do samo još jedan posao. Nisam pokušao, niti mogu da dam odgovore na pitanja zašto je to tako, kakvi su to ljudi, zašto su takvi i tome slično. Samo mislim da treba obratiti pažnju na zlo, jer ga veoma često zaboravljamo”, naglašava Grabovac.
Ako nemamo empatije onda treba da se zapitamo šta je to s nama
O ovom zločinu se malo pričalo i tih ratnih godina, a i kasnije, ali Grabovac ističe da nije mogao da ga zaboravi i da ga je ta tema opsjedala u godinama koje su uslijedile, tako da je želio da da svoju ideju o tome kako su se neki istorijski događaji mogli odigrati, ali roman je prije svega plod fikcije.
“Iskreno, ja ne znam zašto i kako ljudi postanu ravnodušni. Nema tu nekakvog opravdanja. Ljudsko biće u sebi bi trebalo da ima empatiju, ako je nemamo, onda se trebamo zapitati šta je to, dovraga, s nama!? Generalno, reakcije ljudi na taj događaj su veoma često onakve kakve treba da budu. Pune čuđenja i pitanja. Isto kao i moje. To ako govorimo isključivo o samom zločinu, a moram napomenuti da roman nije isključivo priča o tom zločinu, tako da se ova priča veoma često proširi. Naravno, o reakcijama ljudi koji nisu ni čitali knjigu, a već imaju nekakav stav i mišljenje o njoj, radije ne bih”, naglašava Grabovac.
Pisanje treba i mora da teče glatko
Foto: Tajana Dedić-Starović Ostić
Komentari čitalaca nakon čitanja knjige je da je u pitanju zastražujuće čitalačko iskustvo i težak roman koji se lako čita. Grabovac ističe da je od samog početka mislio da o ovakvim temama može jedino pisati na ovakav način.
Svaki proces stvaranja je zahtjevan, ima mnoge faze, a ne mogu reći da sam kroz sve njih prošao ravnodušno. Ipak, ono što znam jeste da samo pisanje treba i mora da teče glatko, a u tu glatkoću ubrajam čak i prepreke na koje nailazimo
“Da ni sebe ni čitaoca ne opterećujem eksperimentima sa jezikom, sa metaforama koje nas nigdje neće odvesti. Neke stvari treba prosto sasuti u lice. Sad, da li je to ‘lako’ ili ‘teško’ pisanje, nije jednostavno reći. Svaki proces stvaranja je zahtjevan, ima mnoge faze, a ne mogu reći da sam kroz sve njih prošao ravnodušno. Ipak, ono što znam jeste da samo pisanje treba i mora da teče glatko, a u tu glatkoću ubrajam čak i prepreke na koje nailazimo. Dakle, jako je to teško objasniti, sam proces pisanja je jedno svakako neuobičajeno stanje ljudskog uma i duha”, objašnjava banjalučki pisac.
Nisam ni prvi ni posljednji pisac iz uobičajene svakodnevne životne sredine
Stevo Grabovac živi i radi u Banja Luci. Prvi roman “Mulat albino komarac” je napisao dok je radio u auto-perionici, a drugi “Poslije zabave” u prodavnici. To što ne dolazi iz akademske sredine ne smatra preprekom i ističe da je potpuno pogrešno misliti da samo visoko obrazovni krugovi mogu iznjedriti ozbiljnog pisca. A da li je njegov uspjeh utoliko i veći, ocjenjuje da nije na njemu da komentariše bilo šta što bi mogli nazvati njegovim “uspjehom”.
“Ne znam. A to što ne dolazim iz akademske sredine, to je samo splet životnih okolnosti, nisam ni prvi ni posljednji pisac iz neke uobičajene svakodnevne životne sredine”, navodi Grabovac.
Na pitanje koliko je teško biti književnik na Balkanu i živjeti običan život, Grabovac odgovara da je zahtijevno samo utoliko što bavljenje umjetnošću na neki način jeste dodijeljeno onima koji imaju koliko toliko sređen i organizovan život.
“No, tu i tamo se desi neki eksces. S druge strane, ne vidim tu nikakav izazov, nema tu ničeg zahtijevnog, ja sam i jedno i drugo, taj koji ima umjetnička nastojanja i taj koji živi stvarnost na Balkanu, to je jedna te ista osoba”, poručuje Grabovac.
Foto: Imprimatum
Nagrade dobre, pružaju lakši put do čitaoca
Kaže da su nagrade dobre, jer knjiga bude “vidljivija”. Nakon dobijanja NIN-ove nagrade, sebe ne doživljava kao uzor za neke druge “obične” ljude koji žele da pišu.
“Nikako. Ja nisam nikakav uzor, niti bih to želio da budem bilo kome. Nema tu nekakvog uspjeha, ovdje govorimo o radu i trudu koji je vrlo lako mogao ostati neprepoznat, tako da uvijek treba uzeti i tu stranu u obzir. Nagrade su dobre dok omogućuju ‘vidljivost’ knjige, pružaju lakši put do čitaoca, no to je jedno opšte mjesto koje će vam svako pomenuti, ali samim tim što je floskula ne znači da nije tačno. Dobre su, naravno, u novčanom smislu, jer pružaju bar kratku i privremenu sigurnost u poslu pisca koji je više nego podcjenjen. I najzad, dobre su zato, jer je neko priznao vaš trud i rad”, navodi Grabovac.
Nagrada mu je promijenila svakodnevni život, ali mu slava sve manje prija.
“Dolazi do zamora materijala, a ne smatram sebe osobom koja sa zadovoljstvom iskače ljudima ‘iz frižidera’, naprotiv, mislim da pisci trebaju da pišu, a ne da se petljaju u sve živo. No, to je samo moje mišljenje. Nagrada mi je promijenila život onoliko koliko sam ja dozvolio ili koliko nisam uspio da se prilagodim novim okolnostima, ali generalno ne mislim da je tu bilo nekakve promjene”, priča Grabovac.
Na pitanje koliko je bitno da se pisac bavi savremenim temama i bude angažovan, književnik ističe da nikada ne bi bio angažovan u nekom političkom smislu, jer smatra da književnost ne može da se bavi aktuelnim temama, zbog same prirode književnosti.
Manite me priča za opšte dobro, ako prvi komšija nema šta da jede. Ja ne gledam stvari tako široko, da bih se angažovao na nekom opštem planu, jer onda zanemarujemo običnog čovjeka koji je tu pored nas, a kome je možda mnogo više potrebno da za njega budemo angažovani
“Kad malo zastanemo, moramo se upitati: a šta je to aktuelno!? Pa onda samim tim i šta znači biti ‘angažovan’. Da, mene zanimaju teme koje su dio savremenog svijeta i savremenog života, gdje je čovjek danas, šta se to zbiva sa njim… e sad šta i koliko je tu angažovano, ja zaista ne znam, ipak sam samo pisac. Mislim da je angažovan čovjek onaj koji će pomoći drugom čovjeku, manite me priča za opšte dobro, ako prvi komšija nema šta da jede, dakle, ja ne gledam stvari tako široko, da bih se angažovao na nekom opštem planu, jer onda zanemarujemo običnog čovjeka koji je tu pored nas, a kome je možda mnogo više potrebno da za njega budemo angažovani. Znam zvuči utopistički, ali stvar je prosta; ako prestanemo misliti samo na sebe, a počnemo malo misliti na drugog, svijet će postati bolje mjesto. Prosto je i jednostavno”, poručio je Grabovac.
“Teret” regionalne nagrade opteretio ga je već s obzirom na novonastale okolnosti, ali ne u smislu da osjeća preveliku odgovornost ili strah da nastavi pisati, već samo zbog manjka vremena.
“A ideja uvijek ima, treba ih samo zapisati”, zaključio je Grabovac.
Izvor: RTCG
