Ivan V. Lalić (8. jun 1931 — 28. jul 1996), srpski pjesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pjesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji.
Biografija
Rođen je u Beogradu 1931. godine, gdje je radio neko vrijeme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je i urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“.
Argonauti
More nas je trpelo, zabavljeno večnošću
U sebi; i tako smo plovili, od obale
Do obale, danima, noćima, godinama.
Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.
Samo je vetar nosio iskidana vlakna
Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,
Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali
Ljubav i smrt, i nešto malo smisla,
Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;
Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju
I opran čistim vetrovima, ispod zvezda
U koje smo nevešto ispisali naša imena.
Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;
Posada se rasula kao ogrlica; pukla je
Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.
More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.
Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.
Ali malo ko zna tajnu: nije važan svršetak,
Važna je samo plovidba.
Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pjesništva. Tragajući za klasičnom mjerom pjesme i nalazeći pjesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svijetu.
Mesta koja volimo
Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.
Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najprije „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi.
Osmeh
Ko zlatna maska iz Mikene,
Koja je drugi oblik praha,
Ugledao sam na dnu mene
Taj osmeh zadržanog daha,
Što uspeo je da se zgusne
Za trenut na dno ogledala;
Okom bez boje i bez zene
Budućnost me je pogledala,
Nemušto, mudro i bez strasti,
Ko kućna zmija pod dovratkom;
Ma da je sve u njenoj vlasti
Još uvek bol je za povratkom
Na sredokraću, ravnotežu,
U stanju mirovanja vage:
Al’ godine se koso sležu
I mrve u arhipelage-
U sabijanju ovom zemnom
To dvojnika sam pogledao;
Smešio se kao Agamemnon
U dvostrukom ogledalu.
Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepjevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pjesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije).
Djela
Bivši dečak (1955)
Melisa (poema) (1959)
Argonauti i druge pesme (1961)
Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961)
Smetnje na vezama (1975)
Strasna mera (1984)
O delima ljubavi ili Vizantija (1987)
Izabrane i nove pesme (1969)
Vetrovito proleće(1956)
Čini (1963)
Krug (1968)
Velika vrata mora (1958)
Pesme (1987)
Pismo (1992)
Četiri kanona (1996)
Pisao je eseje i kritike:
Kritika i delo (1971)
O poeziji i dvanaest pesnika
Nagrade
1995 Nagrada Braća Micić
1996 Nagrada Vasko Popa
Priredio: Dragan Leković
