Pre nego što smo sklapali i razumeli rečenice, učili smo kako da spojimo dlanove slušajući „Taši, taši“.
Kada smo ojačali, poskakivali smo na kolenima odraslih kao „Mali konjanik“, želeći svaki put da poletimo više.
A potom smo na prvim školskim priredbama recitovali „Al’ je lep ovaj svet“ ponosni jer smo porasli.
Tako je Jovan Jovanović Zmaj dočekivao i ispraćao generacije dece na važnim raskrsnicama odrastanja.
Dečiji pesnik Ljubivoje Ršumović, danas 85-godišnjak, i dalje se seća prve Zmajeve pesme koju je zapamtio.
„Kad je Bože Zemlju stvarao/Nije hteo da prazna bude/Želeo je da se po njoj razgranaju razne rude„, ponavlja Ršumović stihove, koje je majka njemu i bratu recitovala pred spavanje.
„Zmaj potom moli Boga da ne daje ljudima u ruke gvožđe, jer će početi da kuju mačeve i oružje. To je bila uspavanka, ali i jedna strašno mudra poruka koja je mene i brata uputila na pravi put“, govori za BBC na srpskom.
U Zmajevom umeću da prosvetiteljsku želju za poukom pretvori u priču koju deca mogu da prihvate, vidi jedan od njegovih velikih kvaliteta.
Zmaj je napisao stotine dečijih pesama, u kojima je lik deteta prvi put autentično predstavljen, smatra pisac Vladimir Vukomanović Rastegorac u razgovoru za BBC na srpskom.
„Pored toga što se bavi dosta univerzalnim temama, Zmaj govori u ravni i zahvata ravan u kojoj dete žive.
„On ima jedan blag govor koji je začinjen humorom, što sve zajedno otvara put za laku komunikaciju sa detetom čitaocem“, kaže Vukomanović Rastegorac, koji je i profesor na Fakultetu za obrazovanje učitelja i vaspitača u Beogradu.
Zmaj nije bio samo dečiji pesnik i iza njega je ostalo jedno od najobimnijih dela srpske književnost, koje obuhvata i ljubavne, rodoljubive, satirične pesme, kao i dramaturški, prevodilački i uređivački rad.
Zbog širine koju je zahvatao, Duško Radović je verovao da Zmaj „nije pisao već pevao“.
„Nije se obraćao čitaocima, već ljudima, i nije pripadao literaturi, već životu“, napisao je.
Zmajev život, tragično obeležen smrću supruge Ruže i njihove dece, pretočen je u neke od najlepših pesama srpskog romantizma u zbirci „Đulići uveoci“.
Tako je pesnik, koji je bio i lekar, i koji je pisao da je poezija poslata od Boga da ublaži ljudske patnje, tražio način da sam sebe zaceli pisanjem, kaže Vuk Žikić, nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi „Dr Dragan Hercog“ u Beogradu.
Danas mnoge škole i ulice nose ime pesnika koji je umro pre 120 godina, dok se različita spomen-obeležja mogu naći u celoj Srbiji.
Jedno, međutim, nedostaje.
„Prava je šteta što u Beogradu da ne postoji Zmaj Jovin spomenik.
„Duško Radović je predlagao da bude na početku Zmaj Jovine ulice, ali kao spomenik-igračka, tako da deca mogu da se veru po njemu, a kad dođu do vrha, imaju jedno zvonce koje mogu da udare da se oglasi da su se popeli Zmaju Jovi na glavu“, kaže Ljubivoje Ršumović.
‘Škola za život’
Jovan Jovanović Zmaj rođen je 1833. godine u Novom Sadu u imućnoj porodici, što mu je kao detetu zadavalo i muke.
Nije voleo da nosi rukavice i šešire, koje druga deca nisu imala, razljutio bi se i zaplakao kad bi ga nazvali „nemeš“ (plemić), a s prozora je čežnjivo gledao kako njegovi vršnjaci podvijaju pantalone da bi skakali po barama, opisao je njegov savremenik, književni kritičar Milan Šević.
Voleo je međutim da čita i da piše, a Šević navodi da je prve rime želeo da ispiše već sa sedam godina u svesci na čijem je početku pisalo: „Stari stihovi mladog stihotvorca„.
Prvu pesmu objavio je sa 19 godina u Letopisu Matice srpske da bi potom nastavio da se pojavljuje u drugim književnim i humorističkim časopisima.
Iako je studirao prava i medicinu, te radio kao činovnik i lekar, bio je iznad svega pisac.
Kao Čika Jova Zmaj pokreće „Neven“, prvi dečiji list u Srbiji, 1880. godine.
„Biće zbilje i pouke, krepite se njom, biće hrane duhu vašem, srcu mlađanom„, poručuje pesnik deci u prvom broju.
Vuk Žikić kaže da su generacije učile uz Zmaja važne životne lekcije od pranja ruku do brige o prirodi.
„Dečija književnost je u povlašćenom položaju jer postaje škola za život“, smatra.
Pored pouke koju je širio, druga važna osobenost njegove poezije bila je „kolokvijalnost“, smatra Ljubivoje Ršumović.
„On je koristio jezik koji je razumljiv i mladima i starima, i to tako vešto da se taj jezik pamti.
„Uz to je, u časopisu ‘Neven’, sam ilustrovao veliki deo pesama i priča, pokazujući potpuno predanost nameri da se njegov pesnički glas čuje, razume i usvoji“, objašnjava.
Izvor: BBC na srpskom
