U velikoj sali Muzičkog centra Crne Gore sinoć je priređen pravi muzički ugođaj. Mi, koji koliko-toliko pratimo kulturna dešavanja u Podgorici znamo koliko su (bile) slabe posjete na istima.
Bilo da su književna, muzička, filmska ili neka druga u pitanju. Jedva su osrednje posjećena, čak i to bi bio prejak termin. Osjećao sam se skoro snuždeno kad bih vidio koliko su bile slabe posjete, koliko bi malo njih prisustvovalo i na (polijepo) reprezentativnim programima.
Sinoć je velika sala Muzičkog centra bila praktično krcata, a kako sam saznao od zaposlenih u centru, zadnjih par mjeseci su programi prilično posjećeni što je očigledno zasluga kvaliteta rada CSO.
Miris Evrope kojeg sam osjetio sinoć ogledao se u tome što sam lijevo od sebe, u pauzi nakon Elgarovog koncerta, čuo njemački jezik, desno od sebe italijanski a naspram sebe ruski. Imao sam utisak da se pola evopskih jezika sjatilo sinoć na koncertu u Muzičkom centru i osjetio sam se evropski, baš, baš evropski. Toliko se lijepih stvari desilo u zadnjih nedjelju dana u Crnoj Gori, tj. u Podgorici. Bože (da mi ne zamjere ateisti što te pominjem), podrži!!!
Ne, nije to bilo kakav koncert, nego KONCERT. I, desio se miris Evrope, baš miris koji navodim u naslovu.
Imajući u vidu da nisam pretjerani ljubitelj Sibelijusovih simfonija a ni Elgarovih koncerata, tj. modernističke klasike (ipak sam ”Old School”), otišao sam iz čiste znatiželje da vidim kako funkcioniše CSO/Crnogorsko Simfonijski Orkestar u izuzetno zahtjevnom programu, kao što je bio ovaj sinoć.
Na stranu uvod u koncert, uvertira Verdijeve ”Moć sudbine”, sve kompleksnosti Elgarovog Koncerta za violončelo u e-molu op.85 ili Sibelijusove Simfonije br 2 u D-duru, op.43, CSO je djelovao izuzetno homogeno i usvirano i da nije bilo trenutne, momentalne, sekundarne ”prejakosti” u Elgarovom koncertu dao bih im čistu desetku. U svakom slučaju, ne da sam zadovoljan, nego prezadovoljan kako su zvučali. Na trenutke sam imao osjećaj kao da ne slušam muziku uživo nego muziku sa cd-a, odnosno lp-ja. Toliko su bili dobri.
Posebna priča je bio solista, prof Dragan Đorđević, na sopstvenom violončelu braće Benks iz 1797. godine. Iskazana strastvenost, tolika ljubav koja se očituje u svakom emitovanom zvuku u Elgarovom koncertu za violončelo i orkestar iziskuje da konstatujem samo ”Kapa dolje majstore!”
E, sad, priča o dirigentu, srpskom Karajanu, maestru Srbi Diniću, koji po treći put zadnjih par godina dolazi da ”komanduje” CSO i biva pozdravljen od podgoričke publike izuzetnim ovacijama. Ovaj ljubazni, krajnje predusretljivi čovjek, koji ulaže ogromni, izuzetni napor i krajnje autoritativno usmjerava orkestar da oduševi prisutne, u meni izaziva toliko poštovanje da bih mu, da sam u mogućnosti, otvoreno ponudio da rukovodi CSO i dao najveću moguću platu za to. Nakon završenog koncerta, na organizovanom koktelu, ne želeći da ga previše zadržavam vidjevši koliko njih želi da razgovara s njim i iznese oduševljenje koncertom, upitao sam ga za impresije, konstatujući da CSO evidentno postaje ozbiljna priča, ozbiljan orkestar. ”Ozbiljan Dragane, i svaki sledeći put sve su bolji i bolji, bilo mi je super, baš super.”. Uostalom, i da mi nije to rekao, sve je rekao njegov osmjeh nakon ovacija oduševljene publike posle koncerta.
P.S. Valjda se sledeći put, konačno, u Muzičkom centru bude svirao Šopen, valjda…
Autor: Dragan Leković
