Odnos mase i moći, pojedinca i rulje, identifikovanje ključnog konflikta u vremenu nakon Kjerkegorovog otkrivalačkog usklika „Gomila je laž!“, predstavlja uvek prisutan motiv u Malaparteovom pisanju. Sve to ide skupa s pesnički sugestivnom rečenicom i sa biografijom koja skoro andrićevski i sama po sebi mapira mesta, datume i persone trajnih istorijskih lomova. U svojim knjigama Malaparte združuje oko reportera sa introspekcijom vrhunskog esejiste. Rezultat je umetnička proza kojoj nema presedana, beletristika, lepa književnost, i poetična i politična. Politična na način koji Kurcija Malapartea danas, 67 godina od njegove smrti, čini našim savremenikom. Njegova davno napisana upozorenja danas su uznemirujuće aktuelna.
Iz filma “Koža” Lilijane Kavani
„Bili su to dani ‘kuge’ u Napulju“. Ovom rečenicom počinje roman „Koža“ Kurcija Malapartea. Kuga u Napulju o kojoj Malaparte piše izbila je 1. oktobra 1943. godine, na dan kada je američka vojska ušla u ovaj grad.
„Bila je to kuga sasvim druge vrste“, kaže Malaparte, „ali ne manje užasna od epidemija koje su u srednjem veku pustošile, s vremena na vreme, Evropu. Veoma čudnovata osobina ove najnovije zaraze bila je što nije kvarila telo već dušu. Udovi su ostajali naizgled nedirnuti, ali pod omotom zdravog mesa, duša se kvarila, raspadala. Bila je to neka vrsta moralne kuge, protiv koje nije izgledalo da postoji nikakva odbrana“.
Ne samo zbog „moralne kuge“ o kojoj piše u Koži, Malaparte se ispostavlja kao jedan od „naših savremenika“ čija su upozorenja danas uznemirujuće aktuelna.
Ima u knjizi prepiske Mišela Uelbeka i Bernara-Anri Levija Državni neprijatelji jedna uzgredna opaska ovog potonjeg koje se često setim. Uza svu svest o tome koliku je karikaturu estradni filozof u raskopčanoj beloj košulji napravio od sebe u poslednjih par decenija, desi se da se u toj knjizi opet čitalac priseti zašto je i kako u mladosti ovaj ipak od sebe napravio „dečka koji obećava“. Ima tu načitanosti, vere u moć reči i veštine da se neprimećene istine aforistično iskažu. Opaska koju pominjem kaže kako su „Malro i Malaparte najpotcenjeniji pisci dvadesetog veka“. Primedba je moćna jer je s jedne strane tačna, dok je s druge aliteracija u prezimenima pretvara skoro u stih. Takođe, u umu čitaoca koji nešto zna o obojici odmah u glavi počne da se slaže ponešto plutarhovski „paralelni“ esej. Paralela Malro–Malaparte neka čeka, međutim, bolju priliku. Uostalom, taj esej bi se idealno sastojao iz tri dela: prvi o Malaparteu (ipak je stariji), drugi o Malrou, i treći zajednički. Ovo što sledi je podsećanje na „slučaj Malaparte“.
Kurcio Malaparte 1950.
Malaparte i Bonaparte
Rodio se u Toskani, u Pratu, 9. juna 1898. godine kao Kurt-Erih Zukert. Evo kako osnovne činjenice iz prvog poglavlja „podmuklog delovanja biografije“ sažima Nebojša Zdravković:
„Otac mu je bio Nemac, majka Italijanka. Kao šesnaestogodišnjak dobrovoljno se prijavio u francusku vojsku, i tokom Prvog svetskog rata borio se protiv Nemaca. Iz škole, gde je bio odličan učenik, pobegao je i peške prešao francusku granicu da bi postao francuski vojnik u odeljenju bacača plamena. Na bojištu se nadisao otrovnog gasa fozgena, i to oštećenje pluća pratiće ga do kraja života. Biva i ranjen, i odlikovan ratnim krstom s palmama. Zatim prelazi na italijansku stranu, među borce alpske divizije, i biva ranjen u grudi.
Posle rata upušta se u mnoge ljubavne avanture, piše političke pamflete, često cenzurisane i zabranjivane, i vodi mnoge polemike, recimo sa socijalistom Pjetrom Nenijem i futuristom Marijom Karlijem. Započinje i diplomatsku karijeru, pa odlazi u Varšavu, ali brzo diže ruke od diplomatije i potpuno se posvećuje novinarstvu i pisanju.
Menja i svoje ime. Pošto je pročitao neku satiru s naslovom Malaparte i Bonaparte, odlučuje da ubuduće njegov građanski status bude pod imenom Kurcio Malaparte. ‘Napoleon se zvao Bonaparte, a stvar se završila loše; ja se zovem Malaparte, pa će se stvar dobro odvijati’, rekao je jednom. Na italijanskom jeziku, malaparte znači zla strana.“
Na Kapriju dvadesetih
Pomenuta promena imena dešava se 1925. godine, kad je Malaparteu dvadeset sedam godina. Mada neće doživeti ni šezdeseti rođendan, Malaparte je, poput Jingera, jedan od onih koji je znao da dug i ispunjen život može imati samo onaj kome do života nije previše stalo.
Imajući u vidu gustinu njegovog dotadašnjeg života, te ratne i ne samo ratne rizike kroz koje je prošao, dvadeset sedma godina, ona u kojoj će decenijama kasnije umirati rokenrol heroji, deluje kao simbol daleke tačke do koje je dobacio, tačke od koje počinje novi život pod novim imenom. A ni taj novi život neće biti lišen rizika. Naprotiv.
Od 1926. godine intenzivira se Malaparteov život novinara, urednika i javnog intelektualca. Osniva časopis 900, uređuje list Fijera Leterarija, a zatim i torinsku La Stampu. U trećoj deceniji dvadesetog veka on je poznat kao prononsirani, danas bismo rekli, desničar, mada je zapravo današnju terminologiju nemoguće primenjivati na prošlost.
Fraza „fašistička levica“ danas bi mnogima delovala kao oksimoron, ali zapravo predstavlja tačan opis ondašnje Malaparteove političke pozicije. Evo kako to opisuje Zdravković:
„Njegova ubeđenja su paradoksna, ali on u njih, tih dvadesetih godina prošlog veka, potpuno veruje. Zagovara, recimo, mogućnost novog društvenog projekta koji bi istovremeno počivao na ruskom kolektivizmu i italijanskom individualizmu. Takav pristupa fašističkoj levici i čak postaje, unekoliko, teoretičar italijanskog fašizma u kojem se, u tom času, bore dve struje: na jednoj strani – zagovornici povratka prirodi, na drugoj – pobornici tehnologije i futurističkog koncepta.“
Tehnika državnog udara
Ipak, kao što nije mogao da bude diplomata, odnosno kao što nije mogao da se do kraja uklopi u bilo koji birokratsko-kolektivistički projekat, mada je uvek imao razumevanja za tu čežnju, tako Malaparte nije mogao dugo biti ni lojalni podanik bilo kojeg poretka, makar neko vreme bio i njegov teoretičar.
Godine 1931. on objavljuje prvu od knjiga koje će mu doneti svetsku slavu, prvu od knjiga po kojim ga i danas pamtimo. Naslov te knjige postao je poslovičan. Ona se zove Tehnika državnog udara. U predgovoru jednom od kasnijih izdanja ove knjige, pisanom s proleća 1948. godine, Malaparte beleži:
„Mrzim ovu svoju knjigu. Mrzim je iz dna duše. Donela mi je slavu, tu bedu koju nazivamo slavom, ali i koliko nevolja. Zbog te knjige upoznao sam zatvor, progonstvo, izdaju prijatelja, podmuklost protivnika, egoizam, ljudsku pakost. Iz te knjige proistekla je glupa legenda koja od mene stvara cinika i surovnjaka, okrutnu ličnost, neku vrstu Makijavelija u koži kardinala od Reca, a ja sam samo pisac, umetnik, slobodan čovek koji jače oseća tuđe no sopstveno zlo.“
Kurcio Malaparte
Pišući o hrvatskom izdanju ove knjige, Adrian Cvitanović je primetio: „Tehniku državnog udara ne treba čitati kao priručnik za potencijalne izvršitelje državnog udara. Sasvim suprotno, njezina je namera pokazati načine očuvanja mira i stabilnosti u suverenoj državi, jer je autorova namera bila pokazati kako su osvajanje i obrana vlasti tehnički problem, a ne politički. Malaparteova je želja braniti slobodu, kako je to sam često isticao. Taj zanimljiv i prevrtljiv duh čitavog je života uporno branio slobodu, što mu je bila jedinim životnim ciljem“.
Ovaj uvid je, s jedne strane, na tragu načina na koji je sam Malaparte, naročito post festum, želeo da se njegova knjiga tumači. S druge pak strane, tu se previđa da je Malaparteovo delo ipak deo one tradicije moderne evropske misli čiji je začetnik, na izvestan način, Niče, i kojoj su političke zloupotrebe skoro pa zagarantovane.
Bunker na Kapriju
Mada je objavljena pre nego je Hitler došao na vlast, ovaj se u njoj prepoznao. Nakon Drugog svetskog rata Malaparte se priseća:
„Hitler se, čim je došao na vlast, postarao da moju knjigu, dekretom saksonskog gaulajtera, osudi na spaljivanje na glavnom trgu, dželatovom rukom, kako nalaže nacistički ritual. Moja Tehnika državnog udara bila je bačena na isti plamen lomače koja je mnoge knjige, osuđene zbog političkih i rasnih razloga, pretvorila u pepeo. Ne zadovoljivši se time što je spalio moju knjigu, Hitler je zatražio od Musolinija i moju glavu, i dobio ju je. Zapanjenost i u Italiji i van nje bila je ogromna. Desilo se prvi put da su nekog italijanskog pisca zatvorili, ne zbog ‘zavere’ već zbog literarnog dela.“
Malaparte u policijskoj kartoteci 1933.
Na Hitlerov zahtev Musolini deportuje Malapartea na Liparska ostrva. Pisac će tamo biti u zatočeništvu od 1933. do 1938. godine.
Godine 1936, Musolini lično naređuje da se pokrene istraga koja je trebala da utvrdi da li je Malaparte Jevrejin. Kao da mu je trebala i „rasna“ potvrda piščeve kvarnosti. „Ispostavilo se, međutim“, piše Malaparte, „da ni moj otac, ni moja mati, ni njihovi roditelji, ni roditelji njihovih roditelja nisu snosili odgovornost za moju Tehniku državnog udara. I pored toga, naredio je novu istragu 1938, povodom stupanja na snagu rasnih zakona, na veliko zaprepašćenje Dina Alfijerija, tadašnjeg ministra za kulturu, kome je Musolini naložio tu uzaludnu i smešnu inkviziciju. Avaj, nisam bio čak ni Jevrejin“.
Nakon što je oslobođen, Malaparte na Kapriju počinje da gradi kuću koja će kasnije postati čuvena kao Casa Malaparte. Izgradio ju je do 1941. godine. „U tu kuću su mu dolazili Pablo Pikaso, T.S. Eliot, Žan-Lik Godar (koji je tamo snimao svoj ‘Prezir’, sa Brižit Bardo i Džekom Pelensom), Ezra Paund, Andre Breton i niz drugih piščevih prijatelja, od Kine do Finske i Amerike. Dolazio je i general Romel, na putu za Afriku, gde ga je, kod El Alamejna, iščekivao konačan poraz.“
Knjiga o porazu
Upravo s Drugim svetskim ratom i sa porazom, odnosno s konceptom i doživljajem poraza, započinje prava priča o Malaparteu. Kao i Jinger, on je bio odlikovani veteran Prvog svetskog rata, ali, za razliku od Jingera, u Drugom svetskom ratu nije primarno bio vojnik, nego ratni dopisnik.
Već krajem tridesetih, neposredno nakon izlaska iz zatočeništva, on najpre odlazi u Etiopiju kao specijalni izveštač lista Korijere dela sera. Godinu-dve kasnije, već je po Evropi, na Istočnom frontu, recimo u Ukrajini. U to vreme već počinje da nastaje jedno od dva njegova remek-dela – roman Kaputt.
Milan Kundera veli kako je Malaparte „s Kaputtom ne samo napisao jednu značajnu knjigu nego je otkrio i formu koja predstavlja potpunu novinu i pripada samo njemu“. (S tom formom Malaparte postaje zaista veliki pisac, tačnije romansijer. I dotad je on ispisao mnoge „inteligentne i sjajne“ stranice i uvide, ali forma koju je sa Kaputtom začeo menja paradigmu evropske i svetske umetničke proze.)
Izdanja “Kaputta”
Kundera izvrsno opisuje u čemu je tajna originalnosti ovog dela: „Šta je ta knjiga? Na prvi pogled to je reportaža ratnog reportera. Izuzetna, čak senzacionalna reportaža, jer kao reporter lista Korijere dela sera i oficir italijanske vojske on krstari okupiranom Evropom sa slobodom neuhvatljivog špijuna. Svet politike otvara se pred tim briljantnim posetiocem salona (…).
Ova reportaža i nije reportaža; ona je književno delo čija je estetska namera toliko upadljiva, toliko očigledna da je osetljiviji čitalac spontano isključuje iz konteksta svedočanstava kakve donose istoričari, novinari, politikolozi, pisci memoara.
Estetska namera knjige najbolje se vidi u originalnosti njene forme. (…) Događaji nisu organizovani kao hronološki sled reporterovih iskustava; namerno heterogeni, događaji su u svakom delu knjige smešteni u više istorijskih trenutaka, i u različita mesta“.
Malaparte u Etiopiji 1939.
Među mestima kojima se Malaparte bavi je i Balkan, odnosno Jugoslavija. Među najsnažnije stranice ove knjige spadaju one o bombardovanju Beograda aprila 1941, a među najcitiranije Malapartove tekstove uopšte spada odeljak Kaputta o njegovom susretu sa Antom Pavelićem. Generalno gledajući, verovatno u svetskoj literaturi nema uticajnijeg teksta o zverskom karakteru Pavelićevom i zločinačkoj prirodi NDH od ovog Malaparteovog.
Odlomak iz romana „Kaputt“
Kotarica ostriga
(…) Sutra oko jedanaest sati sedeo sam u predsoblju Anta Pavelića. Pukovnik Makiedo, nagnut nad pisaćom mašinom, levom rukom se podbočio i polako, polako, kucao po crnim dirkama samo jednim prstom desne ruke, besprekorno utegnute u belu rukavicu. Nekoliko meseci nisam video Antu Pavelića i kad sam ušao u njegovu radnu sobu, primetio sam da je promenio raspored nameštaja. Prošli put, pre nekoliko meseci, kad sam bio kod njega, pisaći sto se nalazio u dnu sobe, u najudaljenijem uglu do prozora: sada je bio postavljen pored samih vrata, tako da se između vrata i stola čovek jedva mogao da provuče. Ušao sam u sobu i gotovo kolenima udario u pisaći sto.
„Ovaj sistem je moj pronalazak“, rekao mi je Ante Pavelić, stegao mi je ruku i nasmejao se. „Ko bi ovamo ušao sa zločinačkim namerama, kad bi se sudario sa pisaćim stolom i odjednom našao oči u oči sa mnom, zbunio bi se i namera bi mu bila otkrivena.“
Ovaj postupak je bio suprotan postupku Hitlera i Musolinija, koji su između sebe i svog posetioca ostavljali prazan prostor ogromne dvorane. Gledao sam ga dok je sa mnom razgovarao. Činilo mi se da se mnogo promenio. Bio je iznuren, ubledeo od napora, briga, oči su mu zakrvavile od nesanice. Ali glas mu je ostao isti, glas priprostog čoveka. Ogromne uši neobično su se istanjile i postale prozračne: kroz desno uho, okrenuto prema prozoru, video sam kako se providi ružičasti odsjaj krovova, zelena svetla drveća, plavetnilo neba. Drugo uho, okrenuto prema zidu, nalazilo se u senci, pa se činilo da je od neke bele materije, meke i krte, da je od voska. Gledao sam Antu Pavelića, njegove krupne maljave ruke, nisko, tvrdo, bandoglavo čelo, čudovišne uši. I nekako sam se sažalio nad ovim priprostim čovekom. Politička situacija u ovih nekoliko meseci veoma se pogoršala. Partizanski pokret razbuktao se u čitavoj Hrvatskoj, od Zemuna do Zagreba. Poglavnikovo lice, bledo, potamnelo kao zemlja, upalo je od dubokog, iskrenog bola. Koliko samo pati, pomislio sam.
Odjednom uđe major P. i prijavi posetu italijanskog opunomoćenog ministra Rafaela Kazertana. „Neka uđe“, reče Ante Pavelić, „italijanski ministar ne treba da čeka u predsoblju.“ Kazertano je ušao i dugo smo pričali, neusiljeno i srdačno, o problemima pred kojima smo se nalazili s obzirom na novonastalu situaciju. Grupe partizana noću su se prikradale čak do predgrađa Zagreba, ali verne Pavelićeve ustaše brzo bi uništavale ove nesnosne gerilce. „Hrvatski narod“, govorio je Ante Pavelić, „želi da oni koji njim vladaju budu dobri i pravični. A ja sam ovde da mu zajemčim kako će se njim vladati dobro i pravično.“
Dok je poglavnik govorio, primetio sam na pisaćem stolu kotaricu od vrbovog pruća. Poklopac je bio podignut i videlo se da je dupke puna plodova mora, tako mi se bar činilo, nekakvih ostriga, izvađenih iz ljuštura, onakvih kakve se mogu videti u velikim sudovima u izlozima Fortnum and Mason, na Pikadiliju u Londonu. Kazertano me pogleda i namignu mi: „Prijala bi ti jedna dobra čorba od ostriga, zar ne?“
„To su ostrige iz Dalmacije?“, upitao sam poglavnika.
Ante Pavelić diže poklopac i, pokazujući mi te plodove mora, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, reče smešeći se na onaj njemu svojstven način: „To je poklon mojih vernih ustaša: ovde ima dvadeset kilograma ljudskih očiju.“
(prevod: Jugana Stojanović, Laguna, 2018)
Malaparteove knjige u izdanju Lagune
U kontekstu poređenja s Kožom, drugim Malaparteovim remek-delom, Kundera Kaputt opisuje kao delo „angažovanog pisca“ i postavlja zanimljiva pitanja: „Na pozornici Kaputta vrlo često se pojavljuju stvarne istorijske ličnosti, što izaziva nedoumicu: kako razumeti ta mesta? Kao izveštaje novinara ponosnog na tačnost svog poštenog svedočenja? Ili kao izmišljotinu pisca koji s punom pesničkom slobodom donosi vlastito viđenje tih istorijskih ličnosti?“
Kaputt je objavljen uoči kraja rata, 1944. godine. Malaparte u to vreme već piše Kožu, koja izlazi 1949. godine. Ponovo Kundera:
„U Koži rat još nije završen, ali je njegov ishod već jasan. Bombe i dalje padaju, ali sad na jednu drugu Evropu. Pitanje ko je dželat a ko žrtva juče se nije postavljalo. Sada su, od samog početka, dobro i zlo zamaglili svoja lica: novi svet još nije dovoljno poznat; nepoznat je; zagonetan; pripovedač ima samo jednu izvesnost: siguran je da ni u šta nije siguran. (…) U Koži njegov govor nije ni hladan ni jasan. I dalje je ironičan, ali ta ironija je očajnička, često prenaglašena; on preteruje, protivreči samom sebi; svojim rečima povređuje i sebe i druge; tako govori čovek koji pati. Ne angažovani pisac, već pesnik.“
Amerikana
Poslednje srpsko izdanje Kože (prevela Jelena M. Ristić, Laguna, Beograd, 2016) s razlogom je objavljeno u biblioteci „Amerikana“, kao druga po redu knjiga u ovoj pomno osmišljenoj ediciji, odmah nakon Amerike Franca Kafke. Zanimljivo je da je Milan Kundera iskreno fasciniran obema ovim knjigama, i Kafkinom Amerikom i Malaparteovom Kožom.
O Koži je napisao i sjajan esej koji ovde široko citiramo, a koji je „Laguninom“ izdanju prirodan kao pogovor. Amerikom se, između ostalog, bavi u knjizi Izneverene oporuke, gde kaže kako je Kafka „stvorio vlastitu sliku Amerike prema nekom drugorazrednom štivu, starim oleografijama, tako da se slika Amerike u njegovu romanu (namerno) sastoji od klišeja“.
Odlična je i otkrivalačka ova Kunderina primedba o stvaranju slike Amerike prema drugorazrednom štivu, prema starim oleografijama. Ono što je tu još važno dodati jeste da niti je Kafka prvi koji je stvarao takvu sliku Amerike, niti je, naravno, poslednji. Čak i pisci koji nisu pisali o Americi a da je nisu ni videli, čak i pisci, dakle, koji su pisali svojevrsne putopise i reportaže iz Amerike često su zapravo pisali o slici stvorenoj posredstvom drugorazrednog štiva i starih oleografija.
Te evropske vizije Amerike neiscrpna su tema i koliko god u nekom smislu bile panevropske, toliko se, opet, u nekim aspektima i tipski razlikuju, a u odnosu na jezik i kulturu u kojima nastaju.
Čisto primera radi, jedna se vertikala može povući kad je reč o nemačkom umetničkom doživljaju Amerike – od poslovičnog Karla Maja preko ovde komentarisanog Kafke pa do Handkea i Vima Vendersa, a neka posve druga kad je reč o Francuzima – od Tokvila do Bodrijara.
Malaparteova vizija Amerike takođe se bez ostatka uklapa u evropsku tradiciju dajući joj nešto novo, nešto svoje. Njegova Amerika zapravo je slika Amerikanaca koji su Evropu oslobodili od fašizma. Ali važniji od slike Amerike i Amerikanaca jeste precizan snimak embriona današnje Evrope – a to je poražena Evropa.
Pišući o Koži, Kundera kaže:
„Nova Evropa rođena je iz jednog ogromnog poraza, kome nema ravnog u njenoj istoriji; prvi put, Evropa je bila potučena, Evropa kao takva, čitava Evropa. Potučena prvo ludilom svog sopstvenog zla otelovljenog u nacističkoj Nemačkoj i potom oslobođena s jednog kraja od strane Amerike, a s drugog od strane Rusije. Oslobođena i okupirana. Govorim to bez ironije. Obe te reči su tačne. U njihovom spoju leži jedinstvena priroda situacije. Postojanje članova Pokreta otpora (partizana), koji su se svuda borili protiv Nemaca, ništa bitno nije promenilo: nijedna zemlja Evrope (od Atlantika do baltičkih zemalja) nije se oslobodila sopstvenim snagama. (Nijedna? Jedna ipak jeste. Jugoslavija. Svojom sopstvenom partizanskom vojskom. Zato je 1999. godine bilo neophodno nedeljama i nedeljama bombardovati srpske gradove: da bi se, a posteriori, i tom delu Evrope nametnuo status pobeđenog.)“
Malaparte na snimanju filma “Zabranjeni Hristos” 1950.
Slutnja toga kako iz poraza nastaje nova Evropa najpolitičniji je aspekat Malaparteovog opusa, jednog od (ponovo uz Malroov) najpolitičnijih književnih opusa moderne evropske književnosti. Opisujući kako „najmodernija od svih vojski, američka vojska ulazi u Evropu kroz antički grad Napulj“, Malaparte združuje oko reportera sa introspekcijom vrhunskog esejiste. Rezultat je umetnička proza kojoj nema presedana, beletristika, lepa književnost, i poetična i politična.
Nova Evropa
Malaparteov život u dvanaest godina posle rata paradigmatičan je i literaran. Njegove političke simpatije sada se vežu za levicu i on postaje član Komunističke partije Italije. Putuje u Rusiju, gde će se sresti sa Staljinom, i u Kinu, gde će se videti sa Maoom. Planira i da kroz cele Sjedinjene Američke Države prođe na biciklu.
Umreće od raka na plućima, u Rimu, 19. jula 1957. godine. Kuću na Kapriju testamentom će ostaviti Narodnoj Republici Kini…
Malaparte u Kini 1956. godine
Zanimljiv je skicozni portret Malaparteov koji u svom dnevniku (Bronzana vrata) neposredno nakon smrti ispisuje poljski pisac Tadeuš Breza. Evo karakterističnog odlomka:
„Nesumnjivo je da je reakcija srca u Malapartea reakcija normalnog, osećajnog, ljudskog srca. Ali on je ne samo čovek, nego je Italijan, i to Italijan pun patriotizma, pa čak i šovinizma. Gleda on na ovaj svet koji se ciganči prodajući sve i svakog. Njegov duh se raduje zbog tačnosti savremenih rezultata koji se izvode iz večitih, istorijskih uzroka. Stiče se utisak da se on u toj pojačanoj atmosferi prokurvanosti oseća rasterećen, da se oseća kao Indus koji se kupa u Gangu, spirajući svoju prljavštinu u reci koja nosi debeo, penušav pokrivač od tuđe prljavštine. (…)
Malaparte, tip izuzetnog intelektualca i krajnji individualista, bio je čovek koga je uvek impresionirala ljudska masa. (…) Intelektualci su takvi da ih uzbuđuje masa ljudska, sastavljena od ljudskih jedinki koje njima ništa ne govore i kojima oni nemaju šta da kažu. Ali njihova usamljenost na neki način se smanjuje usled gomile.“
I mada s početka citirana ocena o njegovoj potcenjenosti i dalje stoji, ona sama kao da svedoči da svest o važnosti Malaparteovoj polako raste.
Ima u njegovoj prozi mnogo elemenata koji je čine skoro zastrašujuće avangardnom i primerenom našem vremenu. Tu je najpre insistiranje na „izvesnoj istinitosti“, zatim „svest o formi“, snažan element proživljenosti i autobiografizma koji čitaoca uverava da je „dimljiva lampa fantazije“ ugašena i da se u tekstu suočava sa stvarnošću kakva jeste.
Takođe, uz svu ukorenjenost u kulturu Zapada, te kroz sposobnost da u toj kulturi prepozna istoričnost (stare) Evrope i novum Amerike, Malaparte se ne zadovoljava spoznajom centra nego žudi i za periferijom svog sveta, otvarajući se istovremeno i prema drugim svetovima.
Naposletku, odnos mase i moći, pojedinca i rulje, identifikovanje ključnog konflikta u vremenu nakon Kjerkegorovog otkrivalačkog usklika „Gomila je laž!“, predstavlja uvek prisutan motiv u Malaparteovom pisanju. Sve to ide skupa s pesnički sugestivnom rečenicom i sa biografijom koja skoro andrićevski i sama po sebi mapira mesta, datume i persone trajnih istorijskih lomova.
Kurcio Malaparte
Na samom kraju Kože, narator ne želi da pođe u Ameriku svestan da je Evropa njegov svet i da su „beda, glad, strah, nada – čudesne stvari. Čudesnije od bogatstva, čudesnije od sreće.“ Poslednje reči koje narator izgovara (a valja naglasiti da ih izgovara tiho) jesu: „Sramota je dobiti rat.“
U jedinom delu Evrope u kojem i generacije pola veka mlađe od Malapartea znaju šta je rat, ove reči zvone na poseban način. Cela Koža za nas zato nije samo istorijski snimak davnog embriona sveta čiji smo deo. Ona je i rudnik aktuelnih analogija, knjiga koja nam o našem postratnom društvu govori na neusporediv način, onako kako nam je o našim ratovima govorila Kamijeva Kuga.
I nije u tom smislu slučajno i u skladu je sa zakonima sveta i književnosti, zakonima lepote i simetrije, što se prvo poglavlje Kože zove baš – Kuga.
Treba čitati Malapartea da bi se stvari, možda, dobro odvijale.
Moderna vremena, 2018.
Muharem Bazdulj
Izvor: RTS
