Svoga imena si se odrekao,
ono se ne sme izgovoriti
na bregovima večnih,
onda kad si naučio da crtaš glasove
poslatih vetrova koji šapuću
među vlatima žalfije na potiljku
tajnu sedam zaključanih kovčega
o ljubavi koju
zatočenu ne oslobađaj!
Neznanje je blagoslov.
Razbićeš galije robovanja
u stihiji njene bele letnje haljine
koju vidiš kako zamiče za ugao
bioskopa Aleksandra Lifke.
Bićeš pozlaćeni siromah.
Glasno o njoj govoriti,
još tiše ćutati.
Levo oko će pamtiti
što je desno zaboravljalo,
izgubljen na trgovima heroja
na kojima su ginuli hrabriji.
Gorećeš!
Bežeći od nje sakrićeš se među narod
koji se ogrće medveđim kožama
i bičuje vetrove na tri strane sveta.
Spavati nag u dubokim snegovima
ne bi li glavu,
ne bi li ruke,
ne bi li oko zaledio.
Ne budi sanjanu,
od nje se može prikriti
ali ne i pobeći,
jer ti si taj koji pokreće hajku
i koji je gonjen.
Ne ispisuj je mudrim hartijama,
ona je na tvojoj koži iznutra tetovirana
i uzima te naizgled nerado
deo po deo ,
danas uzme šal,
pa tvoj utorak,
sutra glavu.
Gledajte, on je slomljena grnčarska posuda.
Lud je ! – govoriće,
a ti ćeš se opijati lelujavom šarom
te iste gline u kojoj
prepoznaješ simbole njenih dodira
koji govore da si rođen kao pesnik
i nećeš prihvatiti nijednu drugu
osim one koja je veća od tebe među ljudima,
koja će te sahraniti kao kralja
kad se sa ruba sveta opet vratiš
u rudnike soli,
znaćeš od blagosti bordure
njene haljine
nikad nećeš umreti.
Ključ neće otkriti tajnu brave
sledeći putokaze pisanih reči
po kojima se meri vreme
i putevi poravnavaju.
Njen pupak je sunce
koje gasiš vinom
i umačeš sredinu hleba
večno gladan.
Ostavljajući buduće dane
vratićeš se unazad koracima
u čiju stopu staju decenije,
koracima koje su prošli
svi tvoji pre tebe,
da u koren života
iz svoje krvi saliješ
otrove cvetova
boje njenog oka.
Ne prizivaj ljubav
jer tako je bilo od samog
početka postanka sveta,
ničeg, osim magle nad vodama.
Ne nudi ljubav
od koje neću ozdraviti.
Marica Ćirović
