Milutin Bojić (19. maj 1892 — 8. novembar 1917), srpski pjesnik, dramski pisac, književni kritičar, pozorišni recenzent i vojnik u Prvom svjetskom ratu.
Biografija
Rođen je 1892. godine u Beogradu, u porodici koja se doselila iz Bosne neposredno prije Prvog srpskog ustanka. Otac Jovan bio je po profesiji zanatlija a doselio se iz Zemuna u Beograd. Bojić je bio zanatlija i trgovac, čak jedno vrijeme i posjednik male manufakture cipela. Njegov brat Dragoljub bio je profesor geologije, a bratanac Mirko Bojić novinar. Porodica Bojić je živjela u Hilandarskoj ulici broj 24, gdje su imali prostrano imanje.
Grifos
Ti, crvena ženo, s očima od vatre,
strasna kao more, razbludna kô zmija,
tražiš moje hoću, da tvoj žar ga satre,
i siktanju tvome moj grč bola prija.
Odlazi, o strasna carice satira,
i sažeži kose i razgubaj usne,
i razlupaj mramor nimfijskih kumira,
i raščupaj nedra krv na njih da pljusne.
Duboko u mene zarila si nokte.
Ja u divljem vrisku čupam svoje prsi,
grizem sama sebe i jaučem dok te
Osećam gde piješ moje muške rsi.
Izmrvljen i krvav, a pijan od zlosti,
ja osećam: ponor očiju me guta,
a tvoj ludi tanac prožima mi kosti,
tvoj niobski osmeh mozak mi poluta.
Celovom bi jednim spržila me cela,
ispila svu mladost i drhtanje soka,
dok bi tvoja dojka ledena i bela
golicala groblje mog sprženog oka.
Velikom i strašnom kletvom iz dubina
mrtvu bih te kleo lud od očajanja,
pio bih u bolu i, pijan od vina,
jecao u ponoć pesmu pokajanja;
Luče nove vere hteo bih da dižem
za vekove nove kô znak vaskrsenja,
ja, što kô kraj sfinksa u prašini gmižem,
ja, suludi Juda palog pokolenja;
Apostolskim zvukom simfonije jedne
pevao bih himnu što umrle budi,
ali… moje usne za usnama žedne,
a izmrvljen mozak traži smrt u bludi:
Dršćući te grlim rukom što sva peče,
propinju se tebi ispucale usne,
duša hoće večnost poljupcem da reče,
a krv u kap jednu stopi se i zgusne.
Avaj, sfinkse vreli požudnih usana,
ti si ludi demon, što ljubeći davi,
ti si vrelo podne mog blistavog dana,
orao što žrtvu diže i krvavi.
1904. Bojić prati svečane događaje koji su obilježili tu godinu, proslavu stogodišnjice Prvog srpskog ustanka i krunisanje kralja Petra Karađorđevića, kada priređuje prvu jugoslovensku izložbu slika i skulptura.
Lepota
Ti gledaš vodopad kako se penuši,
slušaš fijuk vetra kraj rečnih obala,
i osećaš maglu što štipa i guši,
no ne vidiš sunce u bari sred kala.
Gledaš kako grana za granom se suši
i preliva jesen iznad morskih vala
umornoga sunca hiljadama šara
i mre tisuć boja šumom četinara.
I gledaš kad jutro iz ložnice stupa,
i slušaš kleptanje izgladnjele čaplje,
gledaš kako mesec mlekom brda kupa
i sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje,
i ne vidiš ništa i koračaš dalje
plačući što nebo samo sumor šalje.
O, misliš li možda, postoji lepota
daleka i čudna, nepojamna nikom?
Bludeći je tražiš stazama života,
očajno je kličeš svojom grubom vikom,
a vreteno svoje Parka kad razmota,
smućen ćeš čeznut’ za slućenom slikom
neznane lepote.
Čuj, u tebi sve je:
tobom cvet miriše, tobom sunce greje
tobom nebo plače, tobom gore cepte,
u carstvu lepote žena krunu nosi,
tobom ponoć bludi, tobom zvezde trepte,
tobom zlo se ceri, tobom samrt kosi,
andjeo i demon tobom s neba sleću
tobom Gospod živi, svetovi se kreću.
Pohađao je Osnovnu školu „Vuk Karadžić“ u Beogradu (tada se zvala „Palilulska škola“).
Mladost
Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću,
stotinu bih stvari u jedan mah hteo,
bežao bih u svet, tražio samoću
i kad bih mogao, na nebo se peo;
Svirao, pevao, bez reda i veze
melodije lude, očajne i drske,
kako plamti nebo, kako plaču breze,
kako svira vetar i vapiju trske.
Kao kakav divljak azijskih plemena,
što besni od bola, a nesrećan nije,
šibajući tela obnaženih žena
u daire lupa, jauče i pije,
Zatim traži pesme dotle nečuvene,
da taj bol bez bola iz grudi mu gone,
i ja praskam, besnim, krv struji kroz mene
i stotine struna u svesti mi zvone.
U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle
ne klonem sav smožden kao trula masa;
Tada, kao čovek koga Gospod prokle,
Hulim Boga, da se nebo ustalasa.
To sazrela mladost nekog cilja traži:
Htela bi iz duše, iz srca, iz grudi,
čak i bol bi htela: kad je bol razdraži,
da se troši, krši, i besni i ludi.
Kao učenik “Realke“ prvu pjesmu je objavio u beogradskom časopisu „Delo“. 1910. završava srednju školu sa odličnim uspjehom i biva oslobođen ispita zrelosti.
Oči
Muče me tvoje oči nikad stalne,
čas smrtno crne, čas kô osmeh nežne,
Čas modro plave, zeleno opalne,
kristalne i meke ko pahulje snežne.
Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
iznad koje se niz oblaka jati,
a pati što krv će tvoja u nju da se utka.
Čujem reč njinu ko vlastitu grižu,
u zvezdama ih vidim kad se rode;
čelične, one do kosti mi stižu
i sižu razorne, mutne kô proletnje vode.
Neizgladive kao večno klete
poljane, koje mrtve use zgrću,
za tuđi ujed na meni se svete
i prete te oči koje ne tamne ni smrću.
Ušao je u rat kao student filozofije istrošenog zdravlja. Mobilisan je kao obveznik iz činovničkog reda. Radio je kao pisar u Ministarstvu unutrašnjih djela Kraljevine Srbije.
Poljubac
Mi smo deca sreće i života zrela,
naša čudna ljubav do niskosti naga,
mrzi legendarnih noći čeda svela:
Za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga.
…Januar fijuče u sutonskoj studi,
bičevana reka modri se i peni.
Jauk golih grana mrtve iz sna budi:
Kikoće se vreme u večitoj smeni.
Sve tutnji u snazi napregnute volje,
krši se i pišti i seva i para,
razjaren se orkan s nebesima kolje,
polusmrznut Neptun s Adom razgovara.
Opijeni mržnjom, opkoljeni vriskom,
pripijene usne do krvi smo grizli,
moćna su nam rebra drhtala pod stiskom
prstiju, što međ njih neznano su sklizli.
Taj poljubac duše pio nam je do dna,
i hiljade šara, vrelih kô strast lavlja,
igrahu kô oči dva pantera srodna,
dok nebesa siva bivahu sve plavlja.
Plašljivih fauna, videh, jure čete
upivši u mene sav svoj pogled zečji,
pevajući psalme neke vere svete,
koje gušio je njihov pogled dečji.
Vekovima tako kikoću se oni,
splet njihov nevidljiv vaseljenom ide
i, tek kad u nama zvuk srca zazvoni,
njihove se čete oživljene vide.
Mi smo deca sreće i života zrela,
naša čudna ljubav do niskosti naga,
mrzi legendarnih noći čeda svela;
za nju mladost Bog je, a strast joj je snaga.
Milutin Bojić je učesnik balkanskih ratova 1912. i 1913. godine, kao i Prvog svjetskog rata. On putuje u oslobođene krajeve i piše putopise, bilješke, recenzije, prikaze i istorijsku dramu „Kraljeva jesen“ o kojoj se veoma pozitivno izrazio Jovan Skerlić.
Onima što plaču
Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
da ne kukam posle kako nemam sreće,
kako je za borbu slabo moje pleće
i kako su ljudi stene gluhe, neme.
Ja hoću da radim, ja tražim života,
ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.
Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
da čeličnim dletom čvrsti kamen param
i da stvorim delo što vremenu preti.
Da salomim lenost ovog mlakog društva,
punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim: plač se grozno sveti.
Po objavi rata Milutin Bojić otišao je u Niš, gdje je pri Vrhovnoj komandi obavljao dužnost cenzora. Prilikom odstupanja preko Albanije nalazio se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vrijeme je proveo u Obavještajnoj službi Vrhovne komande, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Dramu „Uroševa ženidba“ koju je prenio preko Albanije i 1915. godine je štampao na Krfu, a zbirku pjesama „Pesme bola i ponosa“ objavio je u Solunu. 1916. u Draču piše pjesmu „Singidunum“ posvećenu voljenom rodnom gradu.
Plava Grobnica
Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
i na mrtve alge tresetnica pada,
leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
da ne ruži večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
a umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
za ogromnog mrca, k’o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.
Zar ne osećate iz modrih dubina
da pobožnost raste vrh voda prosuta
i vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta.
Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k’o pena
što prolazi morem i umre bez znaka,
i doći ce nova i velika smena,
da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
kolevka će biti bajke za vremena,
gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
i prolazna radost celog jednog roda,
zato grob taj leži u talasa senci
izmeđ’ nedra zemlje i nebesnog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
veslanje umre hujno.
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
i da mrtvi čuju huk borbene lave,
kako vrućim ključem krv penuša njina
u deci što klikću pod okriljem slave.
Jer, tamo daleko, poprište se žari
ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
nad ovom svetom vodom!
Kao svjedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu, on je napisao svoju najupečatljiviju pjesmu Plava grobnica, koja predstavlja svojevrsnu tvorevinu Bojićevog nadahnuća. Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pjesama pod naslovom Pesme bola i ponosa. U ovoj zbirci se nalaze 34 pesme koje je napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljajući nezaboravne stihove o jednom tragičnom dijelu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarione u kojoj je bila štampana njegova zbirka Pesme bola i ponosa.
Sin Zemlje
Zagrmeće Gospod u strašni dan suda,
a ja ću mu reći: “U najcrnjem mraku
tvoju reč sam čuo gvozdenu i jaku
i zbog njih počinih svoja dela luda.
Ja sam hteo razlog života da rešim
i čuh glas tvoj da me zemnoj slasti vuče,
jer zemaljskih tajni da mi dade ključe
tvoje sunce me je učilo da grešim.”
I neću mu reći da se za to kajem.
I reći će Gospod: “Raj ti neću dati,
tu bolnicu gde se od dosade pati.
Ni pakao neću: stvorićeš ga rajem.
Nagradu dobijaš kô ni jedan čovek:
Bićeš večno ništa od danas i dovek.”
8. novembra 1917. godine Milutin Bojić je preminuo posle dugog i teškog bolovanja od tuberkuloze u Solunu u bolnici „Prestolonasljednik Aleksandar“. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku. Oproštajni govor na sahrani je čitao književnik Ivo Ćipiko. Krajem ljeta 1922. godine preneseni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd, gdje je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju (parcela 29, grobnica 39, trećeg reda).
Sonet XIV
Tražio sam jedno novo nebo, da bih
zagnjurio dušu sa snovima svima,
dušu punu praznih oseka i plima,
dušu, čiji kuti behu laži siti.
Ti splet svojih želja nevinih i slabih,
uzdahe svih noći, svih leta i zima,
pesme svih sotona i svih serafima
htela si u jedan kip svih snova sliti.
Oboje za istom žudili smo slikom,
vođeni nejasnim lutali smo dugo,
kô da nazirasmo mrakom jedno drugo,
i rekosmo reč, što ne rekosmo nikom
na susretu prvom, mada nismo hteli –
mi smo se voleli, pre no smo se sreli.
Iako je živio samo 25 godina, ostavio je priličan trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu stigao je da opjeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije i ovekovječio je jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida – ostrva smrti. Povlačenje vojske i naroda preko Albanije Bojić je opisao u članku „Srbija u povlačenju“.
Po njemu se zovu Biblioteka „Milutin Bojić“ i Nagrada Milutin Bojić.
Priredio: Dragan Leković
