Mira Stupica (Todorović) rođena je u Gnjilanu na Kosovu. Sa roditeljima i bratom Borom preselila se u Beograd uoči Drugog svetskog rata. Živeli su u malom stančiću. Mira je išla u trogodišnju trgovačku školu.
Upoznaje Milivoja Mavida Popovića poznatog čoveka i glumca, a dosta imućnog kulaka iz Šapca. Živeli su u Šapcu u raskošnoj kući koja je više ličila na dvorac. Pomagala je roditelje i brata Boru. Mavid joj drži časove glume i ona počinje da se bavi glumom. Prodavnicu u kojoj je trebalo da radi zamenjuje pozorišnim daskama koje život znače.
Posle kraće romanse, Mira se udaje za Mavida. Svadba u Beogradu za pamćenje, kakvu Beograd dotad nije video. Okupio se tadašnji ekstrakrem Beograda. Za vreme okupacije dobijaju ćerku Minu.
Po oslobođenju odlaze u Niš gde igraju u pozorištu. Tamo dolazi do trzavica koje će njihov brak dovesti do raskida. Mavid joj kaže: „Miro, mi više nismo jedno za drugo. Dosta mi je svega. Brak je doživeo brodolom. Došlo je vreme da se rastanemo.”
Posle Mavida upoznaje ljubav svog života, svemoćnog i slavnog reditelja Bojana Stupicu, čiji su prijatelji Edvard Kardelj i Tito koji će od nje stvoriti glumicu veka.
Igra na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta glavne uloge u predstavama koje režira Bojan Stupica. Kasnije, Bojan, Mira i Bora Todorović odlaze u Zagreb, gde prave sjajne karijere.
Vraćaju se u Beograd gde nastupa u predstavama kao glavna junakinja, naravno u režiji supruga Bojana.
Njena najbolja drugarica, glumica iz Sarajeva, neviđene lepote, supruga političara Cvijetina Mijatovića, umire, a mesec dana kasnije i Bojan. Mira se udaje za Cvijetina, političara iz Bosne. Kada je 1980. umro drug Tito, Cvijetin kao član predsedništva postaje šef države, a Mira prva dama Jugoslavije. Međutim, Cvijetin doživljava uskoro sudbinu Bojana, i Mira ostaje udovica do kraja života.
Sa Mirom me upoznaje njen brat Bora Todorović koga je najviše na svetu volela, a Bora i ja smo bili u dobrim odnosima. Dolazio je kod mene često u stan da igramo šah. Jednom prilikom došao je sa Mirom kod mene. Moji sinovci, oduševljeni njima, zamolili su ih da naprave zajednički snimak. I sa mnom su se slikali.
Na premijeri mog filma o Miri Trailović u prepunoj sali Ateljea 212 okupio se ekstrakrem Beograda. Đorđe Marjanović, Olja Ivanjicki, Dušan Jakšić, Olivera Katarina, Ilija Petković i mnoge druge znamenite ličnosti, među njima i Mira Stupica. Posle projekcije filma prilazi mi i kaže: „Ovo si dobro uradio.”
Javljam se Miri Stupici telefonom i predlažem joj da napravim film o njoj. Odgovara mi da je još rano za film. Miro, za vas nikad nije rano, a može da bude – kasno.
S vremena na vreme javljam joj se telefonom da je pitam kako je, šta radi i na kraju o snimanju filma o njoj.
Uvek isti odgovor: „Još je rano.”
Na kraju sam digao ruke od snimanja. Jednog dana zvoni telefon, bila je Mira i pita: Šta radiš?” Odgovorih: „Ništa”.
„Dođi na džin-tonik”, to je bilo njeno omiljeno piće. Odlazim kod nje kući, uz piće kaže mi da je odlučila da snimamo film.
Presrećan sam, snimaću film o glumici veka. Mnogi su pokušavali da snime film o njoj, ali sve ih je odbila.
Pita me, može li još jedan džin-tonik. Može i dva. Može i tri. Daje mi spisak glumaca koji će govoriti o njoj: Miša Janketić, Milena Dravić, Petar Kralj, Ksenija Jovanović, Rade Šerbedžija, Milutin Čolić, Arsen Dedić, Gabi Novak, Petar Marjanović, akademici Dejan Nedeljković, Vladimir Kanjuh i Dobrica Ćosić.
Pitam je za Boru Todorovića njenog brata. Bora neće da govori. Znajući Miru koliko voli Boru, pozovem ga da mu kažem da snimam film o Miri. Ne govorim mu ništa što mi je Mira rekla. Pitam ga kad je slobodan. Bora kaže, kad imaš ekipu.
Snimim Boru u Zvezdara teatru gde je govorio o svojoj sestri. Javljam Miri da sam počeo da snimam. Koga si prvog snimio?, pita. „Sutra uz džin-tonik”, odgovaram.
Kod nje kući, uz piće nestrpljiva pita: „Koga si prvog snimio?” „Šta mislite?”, upitah je.
„Mišu Janketića – ne, Milenu Dravić – ne, Cecu Bojković” i tako sve redom dok ih sve nije nabrojala. „Pobogu, pa ko je već jednom”, reci. „Bora.”
Koji Bora? Bora Todorović. Od sreće je ustala i zagrlila me. Poljubila. „Strašan si!”
Završilo se snimanje. Počinjem montažu. Glumica veka i prva dama Jugoslavije nema DVD gde možemo da gledamo materijal. Kod mene u stanu gledamo. Bora je dovozi kolima. Moji sinovci, još deca, oduševljeni njima, zamole ih da se fotografišu.
Premijera je održana u Narodnom pozorištu u večernjem terminu na Velikoj sceni. Ovo se prvi put desilo 1905. da se na Velikoj sceni prikaže film krunisanja kralja Petra i 2005. „Vreme Mire Stupice”. Upriličen je koktel na koji su pozvane ugledne zvanice.
Novine, radio-stanice, televizije, propratile su ovaj događaj. Sutradan kod nje kući Mira je pripremila meze i piće. Pričao sam joj dogodovštine sa snimanja. Poklonila mi je knjigu „Šaka soli” sa posvetom.
Snimili smo Jesenjinovu pesmu „Doviđenja druže moj”. Mira je učestvovala u mojoj knjizi o životu i smrti. Kasnije sam joj se povremeno telefonom javljao, ponekad otišao na džin-tonik.
Poslednji naš susret bio je u Urgentnom centru gde je ležala. Teško je govorila. Kad me je videla rukovali smo se i rekla mi – srce moje.
To je bilo naše poslednje viđenje. Ubrzo je napustila ovaj svet i otišla svom Bojanu.
Milan Šarac
Izvor: Politika
