„Želim da poručim svoj deci da razmišljaju, posebno deci koja osećaju da su različita i drugačija od ostalih, koja se uvek ne uklapaju u sredinu ili na neki način bivaju odbačena. U redu je ne biti kao drugi. Nastavite da verujete u sebe. Meni se to isplatilo, uprkos svemu“, napisao je Zlatan Ibrahimović u svojoj autobiografiji. Lav Jašin, Garinča, Milutin Šoškić, Dragoslav Šekularac, Gerd Miler, Robert Prosinečki su u mladosti dobili savet da se posvete nečem drugom, a ne fudbalu. Srećom po fudbal i navijače, nisu poslušali.
Lav Ivanovič Jašin, jedini golman ikada proglašen za najboljeg fudbalera sveta, na početku karijere je smatran netalentovanim za taj posao. Nije, međutim, bio jedini među zvezdama najpopularnijeg sporta na svetu koji je u ranim godinama dobio takvu ocenu, i savet da sebe i sreću potraži u nekoj drugoj igri ili u nekoj drugoj sferi. Isto su, kao tinejdžeri, čuli i Garinča, Šekularac, Milutin Šoškić, Gerd Miler, Robert Prosinački…
Od mašinbravara do najboljeg golmana
Jašin je imao 16 godina kada se pojavio na jednom od prijemnih treninga u moskovskom Dinamu. Bio je mršav, koščat, sa dugim ekstremitetima i ne baš zavidnom koordinacijom pokreta. Iza njega su bile četiri godine Drugog svetskog rata u kojima se nije naigrao fudbala jer je, zajedno sa ocem, gotovo danonoćno radio u jednoj fabrici municije potrebne za odbranu od Hitlerovih bojovnika. Za to je dobio i medalju za „hrabri rad u Velikom otadžbinskom ratu“, a stekao je i diplomu mašinbravara.
Taj zanat ga, međutim, nije privlačio – hteo je da postane fudbaler. Tačnije, golman. Dobio je šansu, ali mu je ona ubrzo i uskraćena, uz preporuku da pređe na – hokej. Poslušao je, jer ga je rat naučio disciplini, a bio je i svestan da tadašnje vreme nije trpelo hirovite i buntovne momke.
Sa zelenog terena prebacio se na ledeni, u hokejašku sekciju sportskog društva Dinama u kome će, kao hokejaš i fudbaler, biti tokom čitave karijere duge više od četvrt veka. Na hokeju mu je dobro išlo. Osvojio je nacionalni kup, a početkom 1953. dobio je poziv za reprezentaciju. Nije se obradovao, jer je i dalje maštao da postane fudbalski golman.
I baš tada, potpuno neočekivano za sve koji su ga znali, vratio se prvoj sportskoj ljubavi. Bio je to, pokazaće se kasnije, srećan povratak. U narednih dvadesetak godina bio je ne samo prvi golman Dinama, nego i tada vrlo jakog tima Sovjetskog Saveza za koji je nastupio 78 puta, a „uzgred“ bio i najbolji golman na svetu.
Zvali su ga „Crni pauk“ i „Crni panter“, zbog uvek crne opreme u kojoj se pojavljivao i neverovatnih refleksa. Njegova specijalnost bilo je hvatanje lopte jednom rukom, a bio je i ekspert za penale – odbranio je oko 150 jedanaesteraca.
Osoben je bio i po tome što nije mnogo mario za pravila sportskog života – puno je pušio, a voleo je i „čašicu“. Otvoreno je govorio: „Pred svaku utakmicu popušim cigaretu, da smirim živce, i ‘drmnem’ votku, da opustim mišiće.“
Voleli su ga i Istok i Zapad, a za slavnog Pelea je bio „jedinica“ koja će uvek ostati broj jedan među golmanima.
Grafit u Moskvi posvećen Lavu Jašinu
Anđeo krivih nogu
Crnoputi Brazilac Garinča bio je proglašen za najboljeg igrača Svetskog prvenstva u Čileu 1962, a pre i posle toga je godinama spadao među najbolje fudbalere planete, što njegov početak nikako nije najavljivao. Lekari su ga, konstatujući da ima poliomielitis, vrstu dečije paralize, rano otpisali, tvrdeći da nema nikakve šanse da postane sportista.
Kičma mu je bila savijena, obe noge iskrivljene na istu stranu, a lako se uočavalo i da je prilično infantilan. Govorilo se da mu je, takvom kakav je, pre mesto u cirkusu nego na fudbalskom terenu.
Pravo ime mu je bilo Manuel Fransisko dos Santos, a nadimak Garinča, što je ime jedne ružnjikava i beskorisne ptice, dao mu je jedan od mnogobrojne braće. Njegovu ljubav prema fudbalu ništa, međutim, nije moglo da pokoleba. Brzo je razuverio sve „neverne Tome“. Uz Pelea je postao najbolji igrač „karioka“ šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Po mišljenju dosta obožavalaca fudbala – i uopšte.
Manuel Fransisko dos Santos Garinča, “Anđeo krivih nogu”
Sa Brazilom je osvojio dve svetska prvenstva, 1958. i 1962, a sa svojim klubom Botafogom tri šampionske titule. Dobio je nadimak „Anđeo krivih nogu“. Njegov dribling, uvek na desnu stranu, bio je nezadrživ. A centaršut perfektan, „pola gola“, pisali su novinari čiji je bio miljenik zbog neobičnog izgleda i osobene igre. Nije podsećao ni na koga, kao što se ni do danas nije pojavio igrač koji podseća na njega.
Ono što nisu mogli njegovi protivnici na terenu, a to je da ga zadrže, učinio je alkohol. On ga je sapleo, pa bacio u bedu. Govorilo se i da su to učinili alkohol i žene, što takođe nije netačno.
Kao i njegov otac, uživao je u kašasi, vrsti brazilskog ruma, a sa posebnom strašću, „kao na protivničke bekove“, kidisao je, govorilo se, i na „sve što je nosilo suknju“. Otuda i (najmanje) četrnaestoro njegove dece.
Fudbal je mnogo bolje razumevao od života koji nikada nije uspeo da uredi. Umro je od alkohola, siromašan i sam, u pedesetoj godini. Bilo je to 1983.
Kralj kaznenog prostora
Gerd Miler je najpoznatiji od tri reprezentativca Nemačke sa tim prezimenom. Ali i jedan od najslavnijih golgetera sveta, centarfor čija je efikasnost bila riplijevska. Od onih koji su pratili njegove fudbalske početke, takvom uspehu se niko nije nadao zato što je bio prilično niskog rasta za centarfora (176 centimetara), zdepast i kratkonog, poput jazavičara, govorilo se.
Trener u nižerazrednom minhenskom klubu TSV mu je rekao: „Ti u fudbalu nećeš daleko dogurati. Bolje ti je da se baviš nečim drugim“. Gerd je tada radio u tekstilnoj fabrici, posao mu se nije sviđao, pa je odbio savet uveren da će u fudbalu biti mesta i za njega.
Otišao je 1964. godine u Bajern, koji se tada takmičio u Drugoj nemačkoj ligi, Cvajti. Imao je sreću da je upao u dobro igračko društvo, jer su tu već bili Franc Bekenbauer i Sep Majer, i kod dobrog trenera – nekadašnjeg prvotimca Partizana Zlatka Čajkovskog Čika, koji ga nije baš najbolje primio. „Šta ću s ovim debeljucom?“, uzviknuo je temperemantni Čik. Posle ga je zvao „mali debeli Miler“, i za njega izmislio poseban režim treninga.
Gerd Miler postiže pobedonosni gol u finalu SP 1974. (SR Nemačka-Holandija 2:1)
Već naredne sezone ušli su u najviši rang, a deset godina kasnije golman Sep Majer, štoper Franc Bekenbauer i centarfor Gerd Miler bili su najzaslužniji za titulu svetskog prvaka „Pancera“, osvojenu u nezaboravnom duelu sa naizgled nesavladivom Holandijom, predvođenom Johanom Krojfom. Pobednički gol protiv Krojfove „mehaničke pomorandže“ postigao je Čikov „mali debeli“.
Nemačka do danas nije dobila tako efikasnog golgetera kao što je bio „otpisani“ Gerd Miler, koga su zvali „kraljem kaznenog prostora“. U Bajernu je od 1964. do 1979. postigao neverovatnih 566 golova na 607 utakmica, a i danas titula najboljeg strelca Bundes lige – 365 pogodaka – pripada njemu.
Sa Bavarcima je osvojio četiri titule prvaka i tri Kupa šampiona. Osim svetskog, osvojio je i evropsko prvenstvo. Na 62 utakmice za nacionalni tim, mrežu protivnika pogodio je 68 puta. Osvojio je i „Zlatnu loptu“.
Baš kao i pomenuti Garinča, Miler je postao težak zavisnik od alkohola. Drugovi iz Bajerna su mu pomogli da se leči što je, donekle, i uspelo, pa je izvesno vreme radio kao trener u minhenskom velikanu. Potom ga je stigla Alchajmerova bolest, zbog čega se potpuno povukao iz javnosti. Umro je 2021, u 75. godini života.
Spomenik Gerdu Mileru ispred Bajernove Alajanc arene, Minhen, septembra 2023.
Evropski Brazilac
Pogrešili su fudbalski stručnjaci i u proceni mlađanog Dragoslava Šekularca Šekija, jednog od najboljih fudbalera Jugoslavije svih vremena, i zvezde iz sazvežđa najvećih svetskih asova šezdesetih godina prošlog veka.
Pre nego što je otišao u Crvenu zvezdu, za koju je navijao od malih nogu, Šeki je među vršnjacima, osnovcima, ili među starijim momcima u komšiluku, pravio čuda. Sitan, krivonog, a brz kao kobra, bio je prosto neuhvatljiv.
Baš ti drugari iz kraja su ga prvi počeli nagovarati da ode u Zvezdu. Kolebao se jer mu je otac, potpuno nezainteresovan za fudbal, često zabranjivao da igra terajući ga da uči, što se Šekiju nimalo nije sviđalo. Zato je jednog dana, krijući od porodice, otišao na Zvezdin stadion.
Sa njim je krenuo i komšija Zoran Petrović koji je, kao i on, želeo da trenira u pionirima crveno-belih. Na trenere koji su ih „skenirali“ nisu ostavili veliki utisak. Odlikovala ih je neodgovorna igra, osobina svih momčića koji su igrali po školskih dvorištima, na livadama i ulicama, bez nadzora stručnjaka.
Dragoslav Šekularac
Odlučili su, ipak, da Petroviću kažu da počne da dolazi na treninge. Šeki im je izgledao sitan i fizički slab, pa su ga utešili rečenicom da za njega „ima još vremena“. On je odluku primio mirno, iako su svi u njihovom društvu, pa i stariji koji su ih gledali, govorili da je on bolji fudbaler od Zorana.
Priča je, međutim, dobila srećan nastavak, ne samo za malog Šekularca, nego i za fudbal u celini. Godinu dana posle prve probe u Zvezdu ga je doveo Dimitrije Milojević, čuveni Čika-Mitke, igrač predratnog BASK-a, poznat u Beogradu kao lovac na fudbalske talente.
Zamolio je trenera da još jednom pogledaju Šekija, što su oni i učinili. Ocena je, tog puta, bila ne samo prelazna nego i vrlo povoljna. Odmah je priključen kadetskom sastavu u kome nije bilo njegovog parnjaka Zorana Petrovića, koji je već bio napustio i Zvezdu i fudbal: okrenuo ce odbojci, u kojoj je kasnije postao reprezentativac Jugoslavije.
Šeki je sa 17 godina zaigrao u prvom timu, pored čuvenog Rajka Mitića. Brzo je izrastao u jednog od najboljih fudbalera Jugoslavije svih vremena – mnogi tvrde i najboljeg. Kada je reč o driblerima, tu su navijači svih boja jedinstveni: naš fudbal boljeg nije imao.
Sa Zvezdom je osvojio pet titula prvaka Jugoslavije i jedan kup. Za reprezentaciju je odigrao 46 utakmica, a na Mundijalu 1962. bio je uvršten u najbolji tim šampionata. Brazilci su tada govorili da je Šekularac jedini igrač „sa strane“ koji bi mogao da igra za njihov državni tim.
Posle završetka igračke karijere radio je kao trener. Preminuo je 2019. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
Vera u sebe
Šekularčev veliki prijatelj i saigrač iz reprezentacije Jugoslavije Milutin Šoškić Šole je u dvadesetšestoj godini branio za Tim sveta, zajedno sa Lavom Jašinom. A u trinaestoj je u Zvezdi doživeo epizodu sličnu Šekijevoj.
Posle dva-tri treninga i prve utakmice u crveno-belom dresu, odigrane povodom obeležavanja Dana mladosti, rečeno mu je, i to vrlo grubo, da se okani fudbala i prihvati učenja. Tu odluku, nesumnjivo po nečijem nalogu, saopštio mu je domar koji ga nije pustio ni da uđe na stadion i trenira.
Milutin Šoškić
Milutin se, srećom, nije pokolebao. Odmah je otišao u Partizan i tamo ostao. I to kao golman što, inače, nije nameravao da bude. Između stativa je stao na nekom turniru u Bečeju zamenivši golmana koji je otišao na radnu akciju. Ono što je pokazao preporučilo ga je za čuvara mreže, i on je prihvatio ponuđenu „rokadu“.
Nekoliko godina kasnije, ponovo je bio otpisan za fudbal. Tada je razlog bila teška povreda kolena koju je doživeo kao devetnaestogodišnjak, na utakmici Partizana protiv Veleža u Mostaru. U beogradskoj bolnici „Dragiša Mišović“ su, uz vidno sažaljevanje mladog sportiste, konstatovali: „Invalid sto posto, izgubljen za fudbal.“
On je, međutim, odbio da prihvati stav medicinskog konzilijuma. Posle operacije, započeo je dugi period rehabilitacije. Ali ne samo da bi mogao ponovo normalno da hoda – kako su govorili lekari – nego da bi se vratio na teren i stao među stative.
Mesecima je plivao u moru, veslao, radio vežbe u teretani… Posle godinu dana, Partizanov sastav je ponovo počinjao od Šoškića na golu.
Tim Partizana sa Milutinom Šoškićem kao golmanom pre utakmice finala KEŠ sa Realom, 1966.
Sa crno-belima je osvojio četiri šampionata Jugoslavije i igrao u čuvenom finalu Kupa evropskih šampiona u kome su Partizanove „bebe“, s njim kao kapitenom, nezasluženo izgubile u finalu od slavnog Real Madrida. Za reprezentaciju Jugoslavije je nastupio 50 puta, osvojio zlatnu olimpijsku medalju i titulu vicešampiona Evrope.
Na Mondijalu u Čileu (1962), kad su „Plavi“ osvojili četvrto mesto, sa Čehoslovakom Šrojfom je proglašen za najboljeg golmana tog svetskog prvenstva. Godinu dana kasnije branio je za Tim sveta, koji je igrao protiv reprezentacije Engleske povodom obeležavanja 100 godina fudbalske federacije te zemlje. Odabrao ga je ser Stenli Raus, tadašnji čelnik Svetske fudbalske federacije, koji je bio oduševljen njegovim odbranama.
Milutin Šoškić je za mnoge ljubitelje fudbala najbolji jugoslovenskih golman svih vremena. Oni koji ne prihvataju tu ocenu kažu da su najbolji bili „Šole i Beara“. Lav Jašin je Šoškićev golmanski stil smatrao najelegantnijim i govorio da nije video čuvara mreže koji toliko izgara na svakom treningu.
Branio je i u nemačkom Kelnu, a kasnije se posvetio trenerskom pozivu. Imao je šta da pokaže mladim čuvarima mreže. Krunu njegove trenerske karijere predstavljalo je čak 13 godina provedenih u stručnom štabu reprezentacije SAD.
Partizanovi igrači u dresovima sa likom Milutina Šoškića i brojem 1 pre 168. derbija sa Crvenom zvezdom, 31. avgusta 2022.
Preminuo je 27. avgusta 2022. godine. Na 168. večitom derbiju, odigranom 31. avgusta 2022, igrači Partizana su na teren izašli sa plavim majicama na kojima je pozadi bilo njegovo prezime i broj 1. Kao i Šekularac, sahranjen je u Aleji zaslužnih građana.
Voljen od navijača i saigrača, uvažavan od rivala
Šta znači osporavanje osetio je i jedan od Šekularčevih učenika iz vremena kada je on, kao trener, vodio Crvenu zvezdu. Reč je o Robertu Prosinačkom koji je među beogradske crveno-bele stigao iz Zagreba, gde je njegov fudbalski dar bio prilično potcenjen.
Iako je popularni Robi, sin Hrvata i Srpkinje, rođen i odrastao u Nemačkoj, sa omladinskom reprezentacijom Jugoslavije osvojio svetsku zlatnu medalju, u Dinamu ga nisu dovoljno uvažavali. Ključna je bila negativna ocena tadašnjeg trenera Miroslava Ćira Blaževića. „Pocepaću svoju trenersku diplomu ako Prosinečki postane igrač“, izjavio je jednom Blažević, koji je u Hrvatskoj dobio epitet „trener svih trenera“, što je značilo fudbalski autoritet nad autoritetima.
Robert Prosinečki
Robi, iako je to zvučalo kao jeres, nije mislio da je Ćiro u pravu, pa je odlučio da sreću okuša u nekoj drugoj sredini. Izabrao je Beograd i Crvenu zvezdu gde je, vrlo brzo, dokazao svoju veliku vrednost, čak i u svetskim okvirima. Sa „crveno-belima“ je 1991. godine postao prvak Evrope, što mu je otvorilo vrata najbogatijih i najuspešnijih klubova na Starom kontinentu.
Otišao je u najveći među njima – Real Madrid. U „Kraljevskom klubu“ su bili presrećni što su dobili tako lucidnog graditelja igre, spretnog strelca i majstora za slobodne udarce. Prosinečki je imao retku igračku inteligenciju i harizmu, bio je podjednako voljen od navijača i saigrača, uvažavan od rivala.
Kasnije je igrao i za drugog španskog velikana – Barselonu, kada je trener Katalonaca bio Johan Krojf. Branio je boje još desetak klubova, a igrao je za reprezentacije Jugoslavije i Hrvatske. Sa „kockastima“ koje je vodio Ćiro Blažević (!) osvojio je bronzanu medalju na SP u Francuskoj 1998.
„Pomirenje“ između njih dvojice palo je nešto pre tog velikog uspeha Hrvata, kada je Blažević, doduše uz neke ograde i demantije, priznao da je u „slučaju“ Prosinečkog ipak pogrešio.
Po završetku igračke karijere posvetio se trenerskom pozivu, a prvi trenerski angažman bio mu je u Crvenoj zvezdi.
Autor: Jovo Vuković
Izvor: RTS
