Početkom dvehiljaditih godina na Balkanu je puštana serija za decu. Zvala se Teletabisi. Zli glasovi i cinici su širili glasine kako je serija zapravo namenjena za one sporohodnije mališane. Elem, kako je uticala na naraštaje koji su je gledali možemo da vidimo iz priloženog. Kako bilo, ta omladina bar nije započela ni jedan rat i nisu rasprodali sve što se moglo rasporodati. Na njima svet ostaje.
Ipak, par dekada pre se rodila generacija koja je uspela to sve pomenuto uspešno da uradi, a kao posledicu za njihove postupke možemo da razmitrimo jedan album.
Osamdesetih godina dvadesetog veka je omladina takođe imala Teletabise, ali ne u vidu serije nego su se vaspostavili u vidu muzike. Čak paranoično sumnjam ko se krije iza maski Teletabisa, ali ne bih da širim potencijalne dezinformacije.
1982. godina je i rokenrol scena doživljava svoj zenit u obliku novog talasa. Iza je 1981. godina koja je prema mnogima i najplodonosnija godina kada je u pitanju Eks Ju muzika, ali i 1982. je imala šta da ponudi planeti estrade i zabave. Čorba je izbacila Buvlju Pijacu, Azra je snimila Ravno do dna i Filigranske pločnike, a u vrh mejnstrima se tada penje Zana, sa albumom Dodirni mi kolena i Divlje Jagode sa albumom Motori – koji su ujedno i najtiražniji bili te godine kada je u pitanju rokenrol estrada. Ipak, što se tiče tiraža, glasine kažu da je nedostižna bila ploča Sanjam, od Hanke Paldum koja je otišla u bezmalo dva miliona primeraka, što potvrđuje da je onih drugih i tada bilo mnogo više nego nas – i ako sada to vreme pokušava da se idealizuje kako je zapravo bilo vreme rokenrola, dok je istina negde na pola. Rokenrol je, sudeći po tiražima, novinskim člancima i relevantnim izvorima tada bio kao i danas, samo šraf u industriji zabave, ali mnogo bitniji i veći šraf.
U suštini, istorija se ponavlja. Ambiciozni mladići kojima je dosadno u životu zbog izobilja i koji shvate da nisu obdareni fizičkom inteligencijom, dohvate se instrumenata kako bi lakše došli do jedne stvari, koju neću da imenujem (priznaje i autor redova).
E sada, kada znaš da sviraš i napraviš pesmu, možeš da spojiš lepo i korisno. Ako ne znaš, onda je bolje da budeš iskren prema sebi i da npr. postaneš marketinški stručnjak, ili da se priključiš nekoj od ponuđenih partija i eventualno zaradiš milione, jer se i tako može doći do neimenovane stvari.
Kao produkt svega toga pojavila se ploča “Odbrana i poslednji dani” – grupe VIS Idoli, poslednjih tridesetak godina uzdizana u nebesa, neumoljivo prva na top-listama i ako u momentu kada se pojavila, bila je značajna u biti za članove benda, članove njihove uže rodbine koji su mogli da se pojave kako imaju muzikalnu decu koja sviraju zvečke i ksilofone i njihove drugare sa fakulteta o čemu je svedočio i tiraž iste. Toliko o uticajnosti.
Istina jeste da su ploče i tiraži bili namenjeni deci “zaslužnih”, ali neki od njih su imali neosporan talenat. Problem je nastao kada je netalentovanoj deci pukovnika i visoko kotiranih funkcionera ustupljen javni prostor i nosač zvuka.
Osamdesetih godina su se ljudi drogirali iz dosade, a devedesetih iz beznađa. Prema rečima jednog od aktera ove ploče tokom snimanja je bilo dosta trave jer: “Tako nešto se nije moglo snimiti strejt”. Ipak, ono što mlađani dečaci nisu znali je podatak da nije preporučljivo konzumirati marihuanu pre 27. godine jer se moždane sinapse i dalje spajaju, a emocionalna zrelost još uvek nije u potpunosti sazrela do kraja.
– Sa tim albumom imali smo potrebu da se iskaže nešto samosvojno. Bili smo prvo dečaci, onda smo sazrevali, odrastali i do 25 godine to nam je već bio posao. Energija je polako među nama nestajala i zato smo kao grupa prestali da postojimo – otkrio je Šaper (Izvor Tanjug).
Kao nus-pojava toga imamo mlade ljude od 24-25 godina koji neurotično mlataraju zvečkama i pokušavaju nešto da nam saopšte,.
A šta su zapravo hteli da nam saopšte?
Izvrsni stihovi, gotovo poetske snage poput:
“Gde si sad cica maco, možda si negde u mraku, u nekakvom budžaku” ili “S tobom, s tobom, s tobom i ovaj put” ili “Jedina, malena, imam nešto da ti kažem ja” ili “Govori mi sve da lakše, biće lakše nekom drugom ” su samo neki koji otkrivaju talenat za pisanje tekstova i ono što je ovaj album podario planeti Zemlji.
Osim ovakvih poetskih bravura i liričkih vratolomija često dolazi i do nepovezanosti u tekstovima, do nedostatka pažnje autora koji se opravdava misticizmom i skrivenim porukama, što zapravo implicira je trave u studiju bilo mnogo više no što je u biti trebalo, jer je očigledno rakija uradila bolji posao (S obzirom da studio u tom momentu sa Idolima dele Mića Vukašinović i Hanka Paldum koji rade tada na gore pomenutoj ploči)
“Ali to nije sve. Ukoliko poručite…” Osim izuzetno okrepljujućih i nadahnutih stihova, ne sme da se isključi i maestralna muzika koja prati čitavu ploču. Odlične linije pevanja, akordi, beli šumovi i neidentifikovani zvukovi koji se provlače iz pesme u pesmu nadražuju čovekov um do tačke ekstaze pa fanovi ove ploče dolaze do spiritualnog iskustva u kojima im se priviđa Tito, paleolitno doba, dinosaurusi, Staljin, Isus ali i skrivena ironija i cinizam do kojeg samo oni mogu da proniknu zahvaljujući svom intelektu. Inače, cinizam i ironija su vapaj upomoć nesrećnog čoveka – kaže pisac Dejvid Foster Volas.
Dokaz da ovaj album čini to da čoveku počnu da se pričinjavaju razni zvukovi jeste i Petar Janjatović, koji u jednom svom intervjuu objašnjava ono što mi obični smrtnici nismo mogli da iskusimo:
– Ono čime me je ploča osvojila tada, to traje i dalje. Vinil mi je toliko oštećen, puštao sam ga svuda, nosio sa sobom na radio, tako da album sada slušam sa diska. Oni su imali mnogo kićenja nekih, mnogo zvukova koji se i ne čuju na ploči, ali se na disku čuju – kraj citata. (Izvor NOVA S)
Zatim jedan od zvečkomlata će izjaviti: “Želeli smo da ta ploča bude negde između neba i zemlje, onako kako su to i naši životi. Zato su mnoge pesme uronjene u neki oblik spiritualnosti, a neke naizgled obične, jednostavne”, kraj citata (Izvor NOVA S). Ovaj citat neka ostane bez komentara, jer ne želim da se zameram nevidljivim polugama moći, jer bih i ja voleo da budem zaposlen u državnoj firmi.
Goran Vejvoda ide čak korak dalje u svojoj opijenosti ovom pločom i ekstatikom do koje ga je ona dovela.
– Po mom skromnom mišljenju – koje možda zvuči pretenciozno, pošto ploče iz regiona u ono vreme nisu imale pravu šansu da budu odmeravane sa ostalim svetskim klasicima – mislim da ima nekoliko albuma sa kojima bih iz današnje perspektive poredio „Odbranu i poslednje dane“: pre svega, to su: „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ The Beatlesa ili „Blonde on Blonde“ Boba Dylana ili „Electric Ladyland“ Jimija Hendrixa ili „What’s Going On“ Marvina Gayea ili „Harvest“ Neila Younga ili „L.A. Woman“ The Doorsa ili „Exile on Main St.“ The Rolling Stonesa ili „Hejira“ Joni Mitchell, itd – kraj citata (Izvor: P.U.L.S.E).
– Za naš album su govorili da je izrodio nacionalizam u Jugoslaviji i da je doveo na vlast Slobodana Miloševića, svašta su nam govorili – izjaviće Nebojša Krstić za Tanjug, sada, u zrelim godinama praveći se naivan kao da ne zna da je svaki eventualni potencijalno opasan bunt pod kontrolom.
Zorica Kojić ovu ploču doživljava gotovo mesijanski i daje joj natprirodne moći.
– U ovim vremenima daje jedan pogled unatrag, takođe pogled u budućnost. Mi nekako možemo da razumemo šta smo naslućivali na osnovu tog albuma, celo to jedno osećanje nemira, jedno osećanje nagoveštenosti nečeg što će doći o čemu nismo ništa znali, ali muzički ovaj je album otvorio jedan ogroman prostor te budućnosti i mislim da još uvek otvara i muzikom i svojim stihovima“ – kraj citata (Izvor RTS).
O čemu je ova ploča nagoveštavala, a da ljudi u tom periodu nisu znali? Gdje je sada cica maca? Ili da bi on voleo da bude ta devojka i da ga vole drugovi? Da su senke drugačije i da su oko zvečkomlata gusari? Da se njegovo njemu ne dotiče? Da je mesec plav kao Ružica?
Takođe, fama koja se plete oko ove ploče jeste u vezi omota, deo tkanine sa freske Svetog Nikole kojom oni navodno pokazuju svoju hrabrost i provokativnost jer je tada religija bila tabu koji oni razbijaju. Da, ona jeste bila tabu ali za njihovo okruženje i za članove KPJ. Siromašni ljudi, koji nisu bili deo sistema su i tada imali slobodno kretanje po raznim građevinama religioznog karaktera.
Iz priloženog naši brojni muzički kritičari, muzičari ili radnici u kulturi (oni koji žive ili planiraju da žive na račun naroda) besomučno po tekstovima razmazuju mit o ploči “Odbrana i poslednji dani” kad god se za to ukaže prilika. Niko od njih ne želi da prizna da nije umetnost sve što čovek ne razume i da nerazumevanje nije nužno kvalitet. Nekada stvari treba nazvati pravim imenom.
“Odbrana i poslednji dani” je besmislena, najpretencioznija i najprecenjenija ploča na prostorima Balkana koja je bila uvertira u televizijski program koji je spomenut na početku teksta. Teletabisi.
Takođ, ovo je ploča koja je zbog svoje navalentnosti poput pijanog mladića u kafani kojem se dopadne devojka bacila u zapećak veliki broj tada odličnih albuma sa periferije.
Uzalud me budite u pola šest.
Autor: Nenad Baraković
