Dirljiva, nežna veza između Petra i Sanje, dece koja su se, onog stradalničkog avgusta koji pamtimo po progonu Srba iz Hrvatske, zatekla u toj strašnoj koloni, najbezazlenija je, ali možda baš zato posebno potresna linija filmske priče “Oluja” scenariste i reditelja Miloša Radunovića.
I zbog te, u sred sveopšteg stradanja gotovo neprimerene bezazlenosti i lepote, to dvoje mališana – oličeno u Milici Stanković i Ivanu Vujiću, iznelo je ogroman teret na svojim glumačkim plećima, pripovedajući nam o ljubavi detinjoj, ali i onoj večnoj, o stradanju i žrtvama, a žrtve su ovde svi – i poginuli i oni koji ostaju da svedoče… I poručujući nam svojim nevinim pogledima koje nije uspeo da zasenči ni susret sa neumoljivim zlom – da nada uvek postoji, a život se nastavlja.
Nije preksinoć u MTS dvorani mladi Ivan Vujić, učenik prvog razreda srednje ekonomske škole, prvi put zakoračio crvenim tepihom. Glamur glumačkog poziva osetio je “premijerno” kao jedanaestogodišnjak na prvoj svečanoj projekciji filma “Kralj Petar Prvi”. No iskustvo “Oluje”, pa bila ona i samo filmska, makar i posredan doživljaj golgote koju je prošao naš narod, a o kojoj Ivan nije učio u školi, istinski se duboko utisnulo u mladu dušu budućeg profesionalnog glumca.
Oživeo je mladi Ivan najtužniju sliku pogroma – dečaka koji vozi traktor u tužnoj koloni isteranih.
– Iščekivanje premijere “Oluje” pratila je još veća količina uzbuđenja i radosti jer smo uspeli da snimimo ovako veliki i značajan projekat – kaže Ivan, za “Novosti”. – Film je jako potresan i ostavio je snažan utisak na mene čim sam pročitao scenario. Ipak, dubina i snaga utiska koji je, tokom premijerne projekcije očigledno ostavio na publiku, prilično me je iznenadila.
Vujić je u ekipu “Oluje” prispeo, otkriva nam, zahvaljujući preporuci asistenta režije Bobana Dedeića, a ostvario je, kako kaže, izuzetnu saradnju sa autorom Milošem Radunovićem. Ipak, posebno izdvaja dragocene glumačke savete koje mu je, tokom zahtevnog i dugog snimanja, velikodušno delio nosilac glavne role u filmu, izuzetni Jovo Maksić, tumač uloge Petrovog oca Ilije – verovatno najkompleksnije u ovom ostvarenju, što je izazov kog se Maksić nanovo pokazao dostojnim. Sjajno je Ivan komunicirao i sarađivao i sa svima ostalima iz maestralne glumačke ekipe, ali i sa ljudima iz tehničkog i autorskog tima koji je realizovao ovaj filmski poduhvat (“Omega produkcije”).
Dečko koji se odvažio da, u školama preskočenu ili prećutanu, lekciju o toj nesrećnoj i preteškoj epizodi u istoriji našeg naroda, savlada na ovaj neuobičajen, možda i teži način – preživljavajući je i oživljavajući na filmskom platnu, bez sumnje je usvojio ovo gradivo zaslužujući najvišu ocenu. Pritom je to uradio zasluživši i sve pohvale esnafa kome će se, uveren je, pridružiti upisom na FDU, za koju godinu. Ostavljajući nam, svima nama kojima će Sanjina i Petrova priča i u budućnosti stvarati knedle u grlu i reke neisplakanih suza, podsećanje, neumoljivo bolno, i opomenu. Istovremeno, mnogom mališanu koji o “Oluji” ne može znati do iz pripovesti svojih starijih, ponudiće Petar i Sanja dragoceni nauk. Da se zna, upamti i ne zaboravi – da se nikada i nikome ne ponovi.
Izvor: Večernje novosti
