Pol Verlen (franc. Paul Verlaine; Mec, Francuska, 30. mart 1844 — Pariz, Francuska, 8. januar 1896), francuski pjesnik, pisac simbolizma.
Sentimentalni razgovor
U pustom parku, niz sleđene staze,
minuše načas dve čudne prikaze.
Oči su im mrtve, a usne im trome
jedva čujne reči sa naporom lome.
U pustom parku, niz sleđene staze,
dozvaše prošlost dve čudne prikaze.
– Da li se još sećaš davnog žara svoga?
– A zašto želite da se setim toga?
– Da l’ zadrhtiš kada neko me spomene?
Da li u snu viđaš moju dušu? – Ne, ne.
– Ah! ti davni dani kad smo usne svoje
spojili u sreći! – Da, da, mogućno je.
– Sijaše nam nada sa neba modrine!
– Nada je odbegla u nebeske tmine!
Koračahu tako kroz travu svelu,
samo noć je čula reč im neveselu.
(1868)
- S francuskog preveo Danilo Kiš
U književnost se javio zbirkom pjesama „Saturnijske poeme“ kao čist parnasovac, ali je već u sledećoj knjizi poezijom najveće melodičnosti izrazio svoj manifest simbolizma.
Jesenja pesma
Jeseni duge –
Cilik gusala
Srce mi kida
Od boli rida
I neznanih zala.
Nešto me guši,
Bol mi u duši –
Čuj, sat tuče!
Zar dani sreće
Vratiti se neće?
Suze me muče…
Odlazim tako…
Vetar me lako,
Letos ko lane,
Baca posvuda,
Ovuda, onuda –
Suv list sa grane.
Poslednje zbirke pjesama su i najvrednija ostvarenja, koja su otvorila izvanredan pjesnički svijet suptilnog lirizma izuzetnih doživljaja, potresnih ličnih ispovijesti i potpune formalne dotjeranosti.
Pesničko umeće
Muzika pre svega nek te brine
i zato Nepar nek ti peva
što mutan lakše se preliva,
a sve bez poze i težine.
Kad biraš reči, nek ti godi
da ih ne biraš bez prezira:
siva nas pesma više dira,
kad se Nejasno s Jasnim vodi.
To su za velom oči krasne,
sjaj sunca kad trepti zrakom,
il’ na jesenskom nebu mlakom
u plavoj zbrci zvezde jasne.
Nek nam je još i Preliv dan,
jedino preliv, a bez Boje!
Samo prelivi lako spoje
flautu s rogom, san uz san.
Od Dosetke ti beži smele,
od kruta Duha, Smeha gnjila;
s njih plaču oči Plavetnila;
sve je to luk iz proste zdele!
Rečitost zgrabi, vrat joj steži!
Pri radu ti se često seti
i Rimu malko opameti,
jer pustiš li je, ona beži.
Za grehe Rime nema reči!
Zar gluvo dete, Crnac ludi
taj jeftin nakit nama nudi
što pod turpijom prazno zveči?
Muzike još, i sveđ, i dugo,
da stih ti tako smeo važi
leteći iz duše koja traži
druge ljubavi, nebo drugo.
Nek stih ti bude avantura,
u hitrom vetru jutra rasut,
od kog metvica i smilje cvatu…
Sve drugo je – literatura.
Pjesmom „Pjesničko umijeće“ (franc. L’art poetique, 1874) i tezom muzika prije svega razvio je nove teorijske postavke o pjesničkom stvaralaštvu i dao vrijedan doprinos modernoj poetici.
Drage ruke
O, nekad moje, drage ruke,
toliko divne i malene,
posle zablude nesmilene
i svih bezdušja i sve muke,
posle svih luka i gradova,
i pokrajina i zemalja,
otmene k’o u kakva kralja,
o drage ruke mojih snova.
Ruke u snu, na mojoj duši,
znadem li što ste izvolele
u doba podle buke vrele
reći toj duši što se ruši?
Zar lažu moje slutnje čedne,
pune duhovnog srodnog stanja
i materinskog pomaganja,
ljubavi prisne, nepregledne?
O patnjo dobra, grižnjo naša,
sni blagi, ruke posvećene,
o ruke drage i čašćene,
pružite kretnju koja prašta!
Ova pjesma se takođe smatra i manifestom simbolizma („Romanse bez riječi“, „Galantne svečanosti“, „Elegije“ i „Mudrost“).
Mesečina
Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
Ko da su tužni ispod čudne šminke.
Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja,
Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju.
Bio je prvi koji je upotrebljavao izraz „ukleti pjesnici“ da bi opisao stvaralaštvo simbolizma.
Priredio: Dragan Leković
