Serž Gensbur (fr. Serge Gainsbourg; IPA: sɛʁʒ ɡɛ̃zbuʁ; 2. april 1928—2. mart 1991)
Od malog ruskog Jevrejina u okupiranoj Francuskoj do perspektivnog slikara, od marginalnog pevača do eminentnog kompozitora i dendija koga su žene obožavale, od pesnika do medijskog superstara ispisuje se priča o Seržu Genzburu koja danas, više od 20 godina posle njegove smrti, već polako prelazi u mit.
Rođen je 2. aprila 1928 kao Lisijen Ginzburg, sin ruskih Jevreja, i kao mali bio je potpuno nezainteresovan za muziku. Njegov otac, pijanista u noćnim barovima i zaljubljenik u dela Šopena i Geršvina, primorava Lisijena da svira klavir.
Kada Nemci okupiraju Pariz, Lisijen, kao i svi Jevreji, nosi žutu jevrejsku zvezdu koju on naziva šerifovom zvezdom.
Jednom prilikom će biti primoran i da se sakriva u šumi od Nemaca koji pretražuju školu u potrazi za malim Jevrejima. Taj osećaj nepripadanja i različitosti, kao i podsmevanje njegovom fizičkom izgledu, pogotovo velikom nosu i klempavim ušima, progoniće ga čitav život.
Posle rata, mladi Lisijen ima samo jedan san – da postane veliki slikar. Klavir svira u kabareima samo da bi zaradio novac za platna. Uprkos velikom talentu i želji, njegove slike se ne prodaju i Lisijen, razočaran i besan, spaljuje sve što je ikad naslikao i posvećuje se komponovanju. Ime Lisijen za koje je govorio da je u to vreme bilo ime svakog drugog frizera, menja u Serž, a Ginzburg u Genzbur iz ljubavi prema engleskom slikaru Tomasu Gejnsborou. Na jednoj od večeri u kabareu, primećuje ga čuveni Boris Vijan koji postaje njegov muzički guru. Genzbur konačno počinje i da izvodi svoje pesme. Baš kao Vijan, Genzbur je skamenjen dok peva, namrštenog izraza lica, bez ikakvih pokreta i kontakta sa publikom.
Prve Genzburove pesme su uglavnom u maniru tada popularnih šansona i džeza, sa izvrsno napisanim morbidnim i mračnim tekstovima. Jedna od prvih je Le poinçonneur des Lilas koja govori o kontroloru u metrou koji overava karte tako što ih buši. Kontrolor se pita postoji li gluplji i jednoličniji posao od njegovog – bušiti rupe na kartama tamo gde sunce ne sija i poželi da pištoljem sebi napravi poslednju malu rupu i da ga sahrane u velikoj rupi gde nikad više neće čuti ništa o rupama. Kada se prvi put pojavljuje na televiziji, Genzbur je prestrašen, bled, stoji kao ukopan i ne dobija apsolutno nikakve simpatije publike.
Serž Genzbur tvrdio je da su sve njegove ljubavne pesme negativne, a jedna od prvih je En relisant ta lettre u kojoj žena, očajna zbog neuzvraćene ljubavi, piše čoveku u koga je zaljubljena i preti da će se ubiti, dok su jedina stvar na koju on obraća pažnju u tom potresnom pismu – njene pravopisne greške.
Sve što Genzbur objavi pod svojim imenom prolazi neprimećeno, dok sve pesme koje komponuje za ženske izvođače postaju hitovi. Iako će u toku tridesetogodišnje karijere komponovati za sjajne francuske pevačice (Žilijet Greko, Dalida, Fransoaz Ardi), Genzburu je uvek draže da piše za glumice koje su tehnički nesavršene u pevanju, ali imaju izvanrednu ekspresiju u izvođenju (Ana Karina, Katrin Denev, Izabel Ađani, Vanesa Paradi).
Prvi veći komercijalni uspeh postiže pesmom napisanom za osamnaestogodišnju Frans Gal Poupée de cire, poupée de son koja Luksemburgu donosi pobedu na Evroviziji 1965. Sledeća pesma Sucettes koju za nju piše je ujedno i prva u nizu Genzburovih provokacija, a prati je spot u kome Frans Gal peva o devojčici koja liže lizalice za nekoliko penija, okružena lizalicama falusnog oblika. Ona će mnogo kasnije pričati kako uopšte nije razumela o čemu se radi u pesmi.
Kad upozna Brižit Bardo, ona je već svetska zvezda i jedna od najpoželjnijih žena na svetu. Ubrzo započinje njihova kratka i strastvena veza, a Genzbur gotovo da ni sam ne veruje da je on, kome govore da je ružan gotovo od kad zna za sebe, zaveo BB. Kada mu Bardo izgovori – Ljubavi, sedi za klavir i napiši mi najlepšu ljubavnu pesmu koju možeš da zamisliš, on za jednu noć piše Bonnie and Clyde i famoznu Je t’aime moi non plus.
Bardo je očarana ovom senzualnom pesmom koja govori o nemogućnosti fizičke ljubavi i snima je zajedno sa Genzburom u tajnosti, ali snimak ne sme da bude objavljen zbog njenog muža Guntera Saksa. Najlepši muzički omaž ovoj avanturi koju Genzbur nikad neće zaboraviti je pesma BB Initials u kojoj Genzbur, uz upečatljive linije gudača, recituje jedan od svojih najpoetičnijih tekstova.
Najveća Genzburova inspiracija svakako ostaje Džejn Birkin. Mladu englesku glumicu upoznaje na snimanju filma Slogan gde tumače glavne uloge i u početku se ne slažu. Genzbur ismeva njen akcenat i neprestano se prepiru.
U tim neobičnim okolnostima rađa se nesvakidašnja ljubav. Birkin, skoro 20 godina mlađa od njega, postaje njegova muza, njegova Eliza, njegova Melodi Nelson. Džejn Birkin će kasnije pričati da joj je Genzbur poverio svoju B-stranu, nežnu stranu svoje ličnosti. Pevali su zajedno, pisao joj i komponovao pesme, glumili su u filmovima i krajem 60ih i 70ih godina bili najpoznatiji medijski par u Francuskoj. Malo je poznato da su zajedno snimili filmove 19 djevojaka i mornar Milutina Kosovca u kome Genzbur igra mornara, a Birkin – Milju partizanku, i Romance of a Horsethief, delom snimljen u Vukovaru.
Kada 1969. godine Genzbur i sa njom snimi Je t’aime, moi non plus originalno napisanu za Bardo, pesma postaje internacionalni hit i dostiže sam vrh na top listama širom Evrope. Pesmu odmah zabranjuje BBC, pa čak i Papa, koga Genzbur naziva svojim najboljim PR-om.
Na pitanje kako objašnjava da je Je t’aime moi non plus prva pesma na francuskom koja je broj jedan na engleskim top-listama, Genzbur u svom maniru odgovara : Moje stenjanje i dahtanje Džejn su internacionalni.
U tom periodu Genzbur pušta bradu, trudi se da uvek izgleda pomalo zapušteno i razbarušeno i retko je viđen bez cigarete, po prvi put čini sve ono što će kasnije biti nezaobilazni deo njegovog stila. Na vrhuncu je kompozitorske snage i inspiracije, komponuje svoje pesme i pesme za Džejn, zaljubljen je i postaje otac.
Serž Genzbur u 41. godini konačno dobija priznanja i svetsku slavu na koje je čekao godinama.
Nikola Radić
