Miroslav Vicković (Cetinje, 27. maj 1951 — Podgorica, 9. jun 2004)
Neću pisati o Miru u biografskom smislu i neću potencirati političku stranu njegove ličnosti, jer, na stranu politika i sve, bio je čovjek pun duha, vrcav i vickast, prezime mu ga daje – reklo bi se…
U tim teškim vremenima, lomovima društava, država i sukoba Miro je znao žešće da nas zasmijava, da nam nanosi osmjeh na lice čineći ozbiljnu situaciju ”neozbiljnom” i opuštenom. Koliko je samo anegdota o njemu i njegovoj vrcavosti, dan-danas se nasmijem kad ih se sjetim. I tako…
Priča Miro s jednim novinarom, mislim na Anteni M i navodi razgovor s komšijom, komšija mu objašnjava zašto ”mora da glasa DPS”: ”A znaš komšo, žena, djeca, porodica, posao, zbog toga moram da budem za da glasam za dps”, Miro mu odgovara: ”Brate, i ja imam ženu, djecu, porodicu, ne držim kokoške kući.”
Znači, okinuo sam se od smijeha.
Održavaju liberali 1998. predizborne skupove za lokalne izbore, u svakom kvartu – skup.
U mom kvartu – tačno ispod mog balkona.
Izređaju se govornici…
Miro govori na kraju i kaže pokazujući na ozvučenje ”Ljudi, htjeli smo da priključimo ovu ‘skalameriju’ na struju, u opštini su nam rekli – bune se one prodavačice u trafikama, ne daju… Zamislite, kao one nam ne daju struju.’
I okreće se Miro ka trafikama i prodavačicama koje su udaljene možda na nekih 10-tak metara (iza njega) i kaže ”A kako bi nam tek što drugo dale kad neće struju?”
Naravno, popadali smo od smijeha.
Miro, počivaj u miru.
Autor: Dragan Leković
