Sokrat (4. jun, 470. p. n. e. – 399. p. n. e.) (grčki Σωκράτης), jedna od najznačajnijih ličnosti zapadnjačke filozofske tradicije.
Sokratov život
Sokrat nije ostavio nikakve spise; podaci o vojnoj službi se mogu naći u Tukididovoj’ Istoriji Peloponeskog rata. Bio je izvrgnut satiri u Aristofanovoj komediji Oblaci nastaloj kad je Sokrat bio u srednjim četrdesetim godinama. Sokrat se pojavljivao u drugim Aristofanovim predstavama poput Ptica jer se smatralo da je bio filodoranin, a takođe i u predstavama Kalija, Eupolisa i Teleklaidesa, i u svim ovim predstavama Sokrat i Sofisti su kritikovani zbog „moralnih opasnosti prisutnih u savremenoj misli i literaturi“. Ipak, glavni istorijski izvor o Sokratu su spisi dvojice njegovih učenika, Ksenofonta, i Platona. Drugi važan izvor su razna pozivanja na njega u Aristotelovim spisima.
Skulpture i biste Sokrata opisuju kao čoveka ne baš prijatne spoljašnjosti. Ovi portreti su mahom bazirani na opisima koje je dao njegov učenik Platon, a ne na direktnom posmatranju filozofa od strane skulptora.
Sokratov otac je bio Sofronisk, vajar, a majka Fenareta, babica. Bio je oženjen Ksantipom, koja mu je rodila tri sina (Lamprokle, Sofronisk i Meneksen). Po kulturnim standardima onog vremena, nju su smatrali oštrokondžom. Sam Sokrat je posvedočio da je, pošto je naučio da živi sa Ksantiopom, sada sposoban da se nosi sa bilo kojim drugim ljudskim bićem, kao što jahač koji je navikao na divlje konje sa lakoćom jaše manje divlje. Sokrat je voleo da ide na Simpozije, partije pijenja i pričanja. Legendarna je bila njegova sposobnost da pije, ostajući trezan čak i kad bi se svi iz njegove družine teško napili. Takođe je iskusio vojnu akciju, boreći se u Potidejskoj bici, Delijskoj bici i Amfipoljskoj bici. Iz platonovog Simpozijuma znamo da je Sokrat odlikovan za hrabrost. U jednoj prilici je ostao sa ranjenim Alkibijadom, i verovatno je spasao njegov život. Tokom ratnih pohoda je takođe pokazao neobičnu čvrstinu, hodajući bez obuće i kaputa zimi.
Sokrat je živeo u vremenu opadanja Atine posle poraza od Sparte i njenih saveznika u Peloponeskom ratu. U vreme kada je Atina pokušavala da se oporavi od ponižavajućeg poraza, Atinski javni sud je doveo tri vodeće javne figure da sude Sokratu zbog bezbožnosti i kvarenja atinske omladine. Sud ga je osudio, i kao kaznu je ispio otrov.
Suđenje i pogubljenje
Suđenje Sokratu je podiglo veliku debatu, inicirajući nastanak čitavog žanra u literaturi poznatog kao sokratski logoi. Sokratov način predavanja je ljutio uticajne figure njegovog doba, čija je reputacija mudrosti i vrline bila urušena njegovim pitanjima. Treba reći da je sam Sokrat bio dovoljno mudar da ne vređa svoje sabesednike, ali su drugi ljudi koristili njegovu retoriku da bi izvrgli ruglu moćne ljude. Iritantna priroda ovih pitanja je Sokratu donela nadimak „konjska muva Atine“. Iako se Sokrat lično borio za Atinu i zagovarao poslušnost zakonima, on je u isto vreme kritikovao demokratiju, posebno atinski izborni sistem. Taj kriticizam je podigao sumnje među demokratama, posebno kad su neki od njegovih bliskih saradnika proglašeni neprijateljima demokratije. Alkibijad je izdao Atinu u korist Sparte, a Kritija, njegov nekadašnji učenik je bio vođe Tiranije tridesetorice (prospartanske oligarhije koja je vladala Atinom par godina nakon poraza).
Uz to, Sokrat je imao neuobičajene stavove o religiji. Izneo je nekoliko pozivanja na svoj lični duh, ili daimonion, mada je eksplicitno tvrdio da ovaj duh nikada nije upravljao njime, već ga je samo upozoravao na razne buduće događaje. Mnogi od njegovih savremenika su sumnjali da sokratov daimonion znači odbacivanje državne religije. Opšte je mišljenje da je sokratov daimonion sličan intuiciji. Štaviše, Sokrat je tvrdio da koncept vrline, a ne određivanje šta bogovi žele, u stvari prethodi njemu.
Prema platonovoj “Apologiji,” sokratova tri tužioca, Melet, Anit i Likon, sve vodeći članovi atinskih političkih krugova, su ga optužili da je ‘kvario omladinu’ Atine i poricao moć bogovima. Ove optužbe nisu morale da znače smrtnu kaznu, i Sokrat lično je predlagao poroti da ga kazni sa trideset minaa (ekvivalent otprilike osam godina nadnica atinskog zanatlije). „Apologija“ takođe kaže da je glasanje o sokratovoj krivici bilo tesno, i da su njegove šale o kazni rezultovale da više porotnika glasa za smrtnu kaznu nego što je glasalo za osudu.
Očigledno u skladu sa njegovom filozofijom poštovanja zakona, on je sam izvršio smrtnu kaznu, popivši otrov. Postoji priča da su mu tokom zadnje noći, prijatelji predlagali da pobegne iz zatvora, ali je Sokrat ostao dosledan svom verovanju da se zakon mora poštovati, čak i ako nije pravičan.
Sokrat je posthumno poštovan kao svetionik slobode govora.
Sokratski dijalozi
Sokratski dijalozi su serija dijaloga koje je napisao Platon u formi diskusija između Sokrata i drugih ljudi tog vremena. Ideje koje Platon saopštava ne izgovara nijedan poseban lik, već one isplivavaju putem sokratskog metoda, pod Sokratovim vođstvom.
U platonovom filozofskom sistemu (Sokrat nije ostavio nikakve spise, tako da stvaran sadržaj njegovih učenja može biti osporavan), učenje je proces pamćenja. Duša, pre svoje inkarnacije u telu je bila u carstvu ideja (ili raju). Tamo je videla stvari onakvim kakve stvarno jesu, a ne blede senke ili kopije koje mi vidimo na Zemlji. Kroz proces ispitivanja, duša može biti navedena da se seti ideja i njihovim čistim formama, što donosi mudrost.
Većina dijaloga predstavljaju Sokrata kako primenjuje ovaj metod u određenoj meri, ali nigde toliko kao u Eutipru. U ovom dijalogu, Sokrat i Eutipro prolaze kroz nekoliko faza pročišćavanja odgovora na sokratovo pitanje, „Šta je pobožnost?”
Sokratski metod
Njegov najznačajniji doprinos zapadnjačkoj misli je njegova dijaloška metoda istraživanja, poznata kao sokratski metod ili metod elenhos (elenchos), koji je on široko primenjivao u ispitivanju ključnih moralnih koncepata a prvi put je opisan u Platonovim Sokratskim dijalozima. Zbog ovoga se Sokrat obično smatra ocem etike ili moralističke filozofije, i filozofije uopšte.
Sokratski metod je negativni metod hipotetske eliminacije, u kojem se bolje hipoteze pronalaze stalnim identifikovanjem i eliminisanjem onih koje vode u kontradikcije. Ovaj Sokratov metod je traganje za suštinskim hipotezama, pretpostavkama ili aksiomima, koje mogu da nesvesno oblikuju čovekovo mišljenje, i da ih učine subjektom posmatranja, kako bi se odredila njihova konzistencija sa ostalim verovanjima. Opšta forma je serija pitanja, formulisanih kao testovi logike i činjenica usmerenih da pomognu osobi ili grupi da otkriju svoja uverenja o istoj temi, istražujući definicije ili logoi (logoi) (jednina logos), težeći da se karakterišu generalne karakteristike koje dele razni pojedinačni primeri. Do granice u kojoj je ovaj metod dizajniran da iznese na videlo definicije implicitne u sabesedničkim verovanjima, ili da im pomogne da prodube svoje razumevanje, ovaj metod se naziva metodom majeutike (maieutics). Aristotel je Sokratu pripisao otkrivanje metoda definicije i indukcije koji se smatraju suštinom naučnog metoda. Čudno je, međutim, da je Aristotel takođe tvrdio da ovaj metod nije primeren za etiku.
Vešt učitelj može da nauči učenike da misle svojom glavom putem ove metode. Ovo je jedini klasični metod podučavanja koji je poznat po tome što može da stvori stvarno autonomne mislioce. Postoje neki ključni principi za ovu formu podučavanja:
Učitelj i učenik se moraju složiti o temi predavanja.
Učenik mora da se složi da će pokušati da odgovori na učiteljeva pitanja.
Učitelj i učenik moraju biti voljni da prihvate svaki razuman odgovor. To jest, proces rezonovanja se smatrati važnijim od činjenica.
Učiteljeva pitanja moraju da razotkriju greške u rezonovanju ili verovanjima učenika. To jest, učitelj mora da razmišlja brže i tačnije od učenika, da otkrije greške u učenikovom razmišljanju, a onda da formuliše pitanje na koje učenik ne može da odgovori ako ne ispuni proces razmišljanja. Da bi bio sposoban za ovo, učitelj mora da razmišlja veoma brzo u vezi sa klasičnim greškama u razmišljanju.
Ako učitelj napravi grešku logičke ili činjenične prirode, prihvatljivo je da učenik ispravi učitelja.
Kako diskusija nije dijalog, ona nije podesan medijum za sokratski metod. Ipak, od pomoći je, ako je učitelj sposoban da vodi grupu učenika kroz diskusiju. Ovo nije uvek moguće u situacijama koje traže od učitelja da ocenjuje učenike, ali je pedagoški prihvatljivije, jer ohrabruje učenike da razmišljaju, a ne da se ugledaju na autoritete.
Slobodnije se svaki proces uzastopnih postavljanja pitanja u dijalogu može smatrati sokratskim metodom.
Sokrat primenjuje svoj metod u ispitivanju ključnih moralnih koncepata, vrlina: pobožnosti, mudrosti, uzdržanosti, hrabrosti i pravičnosti. Takvo istraživanje je stavljalo izazove pred implicitna moralna ubeđenja sagovornika, ističući neadekvatnosti i nekonsistentnosti u njihovim uverenjima, i obično je dovodilo do stanja zbunjenosti poznatog kao aporia. U pogledu takvih neadekvatnosti, Sokrat je priznavao svoje neznanje, ali su ostali i dalje tvrdili da imaju znanje. Sokrat je verovao da ga činjenica da je svestan svog neznanja čini mudrijim od onih koji, iako ne znaju, ipak tvrde da poseduju znanje. Mada ovo ubeđenje može izgledati paradoksalno na prvi pogled, u stvari ono je Sokratu omogućavalo da otkrije sopstvene greške gde bi ostali mogli da pretpostave da su u pravu. Ova tvrdnja je poznata po anegdoti kad je Delfsko proročište objavilo da je Sokrat najmudriji od svih ljudi.
Sokrat je ove tvrdnje o mudrosti koristio kao osnovu svojih moralnih podsticaja. Tako je tvrdio da se glavna dobrota sastoji u brizi duše u vezi sa moralnom istinom i moralnim shvatanjem da „bogatstvo ne donosi dobrotu, ali dobrota donosi bogatstvo i svaki drugi blagoslov, i pojedincu i državi“, i da „život bez istraživanja [dijaloga] nije vredan življenja“. Sokrat je takođe tvrdio da je bolje biti tretiran loše, nego sam se ponašati loše.
Filozofska ubjeđenja
Sokrat je često govorio da njegova mudrost potiče iz činjenice da “on zna da ništa ne zna” (Tomas 83). Uz ovo, Sokrat je takođe govorio da se svi loši postupci čoveka mogu pripisati njegovom nedostatku znanja (“Sokrat” 3). Prostije rečeno, ako osoba pogreši, Sokrat je verovao da je greška uzrokovana nekom vrstom neznanja. Većina od njegovih briljantnih uočavanja poput ovih je potekla iz kontraprimera koje je iznosio u debatama sa drugim Atinjanima. Ponekad su ga njegova ispitivanja drugih dovodila do sticanja neočekivanih znanja. Mada se nikad nije fokusirao na specifične teme, većina sokratovih debata su bile usredsređene oko karakteristika idealnog čoveka, kao i koju formu idealna vlada treba da ima. (Solomon 44).
Sokrat je verovao da je najbolji način da čovek vodi svoj život – ne da se usredsredi na akumuliranje bogatstva, već da se usredsredi na samo-razvoj (Gros 2). On je uvek pozivao druge da pokušaju da se više koncentrišu na prijateljstva i osećanje istinskog zajedništva, jer je verovao da je ovo najbolji način da ljudi rastu kao narod. Ideja da ljudi poseduju određene vrline je bila nit Sokratovih predavanja. Ove vrline predstavljaju najznačajnije kvaliteta koje osoba može da ima, a prve među njima su filozofske i intelektualne vrline. Sokrat je naglašavao da “je vrlina najvrednija od svih bogatstava, istina leži ispod senki postojanja, i da je posao filozofa da pokaže ostalima koliko malo oni u stvari znaju.” (Solomon 44)
Sokrat je verovao da “ideali spadaju u svet koji samo mudri ljudi mogu da razumeju” što čini filozofe jedinim tipom ljudi pogodnih da upravljaju (vladaju) drugima. Sokrat nipošto nije bio blag u svojim specifičnim stavovima o vladi. Otvoreno se protivio demokratiji koja je vladala u Atini kasnije tokom svog života. Atinska demokratija nije bila ekskluzivna; Sokrat se protivio bilo kojoj formi vladavine koja nije bila njegov ideal savršene republike kojom bi upravljali filozofi (Solomon 49), a atinska vlada je bila daleko od toga. Tokom kasnijih stadijuma sokratovog života, Atina je bila u stalnim političkim prevratima. Demokratiju je prvo zbacila frakcija poznata kao Tiranija tridesetorice, koju je predvodio Kritijas, koji je ranije bio sokratov učenik. Tirani su vladali jedno kratko vreme, pre nego što je atinska demokratija ponovo uspostavljena, od kada je pokušavala da uguši sokratov glas.
Dijalozi o osudi Sokrata
Eutipron
Apologija
Kriton
Fedon
Vidi još
Znam da ništa ne znam
Literatura
Platonovi dijalozi
Spisi Ksenofona; kao što su Memorablia i Helenika.
Uvod u grčku filozogiju – An Introduction to Greek Philosophy, J. V. Luce, Thames & Hudson, NY, l992.
Uvod u filozofiju – Introduction to Philosophy, Jacques Maritain
Grčki filozofi — Sokrat, Platon i Aristotel – Greek Philosophers–Socrates, Plato, and Aristotle, C. C. W. Taylor, R. M. Hare, and Jonathan Barnes, Oxford University Press, NY, 1998.
Suđenje sokratu – The Trial of Socrates, I. F. Stone, Little, Brown & Co., Boston, MA, l988.
Sokrat: Vrlo kratak uvod – Taylor, C. C. W. (2001). Socrates: A very short introduction. Oxford: Oxford University Press.
Platon, Odbrana Sokratova (prevod i napomene Miloša Đurića)
Izvor: Wikipedia
