Samoća je hrana napaćenoj duši. Tišina njen hleb.
Ja sam zamorče umornih dana i noći,
njihov sam ledeni breg.
Postojim tek toliko da jedva dišem,
pa kažem po koji stih.
U raskoraku su život
i moja duša čista što ratuje protiv svih.
Sem hladne šake, prstiju dugih,
pogleda zlobnih i želja bludnih
ne dotače me se ništa ni nevino, ni toplo.
Od umora bežim,
budala se klonim,
u svakom danu koji se muči
da iskašlje zlu krv, ima me,
a ne bi me trebalo biti.
Umor!
Ne vredi kriti,
da sve je u mraku, da nismo siti jer,
sve će biti gore,
kad bolje ne može biti.
