Ako jedan građanin ili građanka Crne Gore…
Ako neka osoba koja živi u Crnoj Gori…
Ako bilo ko, ko se nađe na teritoriji Crne Gore, može to biti u Glavnom gradu, u samom centru grada, odluči ili ima potrebu da, recimo, koristi usluge nekog pravnog lica – koje pruža šalterske usluge, pa stane u neki red čekanja – može mu se dogoditi da bude izmaltretiran/na od nekog ko smatra da ima neko više pravo, zbog svojih gabarita, a može biti i fizički napadnut/a.
Ovo gore je jedna realna i izvjesna situacija kojoj smo, maltene, svi barem jednom prisustvovali. Ne mora to biti samo u Crnoj Gori, ali je zbog mentaliteta i temperamenta – naročito onih koji su na slobodi, a možda ne bi trebali biti, ili zbog onih koji su navikli da im se stvari “završavaju”, ali i zbog manjka građanskog obrazovanja – još izvjesnije. I zbog toga što pravna lica koja pružaju šalterske usluge nemaju običaj, ili ne smatraju obaveznim, da regulišu pitanje Reda, i nemaju Pravila, koja su jasno istaknuta, ali o tome drugom prilikom.
Napadnuta osoba ima više izbora, da ne kažem tri. Prvo: može uzvratiti istom mjerom, ili jače, napasniku/napasnici. Drugi: da se udalji sa lica mjesta i ostane nezavršena posla. I, treće: može da pozove policiju. Ovo prvo smatra se, po Zakonu o javnom redu i miru, nasiljem i prijete sankcije. A kako svakodnevno imamo posla sa pravnim licima koja pružaju šalterske usluge i kako svakodnevno čekamo u redu (znam, sad kontrirate da postoji on-line plaćanje itd, ali dozvolite da nije uvijek i nije za sve, a podsjećam vas i da nam e-uprava ne funkcioniše) nije da se isplati. Drugo bi neko nazvao kukavičluk, a ja to zovem Pristajanje na takvo stanje koje nije civilizovano i ne izgleda kao dobrodošlica za one koji su drugog mentaliteta, temperamenta ili su prošli građansku edukaciju.
Hajdemo treće: žrtva uzima telefon i, pod stresom, bira broj telefona. Zna da je tri broja i zna da počinje sa brojem 1. I da je do broja tri – 111, 112, 113… Koji?! Panika! 112 je broj za vanredne situacije, a ostali brojevi su vatrogasaca, hitne medicinske pomoći i ko zna još čega. Na 112 će vas spojiti sa policijom, sa ostalih će vam prekinuti vezu jer ih ne interesuje. Zapamtite, zlu ne trebalo – 112!
Policiju interesuje kako se zovete, gdje se nalazite, što vam se konkretno dešava (da li vas je udario/udarila, šta vam govori,…) i koji je vaš broj telefona, iako pozivate telefonom i moraju imati identifikator poziva. Sada nasilnik/ca, koji/a je i dalje, često, tu, ima vaše ime i prezime i broj telefona. A policija dolazi u roku od 10 minuta, aproksimativno, ako ste u centru. Vi ste, dakle, primorani da čekate, jer ste zvali i dali podatke, a nasilnik/ca nije. Onda dođe policajac sa tefterom i pita vas: vaše ime i prezime, datum rođenja, adresa stanovanja i, pored svega toga, traži vam dokumenta. Upisuje u tefter. Popunio je minijaturnu stranicu teftera. Slijedi pitanje: “Što je to bilo?”. I vi opisujete, on postavlja pitanja. Onda on javlja “dežurnoj službi” i ponavlja vaše(!) podatke i interpretira u jednoj, dvije, rečenice. Uh, već vam se ne sviđa ova interpretacija. I onda vas, ljubazno, uputi da pođete u zgradu policije, da podnesete prijavu. Ponude i prevoz, ako nemate. U policiji, na šalteru (opet šalter!) pojma nemaju ko ste i vi objašnjavate, ponavljate, ko ste, da vas je uputio neko ko iz policije ko vam se nije predstavio i nema pločicu sa imenom i prezimenom, a vi ste se ustručavali da pitate. Pitajte sljedeći put, sjetite se. Onda vas sa šaltera upute unutra, na nekoga od neuniformisanih službenika policije. Pa vas on pita: “Što je to bilo?”. I vi ponovo pričate, sada još uznemireniji i frustrirani(ji). Inspektor (to je inspektor) postavi i neko pitanje. Onda on pozove nekog od kolega i u jednoj, dvije rečenice mu interpretira što ste rekli i kaže tom kolegi da vam uzme izjavu. Ni ova druga interpretacija vam se nije svidjela, ali kapirate logiku. Spemni ste da date izjavu. “Sjednite i sačekajte”, kažu. Može da traje satima. Mogu vas i još par službenika pitati: “što je to bilo”, a da vi mislite da dajete izjavu. U stvari, pitanje je bilo u prolazu. A može da se desi i da čekate “samo” 15 minuta. Ako je tako – slavite.
Izjavu dajete u kancelariji u kojoj je jedan službenik, računar i štampač, stolica za njega i za vas. Slično kao kod psihologa, pomislite. Ovo može da traje dugo, baš dugo. Vi treba da detaljno opišete “što je to bilo”, a službenik nije prošao obuku za kucanje na tastaturi i nema zapisničara/ku. Nikad kraja! Računajte i ovdje na gubljenje, aproksimativno, sat vremena minimum. Čitate. Nezadovoljni ste zato što službenik nije unio kako vi govorite, nego interpretaciju. Nezadovoljni ste, jer nije pravopisno ispravno a vaša je izjava, ali ste iscrpljeni. Potpisujete da bi ste što prije pošli. Rečeno vam je da će vas inspektor pozvati. Očekujte da će tražiti da se vi njegovom vremenu prilagodite.
A nasilnik/ca?
Njega/nju će naći i pozvati da dođe da, u zakazano vrijeme, da izjavu. I on/ona će, odmah nakon toga, poći će kući i sa ovim se ne mora baviti sve dok ne dobije poziv Suda za prekršaje.
Ovaj tekst nije napisan sa namjerom da vas/nas obeshrabri da se obraćate/mo institucijama, nego da ukaže(mo), kao građani i građanke, odgovornima da mijenjaju i prilagođavaju propise.
P.S.
Prilikom izlaska iz zgrade policije možete sresti i čuti nekog turistu/kinju kako objašnjava, na engleskom, nekolicini službenik/ca policije da mu/joj je ukraden telefon. Predviđate mu pakao…
Autor: Dragan Sošić
