Volt Vitman (engl. Walt Whitman; Vest Hils, 31. maj 1819 — Nju Džerzi, 26. mart 1892), američki pjesnik.
Dok ti ležim sa glavom u krilu
Dok ležim sa glavom u tvom krilu, camerado,
ponavljam šta sam rekao tebi i slobodnom prostoru,
znam da sam nespokojan i da činim da to i drugi bivaju,
znam da su reči moja oružja puna opasnosti, puna smrti,
jer ja se suprotstavljam miru, bezbednosti
i svim zakonima ustaljenim – da bi ih poremetio,
Pošto me se svi odruču, odlučniji sam
nego što bih ikad bio da su me svi prihvatili,
ne marim i nikada mario nisam ni za iskustvo, oprez, većinu,
niti za podsmeh,
a pretnja onog što se naziva paklom meni znači malo ili ništa;
I primamljivost onog što se naziva rajem meni znači malo ili ništa;
Dragi camerado!
Priznajem da sam te nagovarao da kreneš sa mnom napred,
i još te nagovaram, a pojma nemam gde nam je odredište,
niti da li pobeda nas čeka,
ili ćemo biti potpuno savladani i poraženi.
U mladosti je živio nemirnim životom mijenjajući mnoge poslove.
Iz okeana
Iz okeana što se valja,
iz mase, dođe mi tiho jedna kap
i šapnu:
Volim te, umreću brzo
dug sam prešla put samo da te vidim, dodirnem,
jer nisam mogla da umrem a da te ne vidim,
jer plašila sam se da bih te posle mogla izgubiti.
Sad kad smo se sreli, videli, bezbedni smo;
Mirno se vrati u okean ljubavi moja;
I ja sam, ljubavi moja, deo tog okeana,
nismo mi baš toliko razdvojeni.
Gledaj veliko kruženje, spojenost svega, kako je savršeno!
A mene, tebe, deodoljivo more razdvojiće,
nosiće na u različitim pravcima,
ali nas ipak neće nositi tamo zauvek.
Strpi se – samo malo – i znaj da pozdravljam vazduh, okean i zemlju,
svakog dana u zalazak sunca, za tebe ljubavi moja.
Sam štampa svoje glavno djelo, čuvenu zbirku pjesama Vlati trave, koja se posle pojavila u mnogim izdanjima, na mnogim jezicima.
Neprekidnosti
Nikad se ništa zaista ne gubi,
ni rođenje, ni identitet, ni oblik – ništa na svetu,
ni život, ni sila, nijedna vidljiva stvar;
Spoljašnjost ne sme da zavara, niti sfera pomerena da te zbuni.
Široki su vreme i prostor – široka su polja Prirode.
Telo, sporo, staro, hladno – žar ostao od negdašnje vatre;
Svetlost u oku izbledela – opet će ona da plamti;
Sunce što sada zalazi, uvek se diže ujutru i prepodne;
Smrznutoj se zemlji nevidljivi zakon proleća stalno vraća,
sa travom i cvećem i letnjim plodovima i kukuruzom.
Piše joj predgovor, u kojem iznosi zahteve za novom američkom književnošću.
O kapetane moj
Posvećeno Abrahamu Linkolnu
O kapetane moj! Naš prođe strašni put;
Dobili smo šta smo hteli, nesta talas ljut.
Luka je tu, i zvona su, oduševljeni ljudi;
Dok oči prate broda pramac, junačke mu grudi.
Al’ srce! Srce! Srce! O!
Teče krv k’o crven med,
na palubi gde kapetan
leži hladan, bled.
O kapetane moj! Sad ustaj, počuj zvona zvuk;
Zastava za tebe je, za tebe trube huk,
za tebe cveće, ukrasi, obale su pune sve;
Mnogi ljudi došli su, svi oni zovu te.
Kapetane, oče moj,
Sad ustaj, to je red;
Jer san je to da na palubi
ležiš hladan, bled.
Kapetan ne odgovara, tih je otac moj,
ne oseća moju ruku, nema damar svoj.
A brod je na sigurnome, njegov prođe put;
On dobitnik je, pobednik, on pređe talas ljut.
Hajd’ obale, zvon’te zvona,
a u srcu led;
Na palubi moj kapetan
leži hladan, bled.
Vlati trave je zbirka pjesama u slobodnom stihu, koja na snažan način slavi individualizam Amerike, demokratiju i bratstvo među ljudima, te živo i ushićeno opisuje američki život, posebno Njujork.
Smeš li sada o dušo
Smes li sada, o dušo,
da pođeš sa mnom u nepoznat kraj,
gde tle nije za stopala niti su staze za hod?
Tamo nema mape ni vodiča,
glasa nema ni dodira ljudskog,
lica rumenoga mesa,
ni usana,
ni očiju u toj zemlji nema.
Ja ne znam je, o dušo,
niti je znaš ti, sve je prazno ispred nas,
sve nesanjano čeka u tom kraju,
toj nepristupačnoj zemlji.
Dokle spone ne popuste,
sve sem spona večnih, Vremena i Prostora,
i ne vezuju nas ni tama, ni sila teže, ni razum.
Tada se probijamo, plovimo,
u Vremenu i Prostoru, o dušo, za njih spremni,
jednaki, konacno opremljeni njih da ispunimo,
o dušo!
Djelo je proglašeno nemoralnim zbog slobodne obrade polnog života, pa pjesnik biva neshvaćen od savremenika.
Zbogom mašto moja
Zbogom, Mašto moja!
Ja odlazim, ne znam kuda,
niti kakvoj kobi, ni da li ću te opet videti.
Zbogom dakle, Mašto moja.
Na kraju – daj da se osvrnem na tren;
Sve sporije, sve slabije otkucava sat u meni,
odlazak, sumrak, i uskoro srce staje.
Dugo smo zajedno živeli, radovali se, milovali;
Divno! Sada se rastajemo, zbogom Mašto moja.
Pa ipak, da se ne zaletim;
Zaista, dugo smo živeli, spavali, častili se,
stvarno se stopili u jedno;
Dakle, ako umiremo – umiremo zajedno (da, ostaćemo jedno),
gde god da idemo, zajedno idemo u susret onome što biva,
mozda će nam tamo biti bolje i lepše,
možda ćemo nešto naučiti,
mozda me to sada u stvari ti navodiš na ove istinske pesme (ko zna),
mozda to ti bravu smrti pokrećeš, okrećeš…
Zato sad konačno zbogom – i zdravo – Mašto moja.
Međutim, moderna kritika ga smatra jednim od najvažnijih stvaralaca u istoriji američke književnosti.
Priredio: Dragan Leković
