Žan Kokto (franc. Jean Cocteau; 5. jul 1889 — 11. oktobar 1963) bio je francuski pjesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umjetnosti – kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha (“Orfej“, „Strašna djeca“, „Petao i Arlekin“). Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955-1963.
Biografija
Rodio se u mjestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, u porodici Žorža i Eženi Kokto. Njegova porodica bila je ugledna u pariškim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umjetničkim poljima, Kokto je uvijek isticao da je prvenstveno pjesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pjesama naslovljenu “Aladinova svjetiljka”.
Ostrva
U Palmi na Majorki
Svi su ljudi srećni.
Pije se na ulici
Sok od limuna.
Fijakeri, lepši
Od violončela,
Čekaju vas na pristaništu
Da vas odvezu do hotela.
Pričajte mi još
O Palmi na Majorki:
Ja znam samo jedno ostrvo
Usred reke Marne.
Ono je malo ko meta
Na strelištu vašara,
A i moje je srce ko jaje
Što igra na vrhu vodoskoka.
Gospodine fotografe,
Sad će ptica izleteti,
Satovi se ukrcavaju…
Jedini divljak na ostrvu ostajem ja.
Ostrva Markize, Karoline,
Vaša imena su na mapi.
A moje urežite u drvo
Pored ljuljaške.
Ekspresi i parobrodi,
Koji uljuljkuju naša putovanja,
Mali su brodići na Seni
I šetni vozovi.
Bio je cijenjen član zajednice avangardnih umjetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Đagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom “Iznenadi me!” bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet “Parada”: Đagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Djelo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osjećao se nadrealizam.
Kasnije je Kokto pisao:
„Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na sljepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama.”
Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pjesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Ljepotica i zvijer“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donijela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem Žan Maraom. Ti filmovi kasnije su uticali na Francuski novi talas. Pisao je pjesme za Edit Pjaf, s kojom je bio i veliki prijatelj.
Upoznao je mladog pisca imenom Rajmon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu da objavi prva djela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvoje postojala homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Rajmonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu.
RASPINJANJA
I
na drvetu. Lestvice
na suhom drvetu uspravne.
Lestvice uspravne na drvetu
suhom. Čvor
suza.
Tada videše oni bodljikave
žice. Senka. I videše
tada glavčine
klinaca. Vene
šume. Vene ljudi.
Staze koje se ukrštaju. Krpe
koje vezuju puteve
jedne s drugima i vetar nepokretni
i roletne iščupane.
Videše kako se vezuju i odvezuju
pletare. Senka. Vrh balvana.
Krilo. Rilo. Jadilo.
Strašilo nakostrešenih krila.
Ružičnjak odvratni.
Lestve bačvara.
Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedjelji.
Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Djece nije imao, iako je kasnije jednog dječaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963., bio Veliki majstor Sionskog priorata.
Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sjećanja na Edit Pjaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pjaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.
Djela
Poezija
1909 : La Lampe d’Aladin
1910 : Le Prince frivole
1912 : La Danse de Sophocle
1919 : Ode à Picasso – Le Cap de Bonne-Espérance
1920 : Escale – Poésies (1917-1920)
1922 : Vocabulaire
1923 : La Rose de François – Plain-Chant
1925 : Cri écrit
1926 : L’Ange Heurtebise
1927 : Opéra
1934 : Mythologie (objavljeno sa deset litografija Đorđoa de Kirikoa)
1939 : Énigmes
1941 : Allégories
1945 : Léone
1946 : La Crucifixion
1948 : Poèmes
1952 : Le Chiffre sept – La Nappe du Catalan (u saradnji sa Žoržom Unjeom)
1953 : Dentelles d’éternité – Appoggiatures
1954 : Clair-obscur
1958 : Paraprosodies
1961 : Cérémonial espagnol du Phénix – La Partie d’échecs
1962 : Le Requiem
1968 : Faire-Part (posthumno)
Romani i priče
1919 : Le Potomak (konačno izdanje 1924.)
1923 : Le Grand Écart – Thomas l’imposteur (roman)
1928 : Le Livre blanc
1929 : Les Enfants terribles
1940 : La Fin du Potomak
2012 : La Croisière aux émeraudes (posthumno)
Pozorište, muzika i balet
1912 : Le Dieu bleu, muzika Renaldo An, koreografija Mišel Fokin, kostimi i scenografija Leon Bakst
1917 : Parade, muzika Erik Sati, koreografija Leonid Masin, kostimi i scenografija Pablo Pikaso
1921 : Les Mariés de la tour Eiffel, muzika Žorž Orik, Artur Oneger, Darijus Mijo, Fransis Pulank i Žermen Tajfer
1922 : Antigone
1924 : Les Biches, muzika Fransis Pulank, koreografija Bronislava Nijinska, kostimi i scenografija Mari Lorensen
1924 : Roméo et Juliette
1926 : Orphée
1930 : La Voix humaine
1934 : La Machine infernale
1936 : L’École des veuves A.B.C.
1937 : Œdipe-roi. Les Chevaliers de la Table ronde
1938 : Les Parents terribles
1940 : Les Monstres sacrés
1940 : Le Bel Indifférent
1941 : La Machine à écrire
1943 : Renaud et Armide. L’Épouse injustement soupçonnée
1944 : L’Aigle à deux têtes
1946 : Le Jeune Homme et la Mort, ballet de Roland Petit
1948 : Théâtre I et II
1951 : Bacchus
1960 : Nouveau théâtre de poche
1962 : L’Impromptu du Palais-Royal
1971 : Le Gendarme incompris (posthumno, u saradnji sa Rajmonom Radigeom)
Izvor: Wikipedia
