O Malom i „velikom“ „Zabavniku“, kako je jedan tekst spasao život Gorici Popović, a kako se menjao „Zabavnikov“ čitalac kroz decenije, o Vladimiru Bulatoviću Vibu, o slavnim roditeljima i o jednom spornom antrfileu o ljotićevcima.
Idalje imamo istu formulu iz 1939. godine – malo pouke, malo zabave, ali nikad jednog više od drugog. I stalno idemo po crvenoj liniji između te dvije priče, a ‘Zabavnik’ nastavlja da se dobro prodaje i može sam da živi na tržištu bez ikakvih problema. Zabavnik pokušava da prati stil, a ne modu. To je kao što, recimo, Patek Filip, vrhunski proizvođač satova, koji koštaju stotine hiljada nečega, nikada nije ugradio bateriju, što svi rade. To pojeftinjuje, povećava prodaju, ima mnoge prednosti čak i za one koji kupe taj sat. Ali ne, oni i dalje prave te mehanizme ručno i sve to rade i opstaju i jako dobro žive. Tako i mi. Nećemo da pratimo modu, nego se držimo nekih dokazanih stvari koje su dobre i pokušavamo to da promovišemo. Pa ko se primi, primi“, kaže za Bermudski trougao Zefirino Grasi, glavni i odgovorni urednik „Politikinog Zabavnika“.
Na 85. rođendan ovog magazina, Grasi kaže da „Zabavnik“ uređuje 35 godina prije svega zato što nije bilo drugih zainteresovanih za taj posao.
„Ne umijem baš to da objasnim najbolje. Mislim da sam prevashodno ostao tu toliko dugo zato što je bilo malo interesenata za to mesto… To je neka posebna vrsta uređivačkog posla za koji nije bilo mnogo zainteresovanih. Možda ih je bilo nekoliko za sve ovo moje vrijeme… Kad nije htio mi poveća platu, Darko Ribnikar mi je baš to rekao – da imam najljepši posao na svijetu. Stalno sam bio najslabije plaćeni glavni urednik u ‘Politici’. Uređivao sam dva nedjeljnika i ‘mali’, onaj ‘Mikijev zabavnik’ i ‘Politikin Zabavnik’, bila je i relativno mala redakcija, bilo je užasno mnogo posla. A neki su uređivali mjesečnike i imali veću platu od mene. Pošto je Darko bio glavni urednik tri godine, ono kad se vratio sa dopisničkog staža iz Kaira, onda sam mu ja bio zamjenik. Znači, radili smo zajedno i on zna kakav je to posao i kad je postao direktor, odem kod njega i kažem: ‘Darko, evo, čemu se radi’. A on mi kaže: ‘To ti je najljepši posao na svijetu’.“
Sa Grasijem razgovaramo o akademicima koji pišu za „Zabavnik“, i šestomjesečnim kursevima o tradiciji „Politike“ koje je morao da prolazi da bi postao novinar „Politike“, o tiražu, samoodrživosti, uticaju „Zabavnika“ na formiranje generacija, životnim navikama mladih i starijih čitalaca, prototipu „Zabavnikovog“ čitaoca, o budućnosti stripa i strahu urednika „Zabavnika“ da će da ga izbace, o prijetećim pismima čitalaca zbog promene formata i publici osjetljivoj na svaku grešku, pa čak i dvosmislenost.
„Nama je, čini mi se, najveća konkurencija samoposluga. Kad dođu malo teža vremena i kad je besparica, onda ljudi razmišljaju šta će prvo da izbace iz budžeta. Kad moraju da biraju između slatkiša koji će kupiti djetetu i ‘Zabavnika’ izabraće slatkiš, jasno mi je. To se tiče i nekih drugih proizvoda. Samoposlugu doživljavam kao najveću konkurenciju. Mi nemamo drugu konkurenciju na kiosku.“
Izvor: RTS
