Sadržaj
Njeni parlamentarni govori u Briselu dugo su bili jedina nada da će istina o onome što se dešava u Srbiji stići do birokrata koji vode EU i koji su žmurili na oba oka pred onim što se dešavalo na ulicama srpskih gradova i sela. A Irena je postala omiljena EU političarka među onima koji su tražili odgovornost za stradale pod nadstrešnicom u Novom Sadu, u zemlji gde ljudi sve manje veruju u svetlu EU budućniost.
Dete iz radničke porodice
Joveva je rođena pre 36 godina u Kranju, u radničkoj porodici makedonskih imigranata u Jesenicama. Nakon završene srednje ekonomske u Radovljici, nastavila je studije na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani. Diplomirala je na smeru Međunarodni odnosi, a 2017. godine magistrirala na svetskim studijama, fokusirajući se na pristup Evropske unije makedonskom nacionalnom pitanju.
Irena je radila kao naš kolega, novinar, u redakciji za unutrašnju politiku Slovenačke novinske agencije (STA), a godine 2014. dobila je nagradu „Watchdog“ Udruženja novinara Slovenije za debitanta godine. Od 2019. je poslanik u Evropskom parlamentu, gde predstavlja Pokret Sloboda.
Nakon izbora obećala je transparentan rad kroz javno objavljivanje sastanaka sa lobistima i korišćenje sredstava svoje kancelarije — na kraju je ostala jedina slovenačka poslanica u EP koja je dosledno ispunjavala ove obaveze.
Na intervju za Serbian Times je pristala iz prve. Nasmejala se na opasku da bi, da kojim slučajem ima srpski pasoš, bila idealan kandidat za predsednika Srbije. A naše prvo pitanje bilo je vezano upravo za ono što se dešava u zemlji njene nesuđene kandidature…
Kako bi opisali trenutnu situaciju u Srbiji, posle onog što ste imali prilike da vidite lično i onoga što čitate iz medija…
-Moram da kažem da to što sam videla ispred skupštine, mislim da to nijedan medij – ne govorim o propagandnim glasilima, naravno – i da hoče, ne može da opiše. To nema ni u filmovima, meni je bilo mnogo surrealno. Situacija je vrlo ozbiljna, s jedne strane vrlo mračna, a sa druge ipak postoji svetlo na kraju tunela. To je definitivno taj žar i želja koju vidim u svim tim ljudima koji samo žele lepšu budučnost, demokratiju, transparentnost, vladavinu prava u punom smislu te reči i naravno snošenje političke odgovornosti, te iste politike koja ne treba da radi za sebe več za ljude, građane i građanke.
Vučić je propustio priliku da bude dostojanstven
Šta je iz Vaše perspektive najgora stvar koju rade Vučić i njegova vlast? Šta je ono što se najviše kosi sa Vašim principima kao žene (čoveka) i kao političarke?
-To je po meni čovek koji de fakto drži sve poluge moći u državi i koji bi samim tim trebalo da snosi i najveću odgovornost. To je čovek koji ne koristi tu poziciju da smiri strasti u duboko polarizovanom društvu, već dopušta da tenzije rastu i da se institucije pretvaraju u instrument političke kontrole. Jedna od takvih prilika bila je i da bi na godišnjicu pada nadstrešnice koja je bila obeležena na jedan dostojanstven način mogao svojim uticajem da se isto tako dostojanstveno odazove na primer na uklanjanje tog ćacilenda ispred skupštine gde su česti sukobi ali i kada je reč o raspisivanju prevremenih izbora kao legitimnog i demokratskog načina za izlazak iz krize. Nažalost ti pozivi nisu naišli na adekvatan odgovor osobe koje bi trebala da bude predsednik svih građana.
Studenti i njihova borba za pravednije društvo i za funkcionisanje institucija u ovom trenutku izgledaju kao jedino svetlo u tunelu…Kako komentarišete ono što su oni do sada uradili?
-Studenti su pokazali da su promene moguće. Da nijedno društvo nije osuđeno na loš sistem. Da istrajnost i građanska odgovornost mogu probuditi nadu u pravednije društvo i funkcionalne institucije. Podsetili su i vladajući režim da vlast još uvek ima obavezu da odgovara narodu, te da zakon mora važiti jednako za sve i da se ne smemo miriti sa sistemom koji nije po meri svojih građana.
Posle svega što ste videli i čuli, da li verujete da do smene vlasti u Srbiji može doći mirnim putem, preko izbora?
-Mislim da je upravo mirna smena vlasti na izborima jedini ispravan i legitimni put. Svaka vlast mora biti smenljiva i ocenu o tome da li je zaslužila novi mandat mogu dati samo građani na slobodnim i poštenim izborima. Istina je da se autoritarni režimi retko dobrovoljno odriču moći, zato je od presudne važnosti da izborni proces bude transparentan, ravnopravan i oslobođen svih pritisaka, zloupotreba i manipulacija. Kada građani dobiju stvarnu mogućnost da biraju u fer okolnostima, onda i promene postaju moguće, a institucije jačaju umesto da služe kao instrument jedne partije. Vršiti vlast znači preuzeti odgovornost, a izgubiti vlast znači poštovati volju naroda. Tako bi trebalo da funkcioniše svugde, pa i u Srbiji.
Srpski studenti u regionu zatrovanom mržnjom
Jedan od studentskih doprinosa je i pomirenje sa bošnjačkom manjinom koja živi u Sandžaku. Koliko to može biti obrazac za za pomirenje u čitavom regionu, koji je i dalje, 30 godina posle rata, zagađen nacionalizmom, kojim javnost truju političari i oni koji se nalaze u njihovoj službi? (Btw, neki od tih političara su u bliskim kontaktima sa EU institucijama, a neki od njih sede i u EU parlamentu)
-Sliku iskrenog zagrljaja studenata, dvoje mladih ljudi, jedne mlade devojke iz Novog pazara ogrnutom u zastavu Republike Srbije ali i jednog mladog momka koji maše sa nacionalnom zastavom bošnjačke zajednice u Srbiji, verujem da smo videli svi. Njih dvoje su pokazali da to može zajedno, da to treba zajedno, jer je to njihova zemlja i svi građani koji žive u njoj trebaju biti i punopravni i ravnopravni. Baš kako i sam Ustav nalaže.
Studenti svojim primerom pokazuju da u regionu obeleženom krvavim raspadom zajedničke države, zatrovanim mržnjom, može se i mora drugačije. Da ne moramo stalno biti jedni protiv drugih, već možemo i jedni sa drugima. Osuđujem nacionalizme, međutim protiv patrotizma nemam apsolutno ništa – ali imam protiv “fejk” patrotizma. Onih najglasnijih samoprozvanih patriota koji bi sutra prodali svoju državu da bi im to donelo veliki lični interes. Dali se patriotizam dokazuje sa mržnjom prema drugima? E sad, koliko taj gest može prerasti u širi obrazac pomirenja teško je proceniti, naročito u BiH gde ustavni poredak i dalje favorizuje etnički princip i gde svaka politička strana uporno homogenizuje svoje biračko telo strahom od onog drugog.
Ali primer Crne Gore pokazuje da je moguće. Ta zemlja je uprkos svim izazovima, pa i tokom burnih devedesetih, uspela da sačuva građanski karakter i nastavlja da ga neguje. Država u kojoj Bošnjaci, Crnogorci i Srbi sede za istim stolom u vladi, navijaju za istu reprezentaciju i zajedno gledaju prema Evropskoj uniji, i to veoma uspešno i gledaju i idu ka njoj. Daleko od toga da tamo nema problema, da se ne razumemo pogrešno, ali ipak pokazuju bar deo puta kojim treba ići.
U zemlji regiona vrh države podržava muziku koja promoviše nacizam
Kao antipod onome što rade srpski studenti, poslednjih dana gledamo provalu nacizma i isključivosti u regionu. Je li to slučajno?
-Rast krajnje desničarskih snaga i ideologija kojima je mesto samo još u udžbenicima istorije, nažalost, realnost je u ovoj dobi dezinformacija i nikako nije fenomen jedinstven za ovaj prostor. To je deo mnogo šireg trenda u kojem skrajno desne sile jačaju širom sveta, pa i unutar Evropskog parlamenta čija sam članica.
Niti jedna država nije imuna na to ali jeste odgovornost političkih, pre svega vladajućih struktura, da naprave jasan otklon ih izoluju i da sa takvim ideologijama ne sarađuju. U Evropskom parlamentu je dugo godina važilo baš to, takozvani sanitarni kordon, a u poslednje vreme više naznaka iskazuje da najveća politička grupacija, EPP, jeste spremna saradjivati i sa takvim silama – naravno, kad njima odgovara.
A to i jeste glavni problem. Kada se takve ideje postepeno normalizuju. A normalizacija je prvi korak ka legitimizaciji. Ne moram vas verovatno spominjati da smo u jednoj državi regiona, a svi znate o kojoj pričam, videli najposećeniji nastup osobe, koja otkriveno promoviše takve vrednosti, a da stvar bude još gora, njegovu muziku podržava sav politički vrh te zemlje. Između ostalog svojim prisustvom na koncertu se pohvalio i Janez Janša, bivši slovenački premier. Pa, baš za pohvalu, stvarno.
Razumem ljude u Srbiji koji su razočarani u Evropsku Uniju
Šta mislite, zašto se studentski talas iz Srbije nije prelio na zemlje regiona?
-O generaciji koja je godinama važila za apatičnu i nezainteresovanu danas se govori sasvim drugačije, jer su upravo studenti pokazali da su glavna pokretačka snaga ovog društva. Pad nadstrešnice poslužio je kao okidač, da svi duboki sistemski problemi koji su se iz godine u godinu gomilali izadju na videlo. Trenutak kada je postalo jasno da ćutanje više nije opcija ni za koga kome je stalo da ovom društvu bude bolje. Od tada studenti su postali pokretačka snaga, probili su medijski mrak i najozbiljnije poljuljali režim koji je do nedavno delovao nedodirljivo a samim tim poslali najlepšu sliku Srbije u svet.
Njihov glas se čuo i u regionu. Dočekani su raširenih ruku svugde duž puta do Strazbura, gde smo jih dočekali evroparlamentarci. Udružili su ceo region, jer sa sličnim problemima se susreću mladi iz svih zemlja regiona. Pokazali su im da je moguće. To što se talas protesta nije preslikao na ulice susednjih zemalja ne znači, da tamo nema problema ili da su tamo mladi nezainteresovaniji. Naprotiv. Njihovi vršnjaci pažljivo prate proteste, solidarišu se sa njima jer dele iste brige, samo ih izražavaju kroz različite oblike građanskog angažmana u sopstvenim sredinama.
Podrška evrointegracijama Srbije je u konstantnom padu, a sada su se evroskepticima i rusofilima priključili i ljudi koji su razočarani odnosom EU prema Vučićevom režimu…Kako to komentarišete?
-Paradoks je u tome što se gotovo sve političke stranke u Srbiji makar deklarativno zalažu za ulazak u Evropsku uniju, dok je podrška evropskim integracijama na istorijski najnižoj tački. Evroskeptici i rusofili godinama zanemaruju činjenicu da je EU daleko najveći trgovinski partner Srbije, da je zemlja okružena državama članicama i da bi prema njihovoj logici trebalo graditi čvršći savez sa državama Brics, što jednostavno nije u skladu sa realnim interesima Srbije.
Ono što pokazuju nove ankete je nagli porast nezadovoljstva i među studentima i među građanima koji već više od godinu dana protestuju i koji u suštini zastupaju iste vrednosti na kojima počiva i Evropska unija, ali uprkos tome nisu dobili dovoljno konkretnu podršku zvaničnog Brisela niti se EU, pre svega predsednica Evropske komisije, jasno distancirala od vlasti u Beogradu. Razočaranje tog dela javnosti mi je zato potpuno razumljivo. I dalje verujem da EU ostaje najbolja i najracionalnija opcija za građane Srbije, jer je najviše u njihovom interesu, razumem i da su ljudi jednostavno siti praznih obećanja i odsustva jasne osude, ali isto tako mislim da se zbog pritiska nas, kojima je sve jasno, stvari i u EU ipak menjaju.
Nemačka i Francuska ne kritikuju Vučiću zbog Jadra i „rafala“
Zašto po Vašem mišljenju lideri Evropske Unije izbegavaju da otvoreno kritikuju vlast u Beogradu? Da li je moguće da su razlozi za to neobaveštenost, ili su u pitanju interesi pojedinaca, određenih političkih partija ili čak pojedinih zemalja? Ili možda kompanija?
-Iako s vremena na vreme vlast u Beogradu širi priču o nekakvoj obojenoj revoluciji koja dolazi spolja ili da Zapad ruši Srbiju, uistinu Vučić verovatno najveći legitimitet uživa upravo od visokih evropskih zvaničnika s kojima se redovno susreće, pa bi logično bilo da bar nekoga od tih evropskih lidera zamoli da obustavi tu obojenu revoluciju.
Smatram da evropski zvaničnici izbegavaju da otvoreno kritikuju vlast u Beogradu jer u predsedniku Vučiću još uvek vide sagovornika koji im, uprkos višegodišnjem urušavanju institucija u Srbiji, čini se ili barem ga oni vide kao neophodnog partnera kada je reč o regionalnoj stabilnosti ali i postizanju konačnog dogovora i implementaciju istog u dijalogu sa Prištinom. Mada iskreno, mislim da su veći razlog ekonomski interesi koji utiču na pristup pojedinih država članica.
U Nemačkoj i Francuskoj postoji jasna prevashodno ekonomska računica kada je reč o projektima kao što su Jadar, nabavka Rafala, potpis ugovora o izgradnji metroa u Beogradu ali i očiglednoj spremnosti Beograda da preko posrednika isporučuje municiju koja na kraju sve češće završava u Ukrajini što dodaje i geopolitičku dimenziju. Dok god na spoljnopolitičkom planu imaju koristi od partnerstva sa Vučićem, neki su spremni da zažmure na unutrašnje procese koji jasno pokazuju autoritarno upravljanje. Nažalost.
Ali EU ipak ne treba posmatrati kao monolitan organ. Rezultati nedavnog glasanja u Evropskom parlamentu o resoluciji o Srbiji jasno pokazuju da najveća podrška Vučiću dolazi iz redova ekstremno desnih, često i evroskeptičnih grupacija, dok recimo podrška iz Evropske narodne partije EPP, čiji je i SNS pridruženi član, gotovo da je izostala. Upravo iz tog glasanja se može jasno videti na koje političke snage u Evropi se može Vučić osloniti, a da li je u interesu građana Srbije, da sklapa savezništva sa takvim pollitičkim opcijama … presudite sami.
Opšti je utisak, bar gledano iz Srbije, da EU i međunarodna zajednica čuvaju Vučića zbog Kosova…Kao drugi razlog koji se nameće jeste litijum i interesi kompanija iz tog sektora…Šta je Vaš utisak?
-Često se može čuti da se evropski zvaničnici uzdržavaju od oštrijih poteza prema Beogradu prvenstveno zbog Kosova, ali po mom utisku taj element predstavlja samo deo šire slike. Kao što sam več rekla, jednako je vidljivo da ekonomski interesi igraju značajnu ulogu. Upravo zbog svojih interesa Berlinu i Parizu odgovara ovakav partnerski odnos sa Srbijom, što vlast u Beogradu za potrebe unutrašnje politike često predstavlja kao dokaz političke podrške, iako je reč isključivo o pragmatičnoj saradnji vođenoj ekonomskim pa i geopolitičkim interesima. Da je zaista tako pokazuje i izostanak bilo kakvog napretka Srbije u pristupnim pregovorima već više od četri godine, iako su se stekli tehnički uslovi za otvaranje barem klastera 3. To samo pokazuje, da države članice, iako spremne, da sklapaju unosne ugovore sa Vučićem, ipak ne žele još jednog lidera poput Orbana unutar EU.
Bilo bi tragično da Srbija ostane „crna rupa“ na karti Evrope
Najavljuje se skori ulazak Crne Gore u EU. Šta se može desiti ako Srbija kao najveća zemlja regiona ostane „crna tačka“ na mapi Evrope?
-Iako se menja metodologija pristupanja, u Briselu se već decenijama ponavlja da je integracija celog Zapadnog Balkana strateški cilj. Menjao se i pristup, da li sve zemlje primati kao paket kao što je bilo 2004. godine kada je i Slovenija ušla u EU kako bi se izbegle blokade ili pak svaku državu procenjivati pojedinačno prema zaslugama. Nezavisno od modela, smatram da Srbiji i celom regionu pripada mesto u Evropskoj uniji zbog jasnih koristi koje članstvo donosi – ljudima.
Zato bi bilo tragično da Srbija ostane izolovano ostrvo jer bi time izgubila milijarde evra iz kohezijskih i razvojnih fondova, dok bi susedne zemlje ubrzano napredovale, privlačile više investicija i u potpunosti se uključivale u evropske lance snabdevanja. Takav scenario bi verovatno dodatno ubrzao odlazak mladih i obrazovanih, jer niko ne želi ostati u svojevrsnom vakuumu bez jasne perspektive. Slabila bi pozicija Srbije u regionalnim procesima, opadala bi konkurentnost privrede, a rasla bi ranjivost prema spoljnim pritiscima velikih sila što se jasno vidi i na primeru Naftne industrije Srbije i posledicama koje male zemlje trpe kada veliki igrači ulaze u sukob interesa.
Upravo zbog građanki i građana Srbije neophodno je sprovesti ključne reforme i pokazati da zemlji zaista pripada mesto u Evropskoj uniji jer članstvo donosi stabilnost, investicije, bolju životnu sredinu i širi prostor sloboda. Ne kažem da je Evropska unija perfektna, ali je ipak najbolja alternativa za sve to, zaključuje svoj intervju za Serbian Times Irena Joveva, poslanica Evroparlamenta iz Slovenije.
Izvor: serbiantimes
Četvrtak, 18 Decembra 2025, 09:58, Autor članka PressNews
